Poreklo Orlovića

ОРЛОВИЋИ - постанак, развој и кретање
Аутор: Драго Дамјанац
Из наше далеке прошлости дубоке корјене вуче око седамдесет сродних братстава. Данашње презиме носе око триста година, мада је њихова генеза много старија, а нека братства су и нешто млађа.Многе су се заједничке особине временом много измијениле под утицајем који су кроз низ година дјеловали и још увијек дјелују у сваком народу. Ту су врло важни и генетски утицаји друге стране, мајчине, који се не могу занемарити. Затим долазе и други узроци и карактеристике који мијењају појединце, племена и народе; климатски услови, животна средина, подручје у које се насељава и живи, народ међу који се досељавља, вјера која је у нашим крајевима често мијењана, психологија околине и њени морални надзори као и многи други чиниоци и околности које су дјеловале у различита времена и на разне генерације.
Због тога су неки народи изгубили велики дио, па и потпуно своја расна обиљежја и нај значајније карактеристике као што је случај са Мађарима и Турцима а камо ли мањи случајеви.Захваљујући народном предању и неким записима, те чувању традиције и успомена на своје претке, имамо сазнање о поријеклу и корјенима.
Мало је оних који нису чули за чувеног косовског јунака, према народним пјесмама и барјактара, Павла Орловића, али је мало оних који знају да је Павле био син војводе Вука који је био заповједник Орловог града у Србији. Он се презивао Црногорац. По предањима није тачно установљено дали је он дошао из Црне Горе или је презиме добио по брду обраслом црногорицом које се налази у близини Орловог града, а носи име Црна Гора, што је прихватљиво.
По данашњем истраживању и народном предању које је сачувано код неких породица и братстава што воде поријекло од Вука може се прихватити писање истраживача који говоре да су наши преци из града Сокола у Ужичкој нахији, што доводи у везу са Орловим градом са различитим називом у различито вријеме. То је углавном горње Подриње.
Колико је живио војвода Вук и када је умро, не зна се. О томе нема писаних докумената нити је спомињан пјесмом и легендом. Зна се само толико да је био жив прије косовске битке и ништа више. Да ли је умро прије битке или је можда погинуо у самом боју на Косову или можда у неком предкосовском сукобу не може се за сада утврдити. Зна се и то да је Вукова супруга била сестра Дамјана Томковића - војводе дуканџијског.
Знамо да је војвода Вук био заповједник Орловог града, касније звани Соко град те су га по неким предањима звали војвода Орле или Оро по чему његове потомке прозваше Орловићи. Његовог сина Павла све народне пјесме и приповијетке настале послије косовске битке називају Орловићем.
Има неколико прича, легенди и предања у разним списима и забиљешкама испитивача међу којима се мијешају личности и времена. У књизи ‘’Kнежевина Србија’’ Милан Милићевић је забиљежио предање да је Павле Орловић градио град на брду Бабе у селу Лешје у Рудничком округу.Генерал Јован Мишковић, описујући Рудничку нахију забиљежио је предање да је Павле Орловић рођен у селу Теочину [Драгачево] и да је са 77 сабаља одатле отишао у бој на Косово, гдје је према некој причи и сахрањен.
Андрија Лубурић каже да је Мишковић погријешио када мисли на 77 сабаља, јер су сабље у то доба носили само главари – старјешине, те је Павлов одред имао много више бораца што је сасвим прихватљиво.Једна легенда која потиче са Копаоника каже да је послије боја мајка нашла свога мртвог сина Павла и сахранила га код цркве Павлице на горњем Ибру.У околини Гацка у Херцеговини сачувана је једна легенда која каже да је Павле рањен донесен у Сјеницу гдје је умро и ту сахрањен.
У Цуцама, у Црној Гори, прича се да је Павле са својим синовима послије косовске битке дошао у селу Чарађу код Гацка у Херцеговини, одакле су се Орловићи касније расељавали.У Невесињу и Гацку као и у другим мјестима у Херцеговини може се чути прича да је Павле са Косова донио и свој барјак који је све до рата 1941. чуван у породици Дамјанац, а која такође води поријекло од Орловића, у селу Шипачно код Невесиња. Барјак је у току рата изгорио са кућом у којој је чуван.Новак Распоапчевић из Крагујевца је око 1960.године објавио чланак са легендом о барјаку и то “ После битке Српске и Турске војске на Косову Пољу, један од јунака и војвода кнеза Лазара , Павле Орловић, рођен из села Бањска код Косовске Митровице, једва је извукао живу главу, и са неколико својих војника одступио преко планина у правцу Херцеговине. Под планином Орлина, како каже легенда, у селу Чарађи он је засновао ново огњиште. Повлачећи се пред Турцима, Орловић је сачувао и свој барјак. Смјењивале су се генерације у овој породици, која се временом ширила, а застава са Косова се чувала као највреднија реликвија. Тако преношен са кољена на кољено, барјак Орловића је најзад дошао у руке Рада Дамјанца у селу Шипачно. Али тога славног барјака више нема! Кад су за вријеме II св. Рата овдје Нијемци пролазили и “огњем и мачем” они су 1943.год. запалили Радову кућу. У њој, после пуних 5ОО година изгорјела је и застава косовског јунака Павла Орловића.”Овај је текст ипак само дјеломично тачан.
