Narodne Pesme

"Teže se ulazi u poeziju nego u istoriju" - Matija Bećković

Postoji nekoliko narodnih pesama u kojima se pominju Orlovići, najcuvenija je svakako "Kosovka Devojka". Iza nje su deo iz pesme "Boj na Kosovu", zatim "Pogibija Orlovića Pavla" - 2 verzije, deo iz "Смрт војводе Кајице", "Razrušenje Moštanice", zatim Martinovići u guslarskoj pesmi "Crnogorsko Badnje Veče", "KULA ĐURIŠIĆA", deo iz pesme "Похара Жабљака", i zatim opet pesma "Crnogorsko Badnje Veče", ovog puta spevana od svetog Petra Cetinjskog.


КОСОВКА ДЕВОЈКА

Уранила Косовка девојка,
Уранила рано у недељу,
У недељу прије јарка сунца;
Засукала бијеле рукаве,
Засукала до белих лаката;
На плећима носи хлеба бела,
У рукама два кондира златна,
У једноме хлађане водице,
У другоме руменога вина;
Она иде на Косово равно,
Па се шеће по разбоју млада,
По разбоју честитога кнеза,
Те преврће по крви јунаке:
Ког јунака у животу нађе,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.
Намера је намерила била
На јунака Орловића Павла,
На кнежева млада барјактара:
И њега је нашла у животу,
Десна му је рука одсечена
И лијева нога до колена;
Вита су му ребра изломљена:
Виде му се џигерице беле;
Измиче га из те многе крвце,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.

Кад јунаку срце заиграло,
Проговара Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
Која ти је голема невоља
Те преврћеш по крви јунаке?
Кога тражиш по разбоју млада:
Или брата, или братучеда,
Ал' по греху стара родитеља?"

Проговара Косовка девојка:
"Драги брато, делијо незнана,
Ја од рода никога не тражим:
Нити брата, нити братучеда,
Ни по греху стара родитеља.
Мож ли знати, делијо незнана,
Кад кнез Лаза причешћива војску
Код прекрасне Самодреже цркве
- Три недеље тридест калуђера?
Сва се српска причестила војска,
Најпослије три војводе бојне:
Једно јесте Милошу војвода,
А друго је Косанчић Иване,
А треће је Топлица Милане;
Ја се онде десих на вратима,
Кад се шета војвода Милошу,
Красан јунак на овом свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама;
Обазре се и погледа на ме,
С себе скиде коласту аздију,
С себе скиде, па је мени даде:
- "На девојко, коласту аздију,
По чему ћеш мене споменути,
По аздији по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли бога, драга душо моја,
Да ти с' здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој' је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби кум венчани бити."

За њим иде Косанчић Иване,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковаљно перје;
На јунаку коласта аздија,
Око врата свилена марама,
На руци му бурма позлаћена;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде бурму позлаћену,
С руке скиде па је мени даде:
- "На девојко, бурму позлаћену,
По чему ћеш мене споменути,
А по бурми по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
моли Бога, моја душо драга,
Да ти с' здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој' је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби ручни девер бити."

За њим иде Топлица Милане,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија
Око врата свилена марама,
На руци му копрена од злата;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде копрену од злата,
С руке скиде, па је мени даде:
- "На девојко, копрену од злата,
По чему ћеш мене споменути,
По копрени по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли Бога, моја душо драга,
Да ти с' здраво из табора вратим,
Тебе, душо, добра срећа нађе,
Узећу те за верну љубовцу."

И одоше три војводе бојне:
Њих ја данас по разбоју тражим."

Ал' беседи Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
Видиш, душо, она копља бојна,
Понајвиша а и понајгушћа:
Онде ј' пала крвца од јунака,
Та доброме коњу до стремена,
До стремена и до узенђије,
А јунаку од свилена паса,
- Онде су ти сва три погинула!
Већ ти иди двору бијеломе,
На крвави скута и рукава."

Кад девојка саслушала речи,
Проли сузе низ бијело лице,
Она оде свом бијелу двору,
Кукајући из бијела грла:
"Јао, јадна, худе сам ти среће!
Да се, јадна, за зелен бор 'хватим,
И он би се зелен осушио!"


БОЈ НА КОСОВУ
...
Прије сунца Лазар диже војску
Да је среди за битку косовску.
Прво разви оклопнике царске
А за њима стријелце себарске,
Па пред славне оклопнике стаде.
Десно крило Југ Богдану даде
Да га води и чврсто га држи:
Коњаници од брзога бржи
Развише се иза старог Југа,
Пружише се бојна копља дуга;
Око оца Југовићи језде,
Лете младе за старом звијезде!
Југовиће прате копља танка
Копљаника Јуришића Јанка.
Да му крило лијево предводи
Влађенићу Влатку надвојводи
Лазар с вјером широком повјери,
Не слутећи о црној невјери,
Даде Влатку босанску коњицу,
Са њим посла Рељу Крилатицу,
Додаде им Живка од Хомоља,
За њим крену стријела најбоља.
Даде зету Бранковићу Вуку
Да му држи у резерви руку,
Оклопника дванаест хиљада
Да у сјечу пусти изненада:
"Кад најгушће буде и најтеже,
Чекаћу те, Вуче! - рече Кнеже.
Челник Муса маче војску Зете,
Да арапску коњицу пресрете.
За коњицом хрватскога бана,
Мачоносца Палиже Ивана,
Овчар Јанко поведе овчаре
Са Каблара, Овчара и Шаре,
Да поможе оклопнике тешке -
Ко не јаше вука, ступа пјешке!
За барјаком из свете Троноше
Маче Ђорђе с Цера мачоноше!
Грачаници крену од Звечана
Мачва иза игуман-Стефана!
Старац Кузун-Јањо са истока,
Од Ресаве и златног Тимока,
Пред себрима крену калуђере,
Заточнике слободе и вјере.
Бан Страхињић с Косовцима оде
Да бој бије крај Ситнице воде.
Дукађинце Леке капетана
Пусти Лазар у правцу Чечана.
Кад јекнуше звона са Дечана,
Прије Кнеза и прије икога,
Крену Милош, не пита никога!
Води Милош у панциру борце,
Душанову гарду Черногорце!
Обилића прати Злопоглеђа,
Мусић Стеван покрива им леђа.
Крајимиру, вјерноме војводи,
Даде бојне једеке да води.
Орловићу нареди да пође
Чим кнез Радич од Захумља дође.
Од Комова кренуше вукови,
Савише се овчарски лукови,
Засијаше српови и косе,
Орни себри да жању и косе.
Подигоше копља шаке грубе,
Зајечаше рогови и трубе,
А цар Лазар мач диже високо,
Крст начини и кликну ко соко:
"За крст часни, витезови красни!"
Па загази у сами цик зоре
У дубоко Муратово море!
...
Крвав витез витеза кликује,
Стари Богдан ђецу довикује:
Барјактара Бошка и Дамјана,
Милутина, Стефана, Јована,
Андријаша, Војина, Комнена
И млађаног нејачка Огњена!
Југовићи крију љуте ране,
Мушки оца и свог цара бране.
Осам коња под Богданом црче,
На деветом сунце старцу мрче.
Паде старац низ мрког алата,
Али девет Југовића брата
Бране Кнеза и Турке сијеку,
Низ крваву Ситницу ријеку,
Плове мртви Кнежеви јунаци,
Перјанице српске и барјаци,
Како српска сабља љуће реже,
Тако турски обруч јаче стеже!
Под ногама црна крв клобуча,
Траже Срби излаз из обруча!
Бране Кнеза од крајина бани,
Шкргућу им мачи коврдани.

Куда коље Муса Арбанаса,
Крвава ће шеница да класa,
Срдит Срђа Злопоглеђа хуче,
Брани Кнеза и топузом туче!
Бан Страхињић Турке пресијеца
Сабљом кривом од младог мјесеца!

Зове Бошко осам својих брата
Да отворе српском цару врата;
Срдити га Југовићи прате,
Мачевима турске сабље крате!
Свети Виде и Богородице,
Како снага једне породице
Бошко Југов и његова браћа
Српску наду из понора враћа!
Тешки алат по мртвима гаца,
Пјену и крв по мртвима баца,
Из ноздрва југовином дува,
Господара од сабаља чува,
Пред копљима слијеже курјачки,
По њем Бошко полего момачки,
Крсташ му се царев пољем вије,
Јањичаре разгони и бије!
Сја челенка плавокосог војна,
У руци му бљеска сабља бојна,
Плаве очи сијеку страхотом,
Плаче небо за мушком љепотом,
Над којом се ваздуги дан врти
Црно око љубоморне смрти!
Мусић Стеван сијече и пјева:
"За крст часни, ђецо Васојева!"
Крилатица Реља од Пазара
Гони турске ђорде од Лазара,
Пресијеца чалме сабља танка
Из деснице Јуришића Јанка!
Турски јаук допире до Меке
Од топуса капетана Леке!
Овчар Јанко стријелама бира
Златне чалме паша и везира!
Брани вјерни Крајимир једеке,
Јањичаре збија у јендеке!
Цркавају коњи под Лазаром,
Бије Кнеже крвавом гадаром!
Крсташ барјак Павла Орловића
Прате копља Јанка Јуришића,
Који поред Орловића гази
И Лазара од Татара пази.

Гледа Лазар преко црних шума,
Очекује Радича од Хума!
Задња капља српске наде кану,
Кад у сјечу доста касно бану,
Као вихор од Облака града
Под командом Облачића Рада
Три хиљаде лаких коњаника,
Да избаве Кнеза-мученика!

Поче сјећи јањичаре љуте,
Крчи Раде до Лазара путе!
Облачићи бију и вапију
Да проломе до Кнеза капију!
Облачићи бију задњу битку,
Напајају крвљу земљу житку,
Но узалуд и сјеча и треска,
Залуд капља у мору пијеска!
Мало бјеше уз Лазара руку
Да покољу Туку и Манџуку!

Залуд себри и жању и косе,
Коло српске среће расуло се!
На заласку Видовога дана,
kрв источи Србима из рана!
Луна с неба ко сабља од сребра
Кад огрија исјечена ребра,
Започеше код Ситнице воде
Да падају себри и војводе,
Што до смрти уз Лазара бише,
Штитише га и крв турску лише!
Турци љуће црн обруч стегоше,
Најљепши се откоси слегоше
Јуначкога српскога цвијета
Красни момци овога свијета!
Паде српског царства јака међа
Кад погину Срђа Злопоглеђа!
Гракну гавран Срђи иза вјеђа,
Оста Лазар без штита са леђа!
Поред оца од стријеле паде
Соко Срђин Нејаки Ненаде!
Са Лабуда, седлу низ облучје,
Паде Ненад оцу у наручје!
Када крсташ Орловићу клону,
У крв Јанко Јуришић потону!
...