На подручју Херцеговине, посебно у билећком и требињском крају прича се како је Павле Орловић сахрањен у селу Цибријану, између Билеће и Требиња. Ова легенда је неколико пута стизала у дневне листове подстичући научне кругове на испитивање. Истраживања нико до сада није подузимао тако да ће ова прича и даље остати легенда.
Досељавање потомака војводе Орла на подручје Херцеговине и нешто касније Црне Горе било је непосредно послије косовске битке о чему имамо више потврда и објашњења о непосредном паничном бјежању многих послије пропасти српске војске на Косову. А морало се тако пред злочинцем повлачити исто као што смо се спашавали и у каснијим ратовима, а нарочито последњем грађанском рату од хрвата и муслимана.Многи научници су испитивали поријекло и забиљежили многа предања која се углавном своде на сличне догађаје који се понекад и не слажу у детаље,што је и сасвим логично,јер су сви преносили предање својих предака,свог огранка,а у том излагању је долазило до замјене имена, заборављања и издвајања. Било је случајева одвајања у нова братства и тиме све тамо заборављено, преласка у другу вјеру и тако заборављено и не пренешено, итд.Како и куда су Орловићи дошли са Косова у ове предјеле Херцеговине и Црне Горе тачно се незна и о томе има неколико предања.
Изучавајући стару Црну Гору, др. Ердељановић Јован је забиљежио неколико предања о потомцима Вука Црногорца, званог војвода Орле. Као и свако предање, углавном се своди на исто поријекло, али се она кобна замјена имена у родослову чешто сусреће.
У једном од бројних братстава, потомака Орловића, братству Мартиновића у Бајицама, прича се, наводи Ердељановић, да су из Чарађа код Гацка у Херцеговини дошла четири брата у Цуце, Ржани До, који су се звали: Бајко, Бјелан. Неноје и Чејо. Касније се Орловићи расељавају из Цуца, па по овом предању Бајко остаје на подручју Цуца и од њега су се развили Бајковићи.
Бјелан је прешао у садашње Бјелице и од њега су се тамо развили Милићи, Абрамовићи и други.
Неноје је прешао у Бајице и од њега су се развили Мартиновићи и Вуксановићи.
Чејо се по овом предању вратио у Гацко и тамо прешао на ислам, па су се од њега развили тамошњи муслимани Ченгићи. У Чарађи су према пвом предању остала још три брата,па су се од једног развили Самарџићи у Кривошијама, од другог Бандићи у Команима и Ђуричићи у Загарачу, а по трећег, који је прешао на ислам, Османагићи који су се настанили у Подгорицу.
Доктору Ердељановићу су тада у уцама причали да је Павле Орловић живио у Чарађи под брдом Орлина код Гацка у Херцеговини. Иза њега су наводно остала четури сина, чија су дјеца још једно вријеме остала да живе у Чарађи гдје су сачекали Турско освајање Херцеговине. Једном приликом предање каже, турске харачлије заноће код Орловића и почну им чинити велики зулум. Орловићи се договоре, те им у погодном моменту склоне оружје, нападну их и побију, а лешеве баце у неку јаму. Бојећи се освете, покупе што су могли од имовине и са породицама побјегну у Бањане у село Велимље , на локалитет Приградина. Овдје су презимили једну зиму, али због турака нису могли остати јер су они заузели и Бањане. Тројица браће крену и дођу у Цуце, село Ржани До,заселак Овсине, а један кога су звали Тепо врати се у Чарађу на старо станиште и од њега су се развили данашњи Тепавчевићи и други у Гацку. Др Ердељановић каже да су му показивали у Ржаном Долу остатке кућишта гдје су становала та три брата Орловића који су овдје касније саградили једну малу цркву посвећену св. Јовану, а катуни су им били на Дубу у Бјелицама.Мјештани су причали како су се њихове фамилије размножавале у овом селу, што је свакако утицало на расељавање у друга мјеста. Бјелан – Бјело оде у Дуб на подручје данашњих Бјелица, и од њега су сви Дубљани и Предишани.Бајо или Бајица, оде на Цетиње; по њему су, неки мисле, Бајице и добиле име, па се тако и данас зову. Бајко, неки кажу Цуле, пређе у Цуцки Заљут, и од њега су настали Цуцки Бајковићи. Није искључиво да се овдје ради о двојици Орловића, тј. о Бајку и о Цулу. Кажу и да су Цуце по овом Цулу добиле име.