"Pogibija Orlovića Pavla" - prva verzija

Dok evo ti nekakva junaka
Na labudu konju od megdana,
Na labudu sedamnaest rana,
Na junaku dvadest i četiri
I desna mu odsečena ruka.
No mu Stevo Božju pomoć viče.
Ranjen junak zdravlje privatio.
Progovara Vasojević Stevo
.„O Boga ti, ranjeni junače!
„Đe si grdne rane zadobio?
„Đe si desnu ruku izgubio?
„Da nijesi na Kosovu bio?“
Progovara ranjeni junače:
„Ja sam bio na bojnu Kosovu,
„I desnu sam ruku izgubio,
„U ruci mi barjak ostanuo.“
A pita ga Vasojević Stevo:
„Je li nam Lazar u životu?
„Jesu li ni na skupu vojvode?“
Progovara ranjeni junače:
„A nama je Lazar u životu,
„Nijesu nam na skupu vojvode,
„A nama je Boško poginuo
„U najprvom boju kod Sitnice,
„Sitnica mu kalpak odnijela.“
Jopet pita Vasojević Stevo:
„Je li nama Lauš u životu?“
„Još je nama Lauš u životu?,
„Još razgoni na buljuke Turke.“
„Kao soko tice golubove,
„Ali su mu malaksale ruke,
„Sijekući nebrojene turke.“
„Je li nama Miloš u životu
„Sa njegova oba pobratima?“
„A Boga mi neznani junače!
„Nije nama Miloš u životu.
„A namaje Miloš poginuo
„Sa njegova oba pobratima„
(I turskog je cara pogubio),
„Đe su mnogi izginuli Turci,
„Mnogi Turci dvanaest hiljada,
„A što ih je Miloš pogubio
„I divan je spomen ostavio.
„A ne pitaj za prokletog Vuka,
„On izdade cara na Kosovo,
„Izdalo ga ljeto i godina!
„Izabra mu dvanaesthiljada
„Oklopnika i brzokonjika,
„Te zavede za goru Goliju,
„Te isturči vojsku Lazarevu”.
A veli mu Vasojević Stevo:
„A Boga ti neznani junače!
„Odakle si, od goga li grada?
„Kako li se na prezime vičeš?
“Progovara ranjeni junače:
„Ja sam glavom Orloviću Pavle,
„Barjaktar sam slavnoga Lazara.“
Proli suze Vasojević Stevo,
Pa ovako Stevo progovara:
„Ja sam glavom Vasojević Stevo,
„Od Sjenice do sela Dubnice.
„A Boga ti Orloviću Pavle,
„Da idemo jopet u Kosovo.“
Pa izvadi jednu krpu platna.
Pa uvija Orlovića Pavla,
Od učkura do grla bijela,
Pa se natrag opet povrnuše.
Al’ Kosovo Turci obujmili.
Prekrsti se Vasojević Stevo,
Pa u Tursku silu udario
I đogata konja uzljutio.
Kud prolazi Vasojević Stevo,
Biše troja kola prolazila,
Prolazila kola i volovi,
Što razgoni i siječe Turke.
Kud prolazi Orloviću Pavle,
Biše dobra kola prolazila,
Što razgoni i siječe Turke.
Ali Pavle dugo ne mogaše.
Dokle Pavle rane dopanuo,
Ovako je Pavle govorio:
„Bogom brate Vasojević Stevo,
„Dođe vreme, valja umirati,
„Vrni đoga, da se oprostimo.
“Na nj’ ga Stevo povrnu đogina:
„Da je prosto, Bogom pobratime!“

"Pogibija Pavla Orlovića i Steva Vasojevića na Kosovu" - druga verzija


Još ni zore ni bijela dana
Ima noći i četiri sata,
Pa za dugo ni svanuti neće,
Podranio Vasojević Stevo
U Sjenici bijelome gradu,
U Sjenicu, u selo Daljicu,
Na bijelu od kamena kulu,
Pa doziva Vlaisava slugu:
„Ajd’ ustani na noge lagane.
„Pa iziđi pred bijelu kulu,
„Te pogledaj nebu pod oblake,
„Je li sjajan mjesec na zahodu,
„Je l’ danica pomolila lice,
„Je li nama putovati vreme,
„Slugo moja, na polje Kosovo.
„Dockan mi je knjiga dopanula
„Od Lazara našeg gospodara,
„Da idemo na boj na Kosovo.“
U mlađega pogovora nema,
Skoči sluga na noge lagane,
Pa iziđe pred bijelu kulu
I pogleda nebu pod oblake,
Te on gleda mjesec na zahodu
I danicu na istok zvijezdu.
Kako lice bješe upravila
I Sjenicu ravnu ogrijela;
Pa se vrće u šikli – odaju
Kod Stevana svoga Gospodara,
Pa Stevanu sluga progovara:
„Gospodare, vojvodo Stevane!
„Sjajan mjesec sio na zahodu,
„Danica je pomolila lice,
„Vrijeme je nama putovati,
„Gospodare, na boj na Kosovo.“
Kad to začu Vasojević Stevo,
Ovako je govorio sluzi:
„Vlaisave, moja vjerna slugo!
„Ajde sađi na mermer – avliju,
„Pa uljezi u nove ahare,
„Te izvedi dva konja viteza:
„Dora moga i đogata tvoga,
„Osedlaj ih što god ljepše moreš,
„A opaši što god tvrđe moreš,
„Podkuj konje i zauzdaj divno.
„Jutros ćemo putovati, slugo,
„Putovati na boj na Kosovo.“
Eto sluga na bijelu kulu,
Za njim prista Stevanova ljuba,
Pa ovako mlada progovara
„Vlaisave, Stevanova slugo!
„Ja te Bogom od nevolje kumim,
„Ajde ukuj Stevanova dora,
„Da ne ide u boj na Kosovo!
„Zadajem ti Božju vjeru tvrdu,
„Tanku ću ti načiniti kulu
„U Sjenici bijelome gradu,
„Pored naše ne manju od naše,
„A daću ti za ašluka blaga.
„Dok je tebe i od tebe traga,
„Boga mi ti neće manjkat’ blaga!
„Još čuli me, Vlaislave slugo!
„Daću tebi šćercu za ljubovcu,
„Ima curi petnaest godina,
„Ljepše cure u Sjenici nema,
„Valjala bi za cara carica,
„A kamo li za te gospođica,
„Samo ukuj Stevanova dora.“
A veli joj Vlaislave sluga:
„Luda li si, Stevanova ljubo!
„Evo ima dvanaest godina,
„Odkad dvorim vojvodu Stevana,
„Nijesam mu ilu pomislio,
„A kamo li da sam učinio;
„Ni noćas je učiniti neću,
„Da bih znao da ću poginuti.“
Na ljubu se ne okreće sluga,
No ga eto u nove ahare,
Pa izvede dva konja viteza,
Podkova ih što bolje mogaše,
A sedlo što ljepše mogaše;
Zauzda ih đemom žestokijem,
Previ ćebe, turi tatariju,
Pa im uzde na jabuke baca;
Pa ga eto na bijelu kulu
I kazuje svome gospodaru,
Da je konje naredio divno.
Kad to začu Vasojević Stevo,
Skoči junak na noge lagane,
Pa otvori popete sepete
I dovati đuzel odijelo,
Čisti skerlet i bijelu svilu
I još drugo što je za tog dana:
On oblači od svile košulju,
Pa po njojzi pancijer košulju,
Pa po njemu džamadane zlatne,
Još oblači zelenu dolamu,
Po dolami toke pozlaćene.
Sve su toke od suvoga zlata.
Po prsima ispletene guje,
Povisoko uzdignule glave,
U zubima dragi kamenovi,
Te se noći vidi putovati,
Kao danaom kada grane sunce;
Opasuje muhadem – pojasa,
A na noge kopče i čakšire,
A na glavu čekrkli čelenku,
Iz čelenke šipke od čelika,
Svaka pala na ramena Stevu,
Da junaka od mačeva čuva.
On pripasa sablju okovanu
Sve joj sapi od suvoga zlata,
Iz nje vise tri balčaka zlatna,
Sablja valja carevoga grada.
Kad se Stevan naredio divno,
Naredio junak za megdana,
Eto Stevo na bijelu kulu.
Za njim prista verenica ljuba
I u ruke nosi čedo ludo,
Čedo ludo bješe muška glava,
Pa Stevanu ljuba progovara:
„Gospodare, vojvoda Stevane!
„Nemoj odit’ na boj na Kosovo,
„Noćas sam ti san usnila ružan:
„Polećeše dva sokola siva
„Od Sjenice od sela Doljice,
„Prelećeše brda i planine,
„Dolećeše na polje Kosovo;
„Tu u gustu ulećeše tamu,
„U tami im ostadoše krila,
„Oba ćete tamo poginuti,
„A ja ostat’ udovica mlada.
„Ja se ’oću mlada preudati,
„Ja ću tvoga sina ostaviti.
„Ko će tvoga sina podizati?
„Tvoja će se kuća iskopati.“
A veli joj vojvoda Stevane:
„Ljubo moja, Bog te ne ubio“
„Ti nijesi na zakletvu bila
„U Kruševcu gradu bijelome,
„U Kruševcu kod cara Lazara,
„Đe na skupu bjehu velikaši
„Od cijele srpske carevine,
„Kako smo se zakleli Lazaru:
„Ko ne doša’ na boj na Kosovo,
„Ne imao od srca poroda,
„Ni muškoga, ni đevojačkoga;
„Crnjela mu s’ u planini ovca,
„A crnjela u polje šenica;
„U kuću mu čedo neplakalo,
„U torinu stado ne blejalo,
„I od njega ne ostalo traga,
„Bez cigana što kuje sjedeći!
„Ja se ne bih junak ustavio,
„Da mi reku vojvode ostale:
„Izdajice, Vasojević Stevo!“
„Da bih tamo izgubio glavu.
„Ljubo moja, šinula te guja,
„Ti se nemoj preudati mlada,
„No podiži moga Milovana,
„Jopet će se sokolovi leći.“
Kad to začu Stevanova ljuba,
Proli suze niz bijelo lice,
Ka’ ’no biser niz bijelu svilu,
Pa se vrati na bijelu kulu.
Dok eto ti Stevanove seke,
Po imenu kitne Anđelije,
Grozne suze lije niz obraze,
Pa govori vojvodi Stevanu:
„Kad ćeš, brate, sa Kosova doći,
„Da se ova kukavica nada?“
A govori vojvoda Stevane:
„Sestro moja, kitna Anđelija!
„Ja ću tebi iz Kosova doći,
„Kad izađe od zapada sunce;
„Progovori drvlje i kamenje,
„Crnu vranu pobijele krila,
„Onda ću ti iz Kosova doći.
„Kad me vidiš, onda mi se nadaj.“
Na sestru se više ne okreće,
No ga eto niz bijelu kulu.
Dokle dođe do konja dorina,
Prekrsti se pojaha dorina,
A za njime sluga na đogina..
Sjenicu su zečki preigrali,
A Rogoznu visoku planinu
Cijelu su vučki prekasali.
Kosova se polja dovatili,
Grad su Zvečan zdravo prolazili.
Dok dođoše na vodu Sitnicu,
Kad rijeka mutna i krvava.
Tu nađoše Kosovku đevojku,
Ona sjedi vodi na obalu,
U Kosovo oči upravila,

Roni suze niz bijelo lice,
Ka’ i biser niz bijelu svilu.
Stevan curi Božju pomoć zvaše,
Đevojka mu zdravlje prihvatila:
„Da si zdravo, delijo neznana!
„Zdravo bio! Đe si zagazio
„Na tvojega sokola dorina?
„Da nijesi na boj na Kosovo,
„Pošto nam je carstvo poginulo!“
No joj veli Vasojević Stevo:
„Draga sestro, Kosovka đevojko!
„Jesi l’ jutros zorom doranila
„Na Sitnicu na vodu prokletu?
„Je l’ ovako voda mutna bila?
„Je li bila mutna i krvava?“
No mu veli Kosovka đevojka:
„Dragi brate, delijo neznana’!
„Ja sam jutros zorom doranila,
„Doranila da bijelim platno
„I da gledam po Kosovu vojske.
„Do sunca je voda bistra bila,
„Poslije se voda zamutila,
„Proviraše mutna i krvava,
„Nanosaše kape i kalpake,
„Nanosaše konje i junake,
„Nanosaše svilene barjake,
„Sva se u krv pretvorila pusta,
„Sve bijele pronosaše čalme.“
Stevan curi jopet progovara:
„Draga sestro, Kosovka đevojko!
„Jesi l’ kakav šićar ugrabila?“
„Jesam dobar šićar ugrabila,
„Iz krvave vode izvadila:
„Ugrabila kalpak i čelenku
„Svu od srme i čistoga zlata
„I na kapu knjaževu biljegu;
„Još sam zlatnu šljaku ugrabila,
„Sva od srme i žežena zlata
„I desnicu do ramena ruku
„I na ruci zećil prsten zlatan,
„Poznala sam zećil prsten zlatan,
„Da je ruka od dobra junaka.“
Jopet Stevan curi progovara:
„Daj mi kapu, lijepa đevojko,
„Da ja poznam knjaževu biljegu,
„Kojega je kapa od vojvoda.“
No mu veli Kosovka đevojka:
„Dragi brate, neznani junače!
„Imam brata od sedam godina,
„Nosiću mu kalpak i čelenku“.
Vojvoda se grotom nasmijava:
„Luda li si, lijepa đevojko!
„Meni tvoja kapa ne trebuje,
„Kad ć’ i moja ostanuti pusta“.
Onda cura kapu dovatila,
Pa je dava vojvodi Stevanu.
Kad vojvoda kapu dovatio
I pogleda knjaževu biljegu,
Čim je viđe, poznade je divno.
A pita ga Vladislave sluga.
„Gospodare, vojvoda Stevane!
„Kojega je kapa od vojvoda?“
A veli mu vojvoda Stevane:
„Ne pitaj me, Vladislave slugo!
„Ova kapa Boška Jugovića“.
Dade kapu lijepoj đevojci,
Pa ovako curi progovara:
„Daj mi šljaku, lijepa đevojko!“
Dade mu je, riječ ne činjaše.
Čim pogleda šljaku pozlaćenu,
Čim pogleda, poznade je divno.
Pita sluga vojvodu Stevana:
„Kojega je šljaka od vojvoda?“
Jopet Stevan slugi progovara:
„Ova šljaka Jugović – Bogdana“.
Jopet Stevo curi progovara:
„Daj mi ruku, lijepa đevojko“.
Dade mu je riječ ne činjaše.
Kad vojvoda privatio ruku
I pogleda zećil prsten zlatan,
Proli suze niz bijelo lice.
A pita ga Vladislave sluga:
„Gospodare, vojvoda Stevane!
„Kojega je ruka od vojvoda?“
„Ne pitaj me, niti imaš rašta.
„Ovo ruka vojvode Miloša.
„Kad je nama Miloš poginuo,
„Svako nam je dobro poginulo.
„Lazara su uhvatili Turcu,
„’Oće na me ostanuti kletva“.
Dade ruku lijepoj đevojci,
Pa pojaha debela dorina,
A za njime sluga na đogina.
U Sitnicu konje ućeraše
I Sitnicu vodu pregaziše,
Niz Kosovo ravno naćeraše.
Kad su bili nasred polja ravna,
Tu sretoše ranjena junaka
Na zelenku ka’ na gorskoj vili,
Vas je zekan u krv ogreznuo;
Na junaku sedamnaest rana.
A Stevan mu Božju pomoć dava:
„Božja pomoć, ranjeni junače!“
A junak mu pomoć prihvatio:
„Zdravo bio, Vasojević Stevo!
„Zdravo bio, Bogom pobratime!
„A zar mene ne poznaješ, pobro?
„Ja sam glavom Orloviću Pavle,
„Pa sam evo dopanuo rana“.
Stevan Pavlu jopet progovara:
„Pobratime, Orloviću Pavle!
„Ti mi štogod sa bojišta pričaj.
„Je li srpska vojska izginula?
„Je li nama u životu Lazo?“
A veli mu Orloviću Pavle:
„Pobratime, vojvoda Stevane!
„Odjaši me od konja zelenka,
„Pa ću tebi za bojište pričat’.“
Onda Stevan odjaha dorina,
Pa on Pavla sa zekana skida,
Pa ga umi studenom vodicom
I zali ga crvenijem vinom,
Pa raspasa svilena pojasa,
Te mu grdne rane zavijaše.
Kad se malo junak odmorio,
Pa Stevanu Pavle govorio:
„O Stevane, jadan pobratime!
„Šta ću tebi sa Kosova kazat’?
„Sva je naša izginula vojska,
„Lazara su Turci uhvatili,
„Zarobili naše velikaše,
„Ma je Murat prvi poginuo,
„Razbuči ga Miloš – Obiliću
„Od učkura do grla bijela,
„Još mu stade nogom pod vilice.
„I Miloš je poginuo, Stevo,
„Kod šatora car – turskog Murata,
„Sa njegova oba pobratima;
„Sva je svita i gospoda carska,
„Oko cara zarobljena, pobro.
„Tu ja bijah dopanuo rana,
„Pa utekoh na moga zelenka,
„Pa naćerah na most, na ćupriju
„I tu viđeh Arapina crna.
„Nasred mosta kod vode Sitnice
„Na njegovu vitku bedeviju,
„U Arapa barjak Jugovića;
„Obrnuh se i dva i tri puta,
„Ža’ mi barjak Boška Jugovića,
„Da ga nose u Jedrenu Turci.
„’Ćah Arapu odit’ na megdana
„I tu ’oćah, pobro, poginuti,
„Ili otet’ barjak Jugovića,
„Dok naljeze jedan junak zoran,
„Po imenu Strahiniću bane
„Na njegova lastavicu vranca,
„Pa ovako bane progovara:
„Dura, vranac, pojeli te vuci,
„Ili ćemo danas poginuti,
„Jali otet’ barjak Jugovića.“
„Pa naćera na ćupriju vranca,
„Te posječe Arapina crna
„I ote mu barjak Jugovića,
„Pa naćera vranca od megdana,
„Niz Kosovo Gračanici crkvi
„I ponese barjak Jugovića.
„Više ne znam što je s banom bilo.
„Ja utekoh ranjen na zelenka,
„Da ja dvoru idem bijelome.“
A veli mu vojvoda Stevane:
„Pobratime, Orloviću Pavle!
„Kud ćeš doma, doma ne vidio!
„No ajdemo da sad poginemo.“
Pa skočiše na noge lagane,
Pa bijesne konje posjedoše,
Niz Kosovo konje naćeraše.
Dok na turske straže nagaziše,
Pa u Turke konje naćeraše,
Od pojasa sablje povadiše,
Pa sijeku i razgone Turke
Po Kosovu polju širokome.
Kuda goni Vladislave sluga,
Kuda goni pretila đogina,
Tudijen bi kola prolazila.
Kuda goni Orloviću Pavle,
Na njegova pomamna zelenka,
Valjaju se na buljuke Turci,
Tu bi troja kola prolazila.
Kuda ide Vasojević Stevo
I progoni sokola dorina,
Bi četvera kola prolazila.
Sve sijeku i razgone Turke.
Kad je dnevi iza podne bilo,
Obrnu se iza sebe Stevo,
Kad mu sluge Vladislava nema,
No mu slugu posjekoše Turci.
Na slugu se ne okreće Stevo,
No nagoni njegova dorina,
Pa siječe i razgoni Turke.
Pored njega Orloviću Pavle,
Na njegova pretila zelenka,
Obaljuje konje i junake.
Kad se Stevan obrnuo za se,
Kad mu nema Orlovića Pavla,
No mu Pavla posjekoše Turci;
Kad to viđe vojvoda Stevane,
Proli suze niz gospodsko lice,
Ka’ ’no biser niz bijelu svilu,
Pa i dalje nagoni dorina.
Dokle Stevan doćera dorina
Do Mazgita mjesta nesretnoga,
Do čadora car – turskog Murata,
Đe bijahu srpski velikaši,
Među njima srpski car Lazare,
Svezanijeh naopako ruka,
Pa ovako Stevan progovara:
„O Lazare, mio gospodare!
„opraštaj mi, mio gospodare,
„Dockan mi je knjiga dopanula,
„Te zadocnih na boj na Kosovo!“
A car Lazar Stevu odgovara:
„Proklet bio, Vasojević Stevo!
„Prokleto je i tvoje junaštvo.“
Onda Stevan povrnu dorina,
Te siječe i razgoni Turke
Po Kosovu polju širokome.
Dok Stevana rane osvojiše.
A desnica zamori se ruka,
Jopet Stevan naćera dorina
Do čadora car – turskog Murata
I još bješe u životu Lazo
Car – Lazaru Stevan progovara:
„Daj oproštaj, mio gospodare,
„Dockan mi je knjiga dopanula,
„Rane su me osvojile grdne,
„Desna mi se zamorila ruka,
„’Oću, care, brzo poginuti.“
A kad Lazar pogleda Stevana,
Đe je junak u krv ogreznuo,
On ovako Stevu progovara:
„Ti prost da si, Vasojević Stevo,
„Sve se tvoje posvetilo telo;
„No povrni tvojega dorina,
„Ne bi li ti Bog i sreća dala,
„Da išćeraš konja iz Turaka
„Do bijele Gračanice crkve,
„Tu ćeš naći caricu Milicu,
„Dočekuje mlade ranjenike,
„Zalaže ih ljebom bijelijem,
„Zalijeva vinom crvenijem,
„Ona ćete tamo dočekati.“
Onda Stevo okrenu dorina,
Tako mu je Bog i sreća dala,
Te išćera dora iz Turaka,
Dok doćera Gračanici crkvi;
On tu nađe caricu Milicu.
Ona srete ranjena Stevana,
Odjaša ga od konja dorina,
Pa mu vodom rane umivaše,
Još mu svilom rane zavijaše,
Pa ga zali crvenijem vinom.
Dokle srce zaigra Stevanu,
Pita njega carica Milica:
„O vojvoda, Vasojević Stevo!
„Daj mi štogod sa bojišta pričaj.
„Đe pogibe srpski car Lazare?
„Đe pogibe stari Jug Bogdane?
„Đe pogibe, vojvoda Milošu?“
A veli joj Vasojević Stevo:
„O Milice, nesretna carice
„Ostali su u životu, gospo,
„Svezanijeh naopako ruka,
„Kod čadora car – turskog Murata,
„Samo nije Obilić – Milošu,
„Vidio sam njega u komade
„Pred čadorom turskog car - Murata;
„Junački je Miloš učinio,
„Nakon sebe spomen ostavio,
„On razbuči turskog car – Murata
„Od učkura do grla bijela
„I stade mu nogom pod vilice,
„Dok mu skoči jezik na vilice.
„Vazda mu se ime spominjalo,
„Dok na istok sunce izlazilo!“
To izusti vojvoda Stevane,
To izusti, a dušu ispusti.
A da vidiš carice Milice,
Đe ukopa vojvodu Stevana,
Pred bijelu Gračanicu crkvu,
Na grob mu je natpis postavila,
Po kom će se Stevan pominjati,
Da je bio na Kosovo Stevo
I za ime srpsko poginuo.
To je bilo, istina je bilo,
Sad velimo da se veselimo,
Da junake stare pominjemo.