Једно друго предање по др Нику Симовом Мартиновићу ккаже да је Цуле био Бајков син, што је прихватљиво нарочито када се у другим казивањима тврди да су се Цулови потомци назвали Бајковићи, што би сасвим исправно, по дједу требало да буде.Предање сачувано у братству Бандића у Команима готово је исто као и код других братстава. И они кажу да су њихови преци од рода Павла Орловића који су се после косовске битке доселили у Чарађу код Гацка. Они такође кажу да су од једног Орловића, који је касније прешао на ислам, настали гатачки Ченгићи, а од другог нешто млађег поисламљеног Орловића, настали су муслимани Коларевићи у Спужу, док су од трећег који је такође прешао на ислам, Османагићи у Подгорици. Међутим ту гријеше јер се зна да су Османагићи и Коларевићи од једног претка па су се они касније раздвојили.Бандићи такође тврде да су њихови преци из Чарађа прво дошли у Цуце, одакле су Неноје, Раич и Радоја отишли у Бајице. Они овде не помињу четвртог брата Сава који је очуван у другим предањима и код његових потомака.Ђуричковићи у Загарачу развили су се у доста јако братство. Према предању овог братства које се преносило са кољена на кољено , њихов познати предак или подоначелник звао се Ђуричко Ђурашинов или Ђуричко Ђуров који је водио поријеклоод Павла Орловића, а овамо се доселио са прецима Бајковића и Мартиновића из села Чарађакод Гацка у Херцеговини.Њихов предак се прво населио у близини села Доброњеж Дола у Цуцама,гдје се и данас један до зове Ђурашинов До.Предање које се сачувало код братства Чакић на Црнојевића Ријеци.
“ Чакићи кажу да они воде поријекло од града Сокола у Босни гдје ја живјело петоро браће. По доласку Турака напустили су своје боравиште и преко Босне по оном народном што даље од Турака. Прво су се кажу настанили у Мостарску котлину гдје су и остали око годину дана, а одатле кренули даље према Црној Гори, не казујући којим путем, и настанили се у Катунској нахији, па су се касније расељавали. Један је кажу отишао у Бајице, од кога су данашњи Мартиновићи, један у Цуце од кога су Кривокапићи, један у Бјелице, од кога су Милићи, један у Кривошије, од кога су Самарџићи, а пети оде у Подгорицу, пређе на ислам и од њега су Османагићи. Стара слава свих братстава је зимски Јовандан. Али Мартиновићи и Самарџићи који су неко вријеме живјели у Бајицама, промијене славу и за своје крсно име узму Мали Госпојин Дан који и данас славе Самарџићи, а Мартиновићи су се вратили на старо крсно име. Предак Самарџића се звао Саво. Његово се потомство пресели у Кривошије гдје и данас живи. Чакићи кажу да се један Самарџић преселио у Подгорицу од којих су садашњи Самарџићи а од њих су и Чакићи из Ријеке Црнојевића.
Ово предање код Чакића захтијева такође једно објашњење. Оно се у основи подудара са многим предањима других братстава којима је корјен у Соко Граду или Орловом Граду како се у неким предањима помиње. Прво и једино предање које нам казује о путу Орловића преко Мостара, то је ово сачувано код Чакића. Нема ни сумње да су се преци Чакића презивали Орловић и да су послије косовске битке дошли у Херцеговину и касније у Црну Гору из Соко Града или Орловог Града, какао је у различита времена називан овај град. Преци Чакића су пошли према западу, али куда их је пут водио ни једно предање не говори прецизно.
Није искључено да је пут Орловића од Србије водио преко Мостарске котлине, односно Бишћа, а да су потом неки од њих продужили преко Невесиња да би се зауставили у Чарађи код Гацка. Приликом кретања вјероватно су бирали пут који им нај више одговара или који је био безбједнији. Годину дана боравка на једном мјесту није оставило никакве трагове код потомака. Са друге стране, ово предање, у недостатку познавања географије, могло је и касније настати, јер у доба њиховог путовања, па ни у доба пада Босне под Турке 1463.год. као ни пада овог дијела Херцеговине 1466.год. Мостар са тим именом није ни постојао. Мостар се под овим именом први пут помиње у Дубровачким изворима тек 3.априла 1477.године. Истина некад људи препричавајући своја или туђа сјећања наведу оно мјесто које је у тој области највеће или најпознатије. Но сматрам да уопште није битно дали је пут Орловића ишао преко Мостара или није. Битно је да се зна њихово станиште на коме су се зауставили или боравили једно вријеме. Проучавајући овај род, од кога су се развила бројна братства. Забиљежено је више пута да су Орловићи и у Гацку и у ширем подручју гдје су се касније раселили, постигли велики успјех и популарност, наметнувши се својим способностима поријеклом и војводском лозом становништву међу којим су се насељавали. Они се јављају као заповједници нових градова и утврђења. Живе у неколико мјеста Гацка, Никшића и Цетиња одакле се даље расељавају и размножавају.