Смрт војводе Кајице

Ал' беседи господине краљу:
"Брате Јанко, будаласта главо!
"За нас није вика, ни скакање,
,Већ је за нас вино и ракија,
"И господство, да господујемо,
"Мудра памет, да паметујемо,
"У мен' има и млађи војвода,
"који би се ради поиграти,
"Своме краљу образ осветлати."
Распе краљу свилена шатора,
Зелен шатор од зелене свиле,
На њем' златни дванаест крстова,
Тринаеста јабука од злата,
У њој сјаји бесцен камен драги;
Под шатором седе ш ти вино.
Посађује до десна колена
Елчибашу Дојчетића Вука,
Па до Вука Бошка Рајчевића,
Па Стојана Степојева сина,
Па до њега Јовицу Ресавца,
Кучајинска бојна копљеника
Од Ресаве лепе воде ладне;
Па до њега Големовић-Ђуру,
Па до Ђуре Орловића Павла,
Па до Павла Радо-бег-Мијајла,
До Мијајла Грчића Манојла,
До Манојла Шајновић-Дамњана,
До Дамњана Облачића Рада,
А до Рада Кајицу Радоњу;
Каицом је совру зачелио
Спроћ' честитог лица краљевога.


Razrušenje Moštanice
( 1482 ).

Car čestiti opravi vezira
Radovana Ercegova sina,
Koji primi vjeru muslimansku.
Car mu dade veliko vezirstvo,
A dade mu Dilbu za ljubovcu,
Šćer jedinu Avdula sultana,
A on njemu vjeru na divanu,
Da mu dade vojske umnoženo,
Da izvede vojsku Onogoštu,
Da on primi Moštanicu grada,
Da pobjedi Orlović Rada.
Car mu vojske dade sto hiljada.
On povede vojsku iz Stambola,
Izvede je na kraje bosanske,
Na granicu zemlje Travunije,
A pošljednje već Ercegovine.
Glas dopade na Ercegovinu,
Popu Stevu Diomanoviću
I Mijajlu banu Zotoviću
I mladome srpskom kapetanu
S Nevesinja Ružiću Ljubanu.
Te se dvije vojske susretoše
Na Zagorje na Vode Bijele.
Tu se klaše za neđelju dana.
Sudba Božja ne dade pobjedu,
No je srpska vojska poginula,
Od Turske je dosta jada bilo.
Glavari se srpski predadoše
Radovanu Ercegovu sinu
Pošljednjemu Mamutu vezoru.
On otolen podigao vojsku,
Svede vojsku Onogoštu ravnu
Kod duboka Gornjepoljskog Vira.
Tu je Turčin tabor učinio,
Niša pašu sebi dozivao
I ovako njemu govorio:
„Ajde zovi Orlovića Rada,
„Da mi preda Moštanicu grada“.
A veli mu Ružiću Ljubane:
„Mamut – pašo, dragi gospodare!
„Rade ti se nikad predat’ neće,
„No napiši tvoju buruntiju,
„Da mu lažnu mrežu napravimo,
„A na Božju vjeru prevarimo;
„Jer ti ne znaš šta je Moštanica
„Velika je tvrđavina onđe,
„Dva endeka oko b’ jela grada,
„Ne more se za grad privatiti.“
A kad paša riječ razumio,
Pa uzeo sitnu buruntiju,
Pa je sitnu knjigu napravio,
Pa je spremi Orloviću Radu
I ovako njemu govorio:
„Znaš li Rade, nije bilo davno,
„Mi smo oba u Srbe porasli
„I srpsku smo školu naučili?
„Bog jedini opravi Aziju,
„Te dva srpska carstva pogaziše,
„Već do mora dopriješe Turci.
„Sve to kad sam očima vidio,
„Ja sam svoju vjeru ostavio,
„A za tursku vjeru privatio.
„Kod mene su četiri glavara,
„Svaki mi se poturčio, Rade,
„I u novi zavjet uletio
„I za paći vjeru prihvatio
„I izmećar dinu postanuo.
„A znaš, Rade, održat se nećeš,
„Krenuo sam stotinu ’iljada,
„Pola mi je vojske poginulo,
„Su pedeset evo me na tebe.
„Meni vojske neće nestnuti,
„Kolik’ vode u duboku moru.
„Predaj mi se biće bolje za te.“
Knjiga Radu Orloviću dođe,
Knjigu gleda pa se na nj smije,
Pa doziva gospođu Savetu,
( Milu šćercu Grbljanina bana,
Što bijaše krajem mora slana ).
I ’vako joj govorio Rade:
„Donesi mi kartu nepisanu,
„Da načinim knjigu šarovitu.“
Donese mu kartu nepisanu,
Knjigu piše banu Grbljaninu:
„Mihailo, bane Grbljanine!
„Spremi meni mazge i komore
„U bijelu Moštanicu grada,
„Da ispratim i milo i drago,
„Da odlučim i staro i mlado,
„Evo mene Mamut – paša dođe
„I dovede silovitu vojsku.
„Vet je ovo megdan srpskog carstva
„Najpotonji do Božijega dara.
„Zadajem ti Božju vjeru, bane,
„Zakletvu sam dao manastiru,
„S dobre volje predati se neću,
„No ću muški u grad umrijeti,
„Moštanicu krvlju obojiti,
„Nek’ se priča potlje u potomstvo,
„Ako iđe ostane Srbina
„I srpskoga slova i imena.“
A drugu je knjigu napravio,
Pa je spremi Gornjepoljskom Viru
Mamut – paši carevu veziru
I u knjizi njemu govorio:
„O Mamute, sad novi Turčine!
„Znaš lijepo kad sm’ u školi bili,
„U koliko vjera uljeć’ ’ćaše?
„Pa te zato sudba zanijela,
„Te si svoju vjeru ostavio
„I u tuđu vjeru uletio,
„A na svoju braću zaratio.
„Pričekaj me za petnaest dana.
„Znam lijepo održat’ se neću,
„No ću radit’ da je puštim glasom,
„Da ne bude velika pohvala,
„Ni za mene ni za tebe, Mujo.“
Knjiga dođe Mamutu veziru,
No joj kraja ne znade nikako,
No ga čeka za petnaest dana.
A kad Grblju karta dolazila,
On opravi mazge i komore,
Pa ih sprema Onogoštu ravnu.
Rade skoči te narod poluči,
Te opravi i staro i mlado,
A razdvoji i milo i drago.
A gospođa Saveta ustade,
Uze čedo Orlovića Rada,
Pa ovako Radu govoraše:
„Odi, Rade, da se razdvojimo!“
U b’ jela se lica poljubiše,
Svi se toplim suzam’ pokvasiše
I reče mu gospođa Saveta:
„Ne puštaj se živ u turske ruke,
„Svetoga ti današnjega Luke!
„Svak je rođen smrtnom času dužan.
„Daj mi, Rade vrana zagrlana,
„Daj ga meni, ne trebuje tebi.
„Blagoslov ti Božja na mač pala,
„Da š njim smaknem novog Avgarana,
„Da osvetiš muški svoga grada!“
Uđa Savka vrana zagrlana,
Ćaše Savka sa narodom poći,
No zavika Orloviću Rade:
„Okreni se, gospođa Saveta,
„Da ti predam na amanet sina“.
Okrenu se gospođa Saveta
I u ruke držaše Nikolu
I Rade je krasno pozdravio.
Odma’ paši knjigu otpravio
I ovako njemu govorio:
„Odi sada, krstu štetočinjo!
„Evo grada a evo megdana.“
Knjiga dođe Gornjepoljskom Viru.
A kad Mamut kartu sagledao,
Pa na dobra ata doletio,
Sablju kide, s Vira vojsku diže,
Janjičara, baše iskorio.
Na endeke proći ne mogoše,
No ih mutna voda došekala,
A koji je endek preskočio
Na dobrome atu al’ paripu,
Svakog Srbi onda dočekaše
I na oštre mače razniješe.
No je, brate, premnogo Turaka.
Naredio paša Mamut paša,
Naredio na tursku ordiju,
Te drvene bale navukoše,
U endeke bale uturiše,
Pro endeka Turci ulećeše,
Te u gradu nastade poklanje.
Taj je megdan trajao do podne.
Pošto viđe Orloviću Rade,
Đe je srpska iznemogla snaga,
On otvori od kapije vrata.
Mamut paša kad ugleda vrata,
Viknu Turčin što ga grlo služi:
„Vet je srpska iznemogla snaga.“
A viđe ga Orloviću Rade,
Pa izvede ata zelenoga,
A poteže mača plamenoga.
Pa on srete Mamuta vezira,
Na ljevo ga rame udario,
Na desno mu bedro sablja punu.
Pa na Niša pašu udario
I desnu mu ruku osjekao.
Dok naleće Ružiću Ljubane,
Novi Turčin da ga Bog ubije,
Te posječe Orlovića Rada.
Turci tada privatiše grada,
Turskom caru pismo opraviše,
Da su grada primili u Srba
I pola im vojske poginulo
I pred njima novi Mamut vezir.
A kad knjiga Carigradu dođe
I kad viđe turski sultan kartu,
Kod njega se Dilba pridesila,
Pa kad viđe što im knjiga kaže,
Crče Dilba u sedam minuta.
Razljuti se sultan na divanu,
Pa opravi Onogoštu kartu
Na vezira Nišu ranjenoga
I ovako njemu naređuje:
„Razvalite Moštanicu grada,
„Da se nezna kuće ni ulice
„Ni nikakva od Srba spomena!“
Tako Turci ferman poslušaše,
Moštanicu grada razvališe,
Donji kamen gornji učinješe.
To je tada u vrijeme bilo.

Iz Banjana

Od tada poislamljenog popa Steva Diomanovića je, po narodnom predanju, čuvena hercegovačka muslimanska porodica Resulbegovići. Njihov su rod bokeški Burovići. Oba ova ogranka igrala su vidnu ulogu u istoriji Hercegovine i Boke. A od nevesinjskog kapetana Ljubana Ružića su, po narodnom predanju, nevesinjski Ljubovići. Oni su bili najjunačkija muslimanska porodica u Hercegovini, Bosni, Zeti, Dalmaciji, Liki i Srbiji. Od poislamljenog Mihaila Zotovića izgleda da su bili spuški Zotovići. Oni su došli u Spuž oko
1700 god. iz Bosne. Bili su veliki junaci i prava gospoda. Pravoslavni Zotovići od kojih je bio opevani Mihailo, stalno su stanovali u Ljubomiru ( u Hercegovini ).
Imali su nasljedno kneštvo, a dali su i znatan broj sveštenika.




Crnogorsko Badnje Veče ( 1710 godine).

Delije su dva Selimovića
Na Rijeku Ivanbegovića,
Selim aga sa bratom Selmanom.
Ne mogu se braća podeliti
Oko pusta Selimova blaga
Oko kula i oko čardaka,
No se braća ’oće pokrviti,
Jedan drugog ’oće pogubiti,
Pa na dvije bande okrenuše
I poglavne kmetove skupiše
Od Srbije i od Skenderije,
Od Podgorja i druge krajine:
Sa tvrdoga Skadra na Bojani
Otle zovu dvije Bušatlije,
Od lijepe varoš Podgorice,
Otle zovu dva Parmakovića,
A od Spuža dva Mećikukića,
Sa Zavala Ćetka Piletića
I Pavića Vujadinovića
Od Slatine iz Bjelopavlića
Otle zovu Petra Boškovića
I vojvodu Rada od Vinića,
Od Povije dva Mijuškovića,
Od Nikšića dva brata Jakšića
I dva brata Balabanovića,
Od Grahova serdara Markića,
A od Risna Ćelović – serdara,
Od Perasta dva Peulovića
Od Kotora Vlastelinovića,
Od Njeguša vojvodu Bogdana,
Od Ćeklića popa Vukosava,
Od Nedoša dva Tomaševića,
Od Cetinja pet Martinovića,
Od Ceklina tri Đuraškovića,
A od Čeva braću Dragoviće,
Od Zaljuća sela ponosita,
Otle zovu Perović – Radula
S bratučedom Nikolin – Manojlom.
Sva gospoda kad se okupila,
Na Rijeku Ivanbegovića
Da dijele dva Selimovića,
Dijeliše za četiri dana,
Komensija kako napravila,
Na ta dio ne pristaju Turci,
No srditi i gadno roktahu.
Kad to viđe Perović Radule,
Ovako je junak govorio:
„Bre kurvići, dva Selimovića!
„Dijel’ te se, nesretno vam bilo,
„Ka’ ’no sretno što vam biti neće.
„Ili ćete danas pristajati
„Ili ćete oba poginuti,
„A blago vi pusto ostanuti.“
Pa se junak za nož dovatio
I andžara malo povadio.
To viđeše dva Selimovića,
Selman aga ne imao duše,
Kao sreće što imati neća,
On izvadi dvije puške male
U Radula obje okrenuo
I objema živu vatru dava;
Pukle puške već mu ne pucale,
Te Radula obje pogodile.
Pade junak među kmetovima,
Pa zavika bratučeda svoga
Bratučeda Nikolin – Manojla:
„Udri, brate, te me zamijeni,
„Ja pogiboh danas od Turaka.“
Kad to viđe Nikolin Manojle;
Iza pasa vadi puške male,
Selmana obje okrenuo,
Još puškama živu vatru dava.
Puške pukle vazda mu pucale,
Te Turčina š njima pogodio,
Živo mu je srce sagorio,
A pod grlo bradu opalio,
Mrtav Turčin pade na serdžadu.
Kad kmetovi čudo sagledaše,
Poskočiše na noge lagane,
Svi na svoje utekoše strane.
A Radula uniješe mrtva,
Doniješe Čevu kamenome
U Zaljuće selo ponosito.
Kad Radula mrtva doniješe,
Stari Pero kuka i narica,
A najprije pominje Batrića:
„O Batriću, moj žalosni sine“
„Što okonča život u Banjane
„u tavnicu Ćorović – Osmana;
„Žalostan ti i otac i majka.
„O Radule moj nesretni sine,
„Rašta, đeco, izgiboste ludo?
„Sad što će vi stari Pero tužan?“
A tješi ga Nikolin Manojle:
„Striko Pero, od krajine krilo,
„Umiri se nemoj tugovati,
„Nemoj đeci rane vrijeđati.
Radula sam osvetio tvoga,
„Za Radula ubio Selmana.
„No nas čekaj do Badnjega dana,
„Ja se uzdam u Boga miloga
„I bolje ću đecu osvetiti,
„Za jednoga po deset ubiti.
„Mi smo sinoć na Cetinje bili,
„Svi smo Božju vjeru uvatili,
„Vladici se Danilu zakleli,
„Kad nazdravlje Badnje Veča dođe,
„Svi da ćemo udrit’ na Turčina.
„Ili ćemo svaki izginuti,
„Il’ se više Turčin turčit’ neće,
„U granicu naše Gore Crne.“
Što god ide sve dolazi brzo,
Dokle Badnja Veče dolazila,
Spremaju se za boj Crnogorci
Ka’ no vuci za bijele ovce.
Crnogorci badnjak naložiše,
A Hristu se Bogu pomoliše:
„Blagi Bože i sveti Božiću,
„Pomozi nam noćas na megdanu.“
A kad noći na ponoći bilo,
Ustadoše mladi Crnogorci,
Po kajiša puške dovatiše,
Ostaviše kuće i kolibe,
Ostaviše vjerenice ljube
I na Turke složno udariše,
Svak na svoje selo i krajinu,
A najprije pet Martinovića
Iz Bajica mesta pitomoga,
Za Inogor braća dolaziše,
Posjekoše sve pet Mustafića
Svim Turcima posjekoše glave.
Bože mio krvava Božića,
Puca puška na svakoju bandu,
Puca puška, krv se prolijeva,
Tu brat bratu o’ sijeca glavu
Za hrišćansku i Božić i slavu.
Od ponoći dok Božić došao,
Niđe nebi Turčina našao
U granicu srpske Gore Crne,
Samo oni te se pokrstiše,
Prađedovsku vjeru privatiše.
Pošto svanu i ogranu sunce,
Bože mio na svemu ti fala,
Kako šemluk čine Crnogorci
Po Cetinju i po Gori Crnoj.
U gori su tice propjevale
Od radosti i veselja slavnog.
Na manastir zvona ječijahu,
A ore se pjesme na sve strane
Za slobodu srpske Gore Crne.
Već ne viče odža sa munara,
No kucaju zvaona sa oltara.
To je bilo, istina je bilo,
A da nije što bi se zborilo.

KULA ĐURIŠIĆA
10.aprila 1847.