Од рода Орловића колико је до сада познато потичу: Дамјанци, Раичевићи, Тепавчевићи, Манојловићи, Лаловићи у Невесињу, Гацку, Никшићу и Калиновику; Самарџићи у Кривошијама, Мартиновићи, Вуксановићи и Бориловићи у Бајицама и Цетињу; Кривокапићи, Банићевићи, Поповићи, Миљеновићи, Бошковићи, Ђуричићи, Марковићи, Бајковићи и Томашевићи у Цуцама; Ђуричковићи и Драговићи у Загарачу; Бандићи у Команима; Османагићи у Подгорици; Милићи, Абрамовићи, Андрићи, Мрваљевићи, Пејовићи, Црвенице _ Црвеничани, Вуковићи, Правиловићи, Јовановићи у Бјелицама; Горановићи и Канкараши у Голији; Чакићи на Ријеци Црнојевића, те још неколико мањих и млађих братстава која су настала од ових као што су:Бандићи, Ђурчићи, Асановићи, Пиронићи, Перовићи, Гузине, Средановићи, Вечковићи, Ајдарцуцићи, Пиштигњати, Банићевићи, Шакићи, Ђапо, Преобрашени, Мијајловић, Бјековићи, Ченгићи, Миљеновићи, Симовићи, Џевердановићи, Сворцани, Липовци, Илићи, Ивановићи, Милићи, Пекићи, Дубљевићи, Хрњези, Прстојевићи, Полексић, Новаковић, Лабало, Канкараши, Бјелице, Шутићи…Нека братства или њихови дијелови своје поријекло вешу за Орловиће али по истраживању се није могло утврдити да су у праву или да нису. Некад су се и сама логична размишљања и питања узимала за велики значај, ако се правилно поставе и изводе. Прихватање нечијих интереса увијек воде опасности да се скрене са правог пута, а лични интереси су врло чести и агресивни. Не треба крити своје поријекло због неких обичних баналности и догађаја у прошлости. Док су некад у давном времену учињени од неког претка. Њему су чак годили и одговарали или је можда тако морало да буде. Има случајева да млад човјек оспорава предање свога оца и његових предака. То може бити из више разлога: вјерских,политичких, социјалних и још неких безначајних побуда, моменталних интереса и средине у којој се у датом моменту нађе. Овакви случајеви нису јединствени. Наша прошлост, наша историјеђа и наш живот на просторима Југославије одвијали су се врло различито, понекад и несхватљиво за генерације. Не можемо осуђивати људе прије нас за њихова духовна убјеђеља и понашања кија су у њихово вријеме цијењена као нормална или чак добра. Било је случајева да је човјек у своме животу три пута мијењао вјеру, мислећи да ће му у оној другој бвити боље.У многим родовима и братствима, нарочито у Црној Гори и Херцеговини, строго се водило рачуна о броју пасова међу братственицима. Старији су знали да наброје и по десетак пасова, често и више, што је утврђивало везе. Уједно би спречавало да дође до брака сродника, макар и било из другог братства ако је из истог рода.Приликом истраживања рода у народном предању код братстава се често губи два или можда три паса што је највећи узрок понављање имена у породици, односно давање дједовог имена унуцима, односно једном унуку, а најчешће у првом ако дјед није жив, приликом рођења првог унука, онда се дједово име давало првом унуку који се роди после дједове смрти. Тако су се имена понављала у сваком другом пасу – кољену, те је лако долазило до испуштања два или три паса, односно имена која су била идентична са предходним. Има и случајева да су дјеци давана имена очева ако су гинули прије рођења свог сина.У науци се узима раздобље између пасова 25 – 3О годинаали не мора увијек бити тачно. Има и случајева да је између пасова било и до 5О година, а и по 2О. Што се тиче генезе и родослова Орловића , треба искрено рећи да је врло тешко утврдити право стање, јер је размножавање и расељавање овог братства почело врло рано а за нас и врло давно. Војвода Вук је поред Павла имао још синова који су се населили са потомством у Херцеговину. Павле је имао три сина, али колико је који имао синова за сада се не зна. Чак ни једно познато предање то не спомиње, а у каснијем развоју породице помињу се многа имена која само збуњују понављањем имена.Павлови синови су: Иван, Милија и Мартин који је највјероватније рођен као “посмрче.’’ Павле је у доба косовске битке могао иматити тридесетак или четрдесет година.Милија се оженио у Гацку али нешто касније. Заљубио се у кћер кнеза Вратка, што је у његовој ситуацији била примамљива прилика, Постоји вјероватноћа да је Павлова удовица могла имати више блага које је требала склонити у Дубровник, јер је Павле био управник рудокопа.