Knjigu piše skadarski vezire,
a šalje je u Stambolu gradu
a na ruke caru gospodaru:
"Sultan-care, dragi gospodare,
Goru Crnu muka pritisnula:
pogibe joj žito u dolini
pogibe joj stado u planini;
uzvija se narod u gorama,
ništa ne zna šta hoće da radi.
No otvori blago iz riznice,
a otvori žito iz žitnice;
domamićeš na to Crnogorce,
predaće se tebi Crnogorci,
pokorićeš lomnu Goru Crnu,
učinićeš dinu zadužbinu
i proslavit ime u svijetu."
A kad care knjigu razumio
on nakiti sitnoga fermana,
otpravi ga Skadru bijelome
Osman-paši, skadarskom veziru:
"O Osmane, moja vjerna slugo,
ti otvori blago iz riznice,
a otvori žito iz žitnice,
te domami k sebi Crnogorce.
A dajem ti tursku vjeru tvrdu,
ako Goru ti pokoriš Crnu,
do mene ćeš sjeđet u divanu,
pušićemo iz jednog čibuka,
prisrkovat iz jednog fildžana."
Kada vezir ferman prifatio,
on na gradu obori topove,
a skadarske skupi poglavice,
te im čita careva fermana.
Svako ćuti, ništa ne govori.
Tad Amzaga na noge skočio
Amza Kazaz, od varoši glava,
te za cara ne zna ni vezira,
pa veziru bio besjedio:
"Ta lud li si, skadarski vezire!
Što ćeš blago trošit na jabanu?
Turska zemlja puna sirotinje,
sirotinji svojoj pomažite.
Blago će ti šteta ponijeti
ka da ćeš ga usut u Bojanu;
Crnogorci biti što su bili,
na sprdnju će tebe okrenuti
kako su te znali prevariti."
Za to paša ne obraća glave,
no ušeta u šikli odaju,
pa šarene knjige nakitio
na krajine listom crnogorske.
Jednu posla u tvrde Pipere
a na ruke serdara Todora:
"O Todore, piperski serdare!
Crnogorci - stari odmetnici,
Crnogorci - carevi sinovi,
hajde k meni Skadru na Bojanu
da se predaš caru čestitome,
i dovedi hiljadu Piperah.
Sve ću tvoje darovat Pipere:
na hiljadu tvojijeh Piperah
sve na druga po par od haljinah
od crvene čohe venedika,
izvezene svilom prepredenom,
nakićene zlatom žeženijem;
glavarima u srmu oružje,
a suviše blago iz riznice,
a suviše žito iz žitnice,
baš, serdare, koliko ti drago.
Ko će more presušiti sinje,
ko l' carevu haznu isprazniti?
Dok je od vas traga i koljena,
da nosite koliko vi drago."
Junak dobar, ma obraza nema,
prevari se, kukala mu majka!
Otpremi mu hiljadu Piperah,
te primiše velike darove,
te primiše blago iz riznice,
te primiše žito iz žitnice,
te primiše od srme oružje,
te primiše tursku džebehanu,
nesrećnu se caru predadoše!
Drugu knjigu paša nakitio,
šalje knjigu u Bjelopavliće
a na ime sva tri kapetana:
"Crnogorci - stari odmetnici
Crnogorci - carevi sinovi."
U knjizi im obećaje blago
ka Todoru piperskom serdaru.
No mu oni knjigu otpisaše:
"Što budališ, luda Bošnjačino!
Ko će obraz za laže prodati
i za turske smradljive darove!"
Paša treću knjigu nakitio,
pa je šalje u Donju Crmnicu
kapetanu Plamencu Markiši:
"O Markišo, mladi kapetane!
Crnogorci - stari odmetnici,
Crnogorci - carevi sinovi.
Evo tebi sablja o pojasu,
sultan ti je sablju poklonio;
hajde k meni Skadru bijelome
da se predaš caru čestitome.
Vodi drugah što god više možeš,
ako možeš četiri hiljade, -
sve ću ti ih u svitu obući,
sve u svitu i žeženo zlato,
na glavare od srme oružje.
Evo tebi blago iz riznice,
evo tebi žito iz žitnice -
da nosite koliko vi drago;
Bojana će pređe presušiti
no u cara blaga nestanuti.
Nemoj mi se prepast, kapetane!
Evo tebi hazna i džebana,
evo tebi vojska i topovi,
evo tebi lađe i brodovi,
kapetane, koliko ti drago."
Prevari se, crn mu obraz bio,
osramoti i žive i mrtve,
te pokupi drugah šest stotinah,
te objesi sablju o pojasu,
te on primi velike darove,
te on primi blago iz riznice,
te on primi žito iz žitnice,
primi vojsku a primi topove.
Grohotom se paša nasmijao,
te u lice poljubi Markišu
i uze ga za svoga posinka,
pa govori svojoj tevabiji:
"Otkako sam na noge ustao
i počeo gledati junake,
zornijega ne viđeh junaka
od Markiše, mojega posinka;
do cara mu ne bi naša para.
Ako bog da, posinče Markiša,
tek Crmnicu hašar učinimo,
vodiću te caru u Stambolu,
iskaće te sultan za rikala,
iskaće te, a puštit te neću,
ne puštam te pređe svoje glave."
To Markiši vrlo milo bilo,
obećaje što biti ne može.
Na ćilim su noge prekrstili,
lule piju, prisrkuju kafu,
a na uši šapte neprestano,
dobro im se laže sudaraju.
Viđi muke na Crmnicu Gornju:
predade se sva Crmnica Donja,
u Crmnicu uvedoše Turke.
unesoše tain i džebanu,
dovezoše od boja topove, -
predade se, niko ne ostade
do sokola Nika Popovića
i krvave kule Đurišića.
Kule im je vojska opkolila,
te ih zovu na aman Turcima.
Šetaju se dva dobra junaka
po livadi kraj zelena Vira;
u obraz su sjetno neveselo,
grdne su ih misli spopanule,
grdna ih je muka priklopila.
Jedno bješe kapetan Andrija,
drugo Butor, od Podgora glava.
Reče Butor svome pobratimu:
"Kapetane, dobar pobratime,
ja ne žalim muku prenositi
jer su muke za junake date,
a ne žalim što ginut hoćemo -
za poštenje umiru junaci,
to je naša od starine hvala,
nego žalim bruku i grdilo
koje pade na našu Crmnicu;
otkad pamte i pričaju ljudi
Crmnica je turačka krvnica
Crmnica je srpska perjanica."
"Ne boj mi se, dobar pobratime,
počinuće bruka na grdilo,
Crmnica će ona prva biti.
Što možemo vojske iskupimo,
pa što bog da i sreća junačka!"
U riječi u kojoj bijahu,
dok evo ti tri dobra junaka,
na rame im bistri džeferdari,
a u pojas srebrno oružje,
tri junaka sa polja Cetinja.
Jedno bješe serdar Martinović,
drugo bješe Radonjić vojvoda,
treće junak Martinović Đuro.
Ruke šire, u lica se ljube,
pitaše se za junačka zdravlja.
Žale im se do dva pobratima
kako im se prosula nahija,
kako im je sila pojahala.
Reče serdar Martinović Milo:
"Ne bojte se, dva dobra junaka,
doklen su vi braća Crnogorci,
imaćete dosta pokajnicah.
No na noge, ako boga znate!
Đurišića kulu ugrabimo,
napunimo kulu džebehane,
napunimo dobrijeh junakah,
jer ako je ugrabiše Turci,
biće na njoj velja pogibija,
iz kule ih izagnat nećemo."
Svikolici na to pristadoše.
Biraju se krvavi junaci
koji će se zatvorit u kulu
sve po pušci i krvavoj ruci,
jer se lako nije zatvoriti
ni u vojsku tursku ugreznuti:
od Cetinja serdar Martinović
s barjaktarom Martinović Đurom
,
od Njegušah Radonjić vojvoda,
od Podgora Perović Butore
i sa njima desetak momčadi.
Otidoše noću bez mjeseca,
te bijelu kulu ugrabiše,
napuniše kulu džebehane,
a na kulu popeše barjaka.
A kad svanu i sunce ogranu,
turska vojska barjak opazila,
te na kulu vojska udarila.
Al' se kula Đurišića brani,
na daleko razmahuje Turke.
Viče junak iz turskog okola,
baš na ime kapetan Markiša,
on doziva kuli Đurišića
a na ime Martinović Đura:
"Barjaktare, Martinović Đuro,
kakva te je hala donijela
u nesrećnu kulu Đurišića?
Kunem ti se vjerom u koju sam,
u njoj ću te živa uhvatiti,
al' u živu vatru izgorjeti,
na njoj barjak turski poperiti,
nego izlaz' meni na amanu;
nije lako s carem vojevati."
Iz kule mu odgovara Đuro:
"O Markiša, turski kapetane,
što uradi, crn ti obraz bio?
Što pohuli na svoje poštenje?
A dajem ti božju vjeru tvrdu -
bez jada ti kulu ne puštamo,
ni s jadom je puštiti nećemo,
no će mnoge majke prokukati
doklen padne kula Đurišića.
A uzdam se u boga miloga,
ti ćeš tvoju kulu ostaviti,
ja po tvome počepat pepelu."
"Be, ne luduj, Martinović Đuro!
Doklen mi je Skadar na Bojani,
a u Skadar skadarski vezire,
oko njega Arbanija ljuta,
ne bojim se do boga nikoga."
Opet njemu progovara Đuro:
"Kurva bio koji prevario;
ko prevari - on je junak gori."
I još šćahu nešto govoriti,
nego tanke puške zapucaše.
U to prispje sva Gornja Crmnica,
pobiše se bojem sa Turcima.
Više vojske turske nego naše,
jača vojska turska nego naša;
junaci su bolji Crnogorci,
te u polju ne puštaju Turke.
No ostaje kula Đurišića,
sve ostaje među Turke kula,
ma se brane iz kule junaci,
oko kule razmahuju Turke.
Turskoj vojsci dobra pomoć dođe:
dođoše joj šezdeset barjakah,
a za njima šezdeset stotinah
Arbanasa ljuta ubojnika,
a pred njima barski Selim-beže
s buljugbašom od Duge Krajine;
dođoše joj šezdeset šajakah,
a sve šajke koštanove lađe,
svaka puna od boja džebane,
svaka puna od boja zahire,
a u svakoj po dvadest Turakah,
a pred njima vezirski ćehaja;
dođoše joj petnaest brodovah,
a na njima četrdest topovah,
a pred njima Murić Selman-aga.
Turci su se dobro posilili.
Vide muku sa kule junaci,
al' se muci ne podaju živi,
nego brane kulu od Turakah.
Grdne su ih misli priklopile:
sila turska, izdaja domaća!
No govori Radonjić vojvoda:
"O serdare, naša poglavico,
ti si dobar junak za junaštvo,
no pogledaj što se uradilo:
izdadoše Kuči svikolici
do jadnoga Božović Dragoja
i delije Marka Jokovića
i sokola Lukića Miloša
sa nesrećnom kućom Ivanovom.
Vojska im je kule opasala,
opasali Turci i Brđani;
predaše se na aman Turcima,