Као резултат свих истраживања, мислим да би следећи родослов био најближи и највјеродостојнији за грану Орловића у Бајицама, као и осталих до расељавања из Цуца. Уз имена ћу и навести, бар приближно, године рођења. Тај би родослов изгледао овако: Војвода Вук ,звани Орле 132O – Павле 135О – Иван, Милија, Мартин 1375 – 1389 – Н – 141О –војвода Бијела (или Орлибан Раде)– 144О – Бајо – 147О – Шћепан – 1495 – Бајко – 152О – Неноје – 155О – Никола – 158О – Влатко – 16О5 – Мартин – 1635 –Мартинови синови –1665-1685. У овом родослову нам остаје непознато од кога Паловог сина је Бајо, односно води поријекло.Ивана сигурно можемо искључити, јер знамо да су његови потомци у Цру Гору преселили раније него што су Бајови дошлу у Цуце. Мартинов унук Орлибан Раде је држао град Моштаницу у Никшићкој Жупи, а ни једно предање не каже да су Орловићи отуда дошли у Цуце. У народној пјесми “ Разрушење Моштанице” помиње се Радов син Никола кога не налазимо у другим предањима о Орловићима. Милијин унук војвода Бијела био је тада заповједник града на Бјелетацима у Дуги одакле су како сва предања кажу дошли Орловићи у Цуце, те је највјероватније да је Бајо био син војводе Бијела. Шћепан је, колико је досада познато имао три сина: Бајка, Цула(Цука) и Бјелана (Бјeлa) Од Цула и два Бајкова сина развили су се сви цуцки Орловићи, а од Бјела братства у Бјелицама. Бајко је имао шест синова, од којих су Вучић и Вучета остали у Цуцама те су се од њих развили Бајковићи, а Неноје, Радоња, Раич и Саво су прешли у Бајице и од њих су баички Орловићи. Што се тиче раније помињаних Орловића: Тепа, Чеја и Јована, они би морали бити синови војводе Бијела или Орлибана Рада, што би значило да су они Бајова браћа, или можда неки браћа а неки рођаци. За породицу Дамјанац ово је од значаја јјер воде поријекло од Тепа, Maртиновог унука, а Павловог сина. Значи Тепо је највјероватније син војводе Бијела (Орлибана Рада).Колико је родословље очувано у црногорском и херцеговачком културном наслеђу, проучавали су ранији проучаваоци народног живота у овим областима. Раније се могло чути у многим породицама како са лакоћом набрајају по десетак па и више предака, па чак и њихове добро развијене Огранке, односе и миграције породице, наводећи и сва мјеста у којима живе њихови рођаци. Истина, данас то није могуће, јер је миграција много већа и становништво се много више креће и расељава. Нису то више станишта, нити у једном граду или држави,него нас има и на другим континентима, као што ја пишем из далеке Аустралије гдје ме је тамо отјерало исто зло као и Орловиће са Косова.Многи ито писменији нису у стању да наброје имена предака даље од дједа или прадједа. Данас је исто тако мали број оних који познају сродничку терминологику са којом се ипак понекад сусретну. У народу се родословна терминологија сачувала до наших дана, иако врло ријетко.Она се сеже до десет кољена – пасова, а изгледа од најмлађег до најстаријег овако: СИН,ОТАЦ, ДЈЕД, ПРАДЈЕД, ЧУКУНДЈЕД, НАВРИДЈЕД, АСКУРЂЕЛ, КУНЂЕЛ, КУРЛЕБАЛО и СУКУРДОВ.
Ова и оваква терминологија сродства даје нам могућност да цјелисходније пратимо развој сродничких и братственичких веза. Дио тих односа је нарочито одржала православна црква,која није дозвољавала брачно повезивање и до девет кољена, а у истом братству и много више. Обично су свештеници говорили да је готово немогуће вјенчати младенце ако су уопште у сродству по тзв.”дебелој крви” ,мушкој лози док се на тзв. “танку крв”, женску лозу гледало нешто блаже, што је првенствено зависило од свештеника и његове наклоности према породицама младенаца, али се никад није ишло испод седмог кољена па иако је “танка крв”. Што се тиче родослова морамо још једном напоменути неке појединости и појашњења. Родослове су обично чували директни потомци и они су се морали разликовати од породице до породице. Навешћу један примјер: ако је прадјед имао пет синова, а сваки његов син опет по неколико наследника, дјед ће имати много више унука. Ако опет сваки унук имадне по неколико наследника, дјед ће имати тридесет и више праунука. Кад његови праунуци набрајају пасове – кољена и изводе своје родослове, видјеће се да је сваки родослов праунука различит изузев оних који потичу од истог оца. Ту је у ствари суштина родославља и њихових разлика. Забуну или збрку у родословима најчешће чине заборавност, замјена имена, или имена очева, што је случај када се дијете роди послије очеве смрти.У крајевима Херцеговине и Црне Горе од давнина је био развијен осјећај поноса и части, а уз то и ношење оружја за чување те традиционалне вриједности и светиње. Увреде су се тешко подносиле , посебно насиља и насртаји на част и образ, како се и данас каже. Због кршења оваквих уобичајених моралних и традиционалних кодекса оружје је лако потезано, што се обично завршавало убиством. Нај чешће су убијане харачлије које су тражиле и оно што се није могло дати, аге и силници који су ударали на образ жена и сестара и за које је раја била ка “остала марва”. Али су убијани често и комшије и сродници у свађама око међа или неких других неспоразума и зађевица.Убици је у сваком случају пријетила смртна опасност, било од власти или од крвне освете, па је морао да бјежи са цијелом породицом, јер се освета вршила над породицом ако је убица сам измакао. У оваквом случају убица је морао да бјежи, у најмању руку, у неки други кадилук, или у неко удаљено подручје, често мијењајући и своје презиме, како га нико неби могао наћи. У новој средини нико није знао његово раније презиме, које је морао добро да крије, да га неко ни случајно неби открио. Кријући тако свој идентитет, крије и своју породичну традицију, чак и од своје малољетне дјеце која би случајно могла да га открију и тако себе изложе опасности.Што се тиче легенди и предања која су често помињана, њих свакако не треба некритички одбацити, нити их заобилазити, посебно што се за све њих нађу писмене потврде или је исто предање очувано код сродника у удаљеним подручјима а они једни за друге нису ни знали гдје који живе. У предањима старосједилаца се каже да су један, два или три брата или рођака отишли некуд у Босну, Далмацију, Лију, Србију, Хрватску, или на неку другу страну али да они за њих више никада нису чули. Код ових других одсељених очувано је предање да су дошли прије толико и толико година из тог и тог краја, мјеста и слично, али не знају дали у старој постојбини живи неко од њиховог рода. Овакве појаве су сасвим разумљиве када се зна какве су саобраћајне везе и политичке прилике биле у то доба и дуго година касније . Лако је сада за некога сазнати поред савршених веза и технике, а прије је неко био далеко само нека је у другом граду или кадинлуку.Према попису становништва из 1848.год. у Хрватској су Орловићи живјели у 61-ном мјесту нарочито распрострањени на подручју Далмације, Лике и Славоније, а има их доста и у Боки. Не припадају сада сви Орловићи православној вјери јер знамо кроз шта су све пролазили и да су вјеру морали мијењати. Такође има група Орловића која је дошла у мостарско подручје а која није кртенула према Црној Гори или Дубровнику. Задржала се у Херцеговини гдје се населила на десној обали ријеке Неретве двадесетак километара југозападно од Мостара, у село Блатнице, на подручју данашње општине Читлук или тзв. подрижучју Броћно. Еусебио Фермеџин, у дјелу Ацта Босна, Загреб 1892. Помиње племићке породице у БиХ наводећи Орловиће у селу Блатници (Броћно). Помен Орловића у овим крајевима имамо и у селу Хамзићи, такође у Броћну, 1768.год. којом приликом мјесни парох извјештава папску столицу у Риму о житељимљ овога краја и наводи:” Видак Орловић има десет чланова”. ( Доминикус Мандић, цхроати цатхолици, Цхикаго – Рома 1962.) Да су неки Орловићи на подручју Броћна прешли на католичку вјеру нема сумње. У то доба вјерска диференцијација није била изражена као данас. Важно је било припадати хришћанству па било којој варијанти. Долазак Турака повлачи масовну исламизацију хришћанског становништва што није заобишло ни Орловиће. Тако је један Орловић како каже Сафет- beg Башагић прешао на ислам и прозвао се Хамзић. Добио је врло велик посјед и башту, па се по њему и његовим потомцима прозвало и село Хамзићи на подручју данашње општине Читлук. Село се дијели на Горње и Доње Хамзиће. Ту су се развиле многе породице од којих потичу: Прусина, Арало, Петрина, Петриновић, Праљак, Одобашић, Петковић идр. У Дубровачком архиву очуван је тестамент Гојсава Орловића из Наренте (Габела-Дријево) од 21.О2.1444.год. којом он оставља цркви у Љубушком двије трећине новца од продатог врло скупог појаса. И овај документ несумљиво потврђује раширеност Орловића на подручју западне Херцеговине у 15-oм вијеку, као и њихов друштвени положај који се најчешће мјерио материјалним стањем и јуначким угледом.