ne mogoše boja učiniti,
šćaše im se utrijet koljeno.
Izdadoše Piperi junaci
do krvave kule Vučinića
i četiri brata Mitrovića,
do Ravnoga Laza na krajinu
k sa St'jene Sinanović Joka,
do sokola Vula kapetana
sa četiri brata Markovića,
do junačke kuće Piletića
sa petnaest braće Đurkovića,
do crnačkog starog kapetana,
iz Seoca Lakina Đukana.
Izdadoše đeca Martinići,
Martinići, brdska ključanica,
gubalo ih junačko mlijeko
što lijepi obraz nagrdiše,
izdadoše listom Martinići
do valjane kuće Radovića
i Donjega Sela krvavoga!
Što su drugi izdali Brđani
i Pješivci do navrh Ostroga,
to, serdare, u paru ne brojim
dok je zdravo kuća Boškovića,
dok su zdravo svi pokrajvođani,
koji vjerom prevrnuti neće
dokle im se ne utre koljeno,
pa dok nam je Petre kapetane
sa sokolom Điknićem Stefanom,
pa dok nam su dvije sablje britke,
dvije sablje do dva perjanika -
Ružin Stano i Gorašev Marko;
od njih drhti sva turska krajina.
Izdadoše Rovca do Morače,
izdadoše Rovca svakolika
do Purena Tapušković kneza
i serdara s bratom Radovanom,
do jadnoga Nedić Radivoja,
do serdara Vlahović Pavića
i momčeta Petra Lučinoga.
Pa izdade sva Crmnica Donja!
Turci jaci, izdajnici jaci,
moj serdare, na dobro ne slute!
No kupimo vojsku iz dubine,
da se ovđe muški pokoljemo!
Kad se ovđe muški pokoljemo,
sve će biti trice i kučine;
ako l' ovđe muški ne pregnemo,
evo muke velike, serdare.
Mi se našoj kuli ne bojimo
što se neće zadovijek pričat:
ka bijela kula Đurišića;
nejaki su ovđe Crnogorci,
a sila je turska najahala,
nagrdiće nejač crnogorsku.
Da l' nijesi jučera vidio
što hoćaše oko Vira biti
da ne dođe pedeset Građanah?
Nego piši knjige šarovite,
da dignemo iz dubine vojsku,
da se s turskom vojskom pokoljemo
kako smo se klali dovijeka."
Tada serdar na noge skočio,
šarene je knjige nakitio.
Jednu posla na ravno Cetinje
a na ruke Peru i Đorđiji:
"Petrovići, do dva bratučeda,
tek primite list knjige bijele,
otpremajte vojsku u Crmnicu!
Evo nama Turci u pohode,
bijela je kula opkoljena;
mi se iz nje maći ne smijemo,
a turska je vojska ojačala,
Crnogorci ljuto inokosni.
Već spremajte vojsku u Crmnicu
i pozdravte do dva barjaktara,
barjaktare od Cetinja ravna,
neka skupe momčad Cetinjane
od bijele kule Vojvodića,
uprav, braćo, do vrela Cetinja.
A ti, brate Petrović Đorđije,
ti pojaši jagrzli gavrana,
a pripaši sablju o pojasu,
hajd pred vojskom u Crmnicu župnu."
Pa je drugu knjigu nakitio,
a šalje je Riječkoj nahiji
na rukama Filipa serdara:
"O Filipe, riječki serdare,
tako kažu i pričaju ljudi:
otka posta lovna Gora Crna
da junaka boljega serdara
još u Crnoj Gori ne nastade.
Ded pojaši đoga debeloga,
a pokupi Riječku nahiju,
sve vojnike hitre ubojnike,
hajde s vojskom k nama u Crmnicu.
Će si dosad s njima udarao
nije lako dušmaninu bilo,
neće ni sad, u boga se nadam."
Takve serdar knjige otpravio.
Dođe knjiga na ravnom Cetinju
na rukama Peru i Đorđiji.
Sprema Pero u Crmnicu vojsku,
a za vojskom od boja džebanu;
a Đorđije na noge ustade,
pripašuje svijetlo oružje,
pripašuje sablju o pojasu,
gavrana mu mlađi izvedoše;
istom sjede vrancu na ramena,
dok evo ti do dva barjaktara,
a za njima đeca Cetinjani
od bijele kule vojvodine,
pobratime, do vrela Cetinja.
Otolen se vojska okrenula,
a kad došli na Uble studene,
na čistome polju širokome,
dok evo ti Filipa serdara
na njegova pulata đogata:
sav u srmi i čistome zlatu,
nakosio dvije ledenice,
a spored njih dugačka andžara,
o ramenu bistra dževerdara,
a za njime dvije vojevode
s ljubotinskim Đurom kapetanom,
a za njima petnaest stotinah,
sve momčeta jednakoga lika,
jednakoga lika i oružja.
Pitaše se za mir i za zdravlje.
Reče serdar s pulata đogata:
"Dobro došli, braćo Cetinjani!
Kada god smo miješali vojsku
vazda nam je dobra ruka bila,
po tuđem smo čepali pepelu,
i sad ćemo, braćo, ako bog da!
Imam dobar biljeg za junaštvo:
poda mnom je đogat osilio,
ne da mi se skinut ni počinut,
nego hita put ravne Crmnice;
biće naša, ako bogda, ruka."
Sađe vojska u ravnu Crmnicu
i počinu Viru širokome
kraj studene rijeke Crmnice.
Glede vojsku Srbi iz zatvora,
iz bijele kule Đurišića,
veselje joj grade iz pušakah,
dobro su se vojsci posilili:
grme turski na vojsku topovi,
daju Turci volju za nevolju,
ali su se dobro prepanuli.
Dvije vojske noćcu prenoćiše,
prenoćiše jedna sprema drugoj.
No je naša veselija vojska:
kola vodi, a igre zameće,
skoka skače, kamena se bača,
pjesne hore, puške prolamaju, -
vesele se momčad crnogorska,
jer su momčad boja zaželjelja,
pa ne mogu jutra iščekati
ogledat se starijem krvnikom
sa oružjem na poljani bojnoj.
U to svanu i sunce ogranu,
džebehanu vojsci razdadoše,
te na dvoje razrediše vojsku:
odrediše Riječku nahiju
s dva plemena od Gornje Crmnice
da s' ubiju bojem sa Turcima
na Mijela do sela Godinja;
odrediše đecu Cetinjane
s dva plemena od Gornje Crmnice
da udare uz polje široko
put krvave kule Đurišića
na bijele kule Boljevića,
da izbave kulu Đurišića
i sokola Nika Popovića.
Tad se serdar na đogata primi,
te pregazi rijeku Crmnicu,
a za njime sva njegova vojska.
Tad skočiše do dva barjaktara,
pregaziše rijeku Crmnicu,
a za njima đeca Cetinjani
s dva plemena od Gornje Crmnice.
Al' da vidiš muke i nevolje
od junaka Petrović Đorđije:
grdna ga je rana dopanula,
kumbara mu nogu oštetila,
ne može se s postelje šenuti
to l' pojahat jagrzli gavrana,
to li sablju pripasati britku,
no mu puca srce u prsima,
a skaču mu suze na očima.
Vidi serdar iz zatvora vojsku,
iz krvave kule Đurišića,
sa petnaest svojih sokolovah,
veselje joj čine iz pušakah.
A šta ću ti duljit lakrdiju?
Već udriše mladi Crnogorci
kako suha munja iz oblaka,
a ni munja tako udrit neće;
svak bi reka i bi se poreka
da nijesu trideset stotinah,
nego da su i deset hiljadah,
Stoji jeka, zemlja se prolama,
ima od šta, dragi pobratime!
Puške grmi dvanaest hiljadah,
fišti vojske dvanaest hiljadah,
a gruvaju četrdest topovah!
Nije čudo nit' se čudit treba:
stari su se poklali krvnici.
Viče serdar s pulata đogata:
"Đe ste, lakci, na vas progrmjelo?
Đe su turske glave i oružja?
No svakoga mrtva uniješe;
nijeste se tako naučili!"
Iskočiše dva momka sokola:
Martinović od Cetinja Savo
s dvojicom se bori na megdanu,
obojicu dobi na megdanu -
jednome je glavu okinuo,
s obojice skinuo oružje,
a poleće s Dobroga Svjetloća,
te je tursku glavu ugrabio,
ugrabi je iz ognja živoga.
Grmi vatra, da oči ispadnu,
pala živa muka na junake:
množ Turčina, malo Crnogorca,
Arbanasi krvavi junaci,
ne daju se lako potisnuti.
U to vojska crnogorska viknu:
"Uriš, đeco, što se ovo radi!
Od vatre ni oči iskočiše,
od vatre ni poprska oružje!
Ne sagnasmo s mejdana Turčina."
Učini se strašna mješavina,
ubiše se svijetlim oružjem,
ubiše se drvljem i kamenjem,
kleti Turci pleća okrenuše.
Al' zafajdu, dragi pobratime!
Blizu im se kule namjeriše,
a na kule ubojni topovi:
blizu im se lađe namjeriše,
utekoše, mrtve unesoše;
odbrani ih Blato i brodovi,
odbraniše kule i topove
a piličnik uteći ne šćaše.
Viđi muke i nevolje ljute
što na đecu pade Cetinjane
i njihovu družinu ostalu:
uza selo oni udariše
na nesrećne kule Boljevića;
otvori se kula Đurišića,
te iskoči serdar Martinović
sa petnaest svojih sokolovah,
Tu je muka što je bilo nije:
puste kule za boj naređene,
puste kule pune džebehane,
puste kule punane junakah,
puške grme, padaju junaci,
na juriš se otimaju kule.
No birani ginu Crnogorci:
nije lako kule uzimati.
Dvadest kulah na juriš uzeše,
svaku kulu krvlju omastiše,
svaku kulu vatrom opališe.
Al' da vidiš sokola junaka
barjaktara Martinović Đura!
Na drugu se ne obraća kulu,
već na ruke nosi džeferdara,
trči junak kuli Markišinoj,
kako mu se pređe zahvalio;
s Đurom lete do dva pobratima,
od Njegušah Radonjić vojvoda
s ljubotinskim Đurom kapetanom,
a za njima dvadeset momakah.
Opazi ih Plamenac Markiša,
te s družinom kulu ostavio.
Barjaktar ga zove Martinović:
"Stan', Markišo, turski kapetane!
Da l' nijesmo vjeru uhvatili
da ne bježi jedan pred drugijem
jedan drugom da ne pušti kule?"
Bježi kurva Plamenac Markiša,
bježi kurva, okrenut se neće.
Tad mu pustu kulu izgorješe.
Serdar s vojskom na kulu juriša,
kule pale, a roblje hvataju.
No je serdar srca milostiva,
ne da roba pređe svoje glave,
no puštaje roblje na slobodu.
Izgorješe listom Boljeviće.
U to prispje riječki serdare
i njegova vojska svakolika;
niz selo je napuštio vojsku.
Što uteče cetinjskom serdaru,
ne uteče riječkom serdaru.
Poharaše, hašar učiniše,
četrdeset kulah idžgoriješe
i stotinu robah uhvatiše.
Bježi grdan Plamenac Markiša
su njegovo stotina momakah,
bježi grdan Skadru na Bojani
k poočimu skadarskom veziru
da mu priča što se dogodilo.