Трећом групом Орловића можемо назвати Орловиће који су живјели, а још и данас неколико старијих особа живи, у селу Горњи Стрмац на Косову. Међутим,њих је већину са Косова отјерала погрешна политика СФРЈ од 1944. Год. Све до краја двадесетог вијека. Многи Орловићи рођени у овом селу данас живе претежно ван територије Косова. Своје поријекло и детаље нису сасвим заборавили, али су заборавили детаље о кретању своје групе. Сви они знају да су од рода Орловића и чувају успомене, пјесме, приче и легенде о косовском јунаку и свом претку Павлу Орловићу којим се још и данас диче и поносе настојећи да родбински однос и друштвени углед, који је створио овај велики јунак, трајно сачувају. А у томе им можемо помоћи и сви ми остали родонаследници. И за ову групу Орловића имају два – три предања. Једно предање говори о насељавању Орловића у ово село Горња Стрмица тако што су после косовске битке кренули према Босни како би се склонили од Турака. Видјевши да их Турци не прате, они застану да се одморе у овом скровитом мјесру, Ту дјеца почеше правити кућице од каменчића и гранчоца дочаравајући своје село. Кад то видје старјешина домаћинства рече да би ово мјесто могло бити срећно и да би најбоље било ту подићи куће. Тако и учинише. Ако је ова легенда тачна онда би родоначелник ове групе Орловића морао бити један од Павлове браће. Друго мишљење, а на основу породичних предања које заступа професор Радослав Орловић из Аранђеловца иначе рођен у Горњем Стрмцу. Он каже да су се Орловићи испред Турака ипак повукли у Херцеговину. Њихова напуштена огњишта су тада населили Шиптари, али кад су се Срби под Чарнојевићем повукли са Косова, да су се Орловићи вратили из Херцеговине, која је такође била под Турцима и населили поново стари завичај. Међутим, Орловићи нису успјели да се населе у старо станиште, одакле су побјегли послије косовске битке, јер су Шиптари заузели њихова равничарска села и плодне равнице, те се населише у Горње Стрмице. У својој књизи “Косовски Епитаф”, Београд 1989. Драган Орловић наводи причу дједа Радашина Орловића, па између осталог каже:”…Сад пиши ти што хоћеш, ми ти мијешамо ијекавицу и екавицу, а ти како умијеш. Мислим да нам је остало из Херцеговине колико је могло. А незнам ти гдје смо прије били. У Стрмцу смо одавно, мени је причао прадјед да је његовом прадједу причао прадјед". Из предњег текста видјели смо три предања о косовским Орловићима.Два су подударна и слична, али се прво разликује. Још немамо довољно аргумената да изричито кажемо које је од њих исправно и вјеродостојно, али ће можда и то бити једног дана. Орловићи су кроз своја времена наилазили на веома много проблема што од зулумћара Турака, што од притиска разних других политичких и државних проблема до агресивног покатоличавања. Тако су често морали мијењати мјеста боравка, имена, презимена, па чак и вјеру. У почетку им није сметао католички облик хришћанства, чак им је било свеједно био крст у руци код фратра или попа. Долазивши у таква мјеста која су им се свидјела, нормално је да ту није било православних цркава. Временом су се млади морали женити из те средине јер се нису могли међусобно орођавати, а исто тако су и дјецу морали крштавати, па макар у католичкој цркви. Тако су временом појединачно или колективно прелазили на католичку вјеру. Било је и оних као и многих других који су прелазили на ислам. Нешто силом,да би остали живи и на свом имању, а нешто и због бољег имања које би добијали приликом преласка на ислам од бегова и ага. Један од њих је и оај познати зулумћар Смаил – ага Ченгић.Ето, толико би било о Орловићима. За некога је то пуно или мало, зависи са које стране гледа. Али да би упознао своје поријекло и претке своје породице мора прво упознати Орловиће, њихов развој и кретање, јер од њих потичемо и они су наши најстарији предци. Нормално је да о нашој породици можемо мање писати и причати и да је нико неће званично студирати као Орловиће који су много познатији и имају веома важно мјесто и улогу у историји. Зато је важно ово знати, јер да би знао ко си мораш знати поријекло из дубоких корјена.
Толико од мене мојима, а надам се оволико од Вас мени.
Са поштовањем.
Драго Дамјанац
Сиднеј, Аустралија
Link






Паја Јовановић, скица ликова

1. Цар Душан
2. Царица Јелена
3. Урош, Српски Краљ
4. Српски Патријарх Јоанићије
5. Трновски Патријарх Кир Симеон
6. Краљ Вукашин Мрњавчевић
7. Царев Шурак Оливер. Белики Војвода.
8. Дејан Севастократор
9. Кир Герман, Игуман Атонски
10. Гојко Мрњавчевић, Велки Логотет
11. Никола Бућа, Протовестијар
12. Palman (us) Teutonicus Capitanus gentis armigens
13. Угљеша Мрњавчевић, царски коњушар
14. Деспот Синиша, брат Цара Душана (од друге жене)
15. Цар Александар Бугарски, Царичин Брат 16. Јован Кастријота, дед Скендербега
17. Giunius Darse (Дубровчанин, изасланик Републике)
18. Giunius de Calichio
19. Nifficus Nik Condola
20. Аврамбек Кефалија Сереза
21. Манцил Ливерија, Бојвода над Волером, Серезом
22. Ангел Метохита
23. Алексија Цамплакон, велики чауш
24. Прељуб Кесар
25. Орловић Гргур
26. Храбреновић
27. Баошић (Балшић)
28. Кобиловић (Обилић)
29. Облачић Раде
30. Андроник Кефалија Драме
31. Андроник Кантакузен бел Хартуларја

Deo o Orlovićima iz knjige Erdeljanovića "Stara Crna Gora" mozete downloadovati sa:

http://www.stagingrealtor.ca/Erdeljanovic.zip

Fajl je velicine oko 2.8Mb i ima 15 strana. Taj tekst postoji takodje i na strani Damjanaca.
>http://www.damjanci.com/wp/index.php

4 comments:

Anonymous said...

Da li možete nešto malo bliže da napišete o bratstvu Pištignjat i našoj vezi sa Orlovićima. Poreklom smo iz okoline Trebinja i slavimo Sv. Jovana Krstitelja.

Anonymous said...

Legenda i dalje postoji kao i grob koji prosto vapi da neko vec jednom nesto i preduzme. Na Cibrijan niko nikada nije ni dosao da vidi i utvrdi legenda ili istina.

Anonymous said...

Od roda Orlovića u CUCAMA su takodje veliko bratstvo Perovići kao i njihov manji ogranak Knezevići.Inače gospodine Damijanac sajt,tekst,,, je odličan sve pohvale

noude rr said...

Indian Nude Hot Desi 3x Sex Xxx 3gp mp4 HD Video Free Download


»------------ European Sex (137)


»------------ Cumshot Sex (107)


»----------- Blowjob Sex (311)


»------------ Hot Sites (Ads)


»------------ Sex In Office (762)


»------------ Teen Sex (277)+7


»------------- Pornstar Sex (910)+10


»------------- Lesbian Sex (223)+22


»------------ Hardcore Sex (386)


»------------- European Sex (137)


»------------ Cumshot Sex (107)


»------------- Blowjob Sex (311)


»------------- Big Tits Sex (334)


»------------- Hot Sites (Ads)


»------------- Sex In Office (762)


»------------- Teen Sex (277)+7


»------------- Pornstar Sex (910)+10


»------------- Lesbian Sex (223)+22


»------------- Hardcore Sex (386)


»-------------- European Sex (137)


»-------------- Cumshot Sex (107)


»------------- Blowjob Sex (311)


»-------------- Big Tits Sex (334)


»-------------- Big Dick Sex (243)


»------------- Hot Sites (Ads)


»------------- Sex In Office (762)


»------------- Teen Sex (277)+7


»------------- Pornstar Sex (910)+10


»------------- Lesbian Sex (223)+22


»------------- Hardcore Sex (386)


»------------- European Sex (137)


»------------- Cumshot Sex (107)


»------------- Blowjob Sex (311)


»-------------- Big Tits Sex (334)


»-------------- Big Dick Sex (243)


»--------------- Asian Sex (148)