Похара Жабљака

(1835. год. 10. марта)
...
У то сила турска наринула,
три хиљаде љута убојника
Малесије из Зете простране;
а одовуд сила црногорска:
Цеклињани, храбри витезови,
Љуботињци на гласу јунаци,
а пред њима попе и Шутане,
Добрљани и с њима Грађани,
којино су одвазда јунаци,
и остала Ријечка Нахија;
Цетињани, соколови сиви,
а пред њима сердар Мартиновић.

Ту се двије силе ударише,
по вароши огњем жестокијем.
Него турска сила узмакнула,
у тврде се куле затворила,
ал' зафајду, драги побратиме!
Црногорци варош опколише
и у куле Турке затворише;
с једне стране сташе бити Турке
огњенијем топом и лубардом;
с друге стране јуришају често
на крваве куле по Жабљаку.

...

У том боју погибоше, друже,
Црне Горе многи соколови; -
ма што бјеху два добра јунака:
Мартиновић из Цетиња Иво,
Црне Горе хитра перјаница,

и делија Митар барјактаре
од крвава Села Добрскога! -
нека гину, весела им мајка,
њихове ће душе царовати,
јер су живот за поштење дали
и освету браће и племена
од Турчина, стара безвјерника!
...

Свети Петар Цетињски

СРПСКО БАДЊИ ВЕЧЕ

Сабор чини хаџи-попе Јово,
на сабор је Зету окупио,
па пошто је Зету окупио,
овакоје попе бесједио:
"О Зећани, јадна браћо драга,
што хоћемо од живота свога:
не имамо цркве ни закона!
но погибе Лазар у Косово,
а клетизи прискочише Турци,
развалише цркве и олтаре,
оградише све турске мунаре!
Но ја велим, моја браћо драга,
окупимо ми мало пешкеша,
да идемо Скадру крвавоме,
да молимо пашу злочеснога
да ни даде турску бујрунтију,
да би мало цркве оградили
да би своју вјеру придржали!"
Све Зећани кабул учинише
и за пашу пешкеш приправише;
право пошли Скадру бијеломе,
те пред пашом жалбу учинише.
А пошто је паша разумио,
пешкеш прима, бујрунтију пише
да би мало цркве оградили
да законе своје придржају.
Па отле се натраг повратише,
дозиваше камене мајсторе, -
он мало цркве оградише
и камене платише мајсторе,
на своје их доме отпратише.
Ма говори хаџи-попе Јово:
"О Зећани, моја браћо драга,
ево б'јелу оградисмо цркву;
што је фајде ђе је ограђена -
она није боља но пећина
теке није освештена црква!
Нег' да опет пешкеше купимо,
да идемо Скадру на Бојану
у нашега паше опакога,
да би смо га како умолили,
еја би ни хајтар учинио,
еја би ни како допуштио
да идемо малој Гори Црној,
на Цетињу владици Данилу,
а да бисмо њега умолили
да би доша да ни свешта цркву!"
Сви Зећани на то пристадоше,
те за пашу пешкеш окупише;
пак се диже хаџи-попе Јово,
с собом узе три четири друга,
пође опет Скадру проклетоме;
ту пред пашу они излазаху,
пред њим плачу и моле се љуто.
Пешкеш прима, бујрунтију пише,
бујрунтију тако направљаше,
у њу добро поздравља владику:
"Чуј, владико, црни калуђере,
ја ти паша тврду вјеру дајем,
дођ', владико, Зети Земљи равној
да у Зету свешташ цркву малу:
ево ти ја дајем на поклону,
Зету равну и Брда остала,
док им чиниш црковне начине
да ти дају што се погодите!"
Отолен се натраг повратише
и дођоше здраво на дворове,
Зећанима право кажеваху;
па узеше тенахну ђемију,
те иђаху Блатом широкијем,
док дођоше на Ријеку малу,
а с ријеке на Цетиње равно,
те му десну пољубили руку,
на руке му бујрунтију дају.
Кадје виђе владика Данило,
овако им бесједи владика:
"Попе Јово, јадовна ти мајка,
није вјера тврда у Омера!
Ма ћу поћи, да нећу ни доћи,
ради вјере и закона свога
док ујутро зорица осване!"
Онје своје слуге дозивао,
овако је њима бесједио:
"Хацарте ми добра коња мога,
е ћу одит пут Ријеке мале,
а с Ријеке Зети земљи равној, -
бог да знаде хоћу л' игда доћи!"
Слуге су му коња опремиле;
отоле је пут Ријеке поша,
а с Ријеке Зети земљи равној;
у попа је конак учинио.
Сјутрадан се Зета окупила,
Зета равна и брда остала,
и гиздава варош Подгорица,
свак да гледа владику својега.
Владика им освештава цркву...
Ал' ев', побре, жалостиви гласи:
клети Турци ухватише њега,
свезаше му руке наопако,
па га воде варош Подгорици;
те му руке мало попуштају,
у руке му стражев колац дају
на који га мисле ударити.
То кад виђе Зета Земља равна,
Зета равна и Брда остала,
и гиздава варош Подгорица,
заплака се мало и велико,
пашу моле и куме га љуто;
"Немој, пашо, за бога једнога,
немој, пашо, изгубит владику,
немој Зету Земљу отровати,
е ти нигда ништа родит неће,
а сувише изгубићеш вјеру;
но ходи га брзи на откупе,
узми блага колико ти драго!"
Пошто се је псету досадило,
ево гаје врга на откупе,
три хиљаде жутога дуката;
двије даје владика Данило,
ону трећу Зета Земља равна.
А кад виђе владика Данило
е га стави пашче на откупе,
он направи лист књиге бијеле,
па је шаље малој Гори Црној,
Црногорцам', својој браћи драгој;
"Откуп'те ме, не држите овђе,
продајте крсте и кандила,
и путире од сухога злата,
све црковно дајте за ме благо,
а да би ме само избавили
из невоље, из турског синџира!"
То кад чуше браћа Црногорци,
одмаха су благо саставили,
с њиме иду на Ријеку малу;
ту нађоше владику Данила,
састаше се туна с турцима,
благо даше, владику примише,
вратише се здраво на Цетиње.
Ту владика дивно дочекује
у манастир браћу Црногорце,
пак овако зборе Црногорци:
"Благо нама, наше сунце јарко,
када ни те срећа изнијела,
како шћасмо живјети без тебе!"
Те владика њима одговара:
"Ками ви је благо, Црногорци,
један вама, а девет су мене,
тек се клети умножише Турци, -
владајте се, не уздајте с' у ме;
ако мене послушат нећете,
ја ви данас вјеру тврду дајем
већ ме овде видјети нећете."
Сви му они тврду вјеру дају
да ће они послушат владику.
"Но ни кажи, мили господару,
како бисмо саде учињели?"
"Ја ћу вама казат, браћо драга:
ево су се умножили Турци
а у нашој малој Гори Црној;
неколико неће бити доба,
а луду ће вашу турчит ђецу
ђе гледате вашијем очима,
да им ништа помоћи нећете!
Него, јадна браћо Црногорци,
међу собом вјеру ухватите
за слободу крвцу пролијеват,
за слободу и за вјеру нашу,
да с' бранимо од невјере турске:
покољимо Црном Гором Турке,
који су се међ' нас уселили
на срамоту и на пријевару!
бранимо се, не издајимо се,
и бог ће ни помоћ, ако бог да!
Ја не жалим да ћу погинути
Црногорци њему вјеру дају,
вјеру дају и дају бјелегу,
бјелега је мратинске погладе,
таде с турцим, да заметну кавгу.
Мало прође, а покладе дошле,
не би кавге ни свађе никакве.
То кад виђе владика Данило,
побоја се да га преварише,
тере своју слугу дозиваше,
одасла га к војводи Батрићу:
"Дођ, Батрићу, с браћом твојом драгом,
е имамо нешто разговора!"
Батрић зове Марка и Милоша,
и Томаша и брата Ивана,
сви пет поше к владици Данилу.
Лијепо их бане дочекива,
пак им бане поучења даје
што су наши стари учињели
и слободу како су чували
док погибе Лазар у Косову.
"...Но каж'те ми, о Мартиновићи,
камо ваше вјере и аманти,
а које сте са мном оградили,
до покладах клетву учинили,
до покладах заматнути кавгу?
Ев' покладе, не би другог гласа,
јао леле, до жалосна гласа!"
Тада скочи војвода Батрићу
те му десну пољубио руку,
а овако њему бесједио:
"Чу ли мене, мио господаре:
ја се бојим и страх ме је љуто
ере те ме издат Црногорци;
ја бих давно заметнуо кавгу,
но пет братах што смо од Мартина,
сви имамо нашу дјецу малу,
а и наше старе родитеље -
мили су ни ко цару цареви, -
хоте ни их потурчит, занаго;
па те молим, драги господару,
нађ, им мјесто, па не жали наске!"
Владика им за то одговара:
"Слушај мене, војевода Батро:
Црногорци ако те издаду,
биће они ђе и моја глава!"
На то су се они раздвојили,
међу собом савјет учињели.
Мало прође, Бадњи вече дође,
стадоше се браћа на вечеру,
наложише блажене палице,
бадњакове пак и бадњачице,
и уждише воштану свијећу,
пак се милу богу помолише,
великоме Христову Рожденству,
да им вазда буде у помоћи;
још донесе једну чашу вина,
напијају сви у славу божу
и у славу Христа спаситеља;
тад сједоше и повечераше,
Пошто браћа слатко вечерала,
овако им војвода зборио;
"Сад на ноге, моја браћо драга,
прихватите свијетло оружје,
да идемо ђе смо углавили!"
Прихватише свијетло оружје,
ни Иногор мало поље доше,
на бијелу кулу Мустафића:
ту бијаху пет Тураках братах,
пет Алићах, седам Мустафићах,
њих поклаше и тридесет с њима.
Па отоле браћа Мартинићи
здраво пошли на Јабуку село,
нешто Турак' и ту изгубили;
ал' им вичу двоје ђеце турске,
они вичу да ће с' покрстити;
не шћеше их браћа изгубити,
но их воде владици Данилу, -
владика их оба покрстио.
Још отоле с' браћа подигнула,
на Дубовик село одлазила,
и ту неке погубили Турке;
и ту вика једно д'јете лудо
да се хоће покрстит занаго;
тако су му живот опростили,
но и њега владици повели, -
он га крсти како и остале.
То све било док огрија сунце,
тер освану Рождество Христово,
пак се браћа натраг повратила,
а низ поље, низ Цетиње равно,
шенлук чинећ и весеље драго.
Глас допаде владику Данила,
донесе га једно момче младо;
"Муштулук ти, драги господаре,
погибоше црногорски Турци,
а осталим на стрва се не зна!"
Кад је бане гласе разумио,
сам собом је бане бесједио:
"Мили боже, на свему ти хвала,
баш весеља што жуђех одавна!"
У ријечи у коју се нађе
он је своје слуге сазивао,
жежејаху кратишне машкуле,
тер чињаху радост и весеље.
А ев' иду пет Мартиновићах
и с њима је Бориловић Вуче,
крвавијех до раменах руках!
Од весеља пак их срета бане;
ушетао у бијеле цркве
те одстоји божу летурђију,
па изиде из бијеле цркве,
даје њима пива ијестива;
лијепо их бане дочекива,
јошт их љепше даром дариваше:
Батру даје коња испод себе,
а Ивану двије пушке мале,
даје Марку сабљу на појасу,
и Томашу златну перјаницу,
а Милошу танку талијанку,
брешку пушку ситнога џефера;
пак дарива Бориловић Вука,
и њем даје двије пушке мале,
самокресе по од четир' рла,
а међу њих мерџајли ханџара,
нек душмане све коље и пара,
нек их бије да их нигђе није,
ка му браћа, дружина уздана.
То све било кад се и чинило;
покојнијем душевно спасење,
а живијем здравље и поштење!


Najčuveniji četnik roda Orlovića je hercegovački vojvoda Petar Samardzić-Orlović.

Link
Погибија грбаљских и маинских четника и јуначка смрт Стева Орловића новембра 1944. године

Гусле моје мој олтаре свети

Када ћемо опет запјевати
Иако нам до пјевања није
Ал' морамо ради историје
Мртве кости наше браће траже
Да се правда и истина каже
Закукала црна кукавица
Као мајка кад жали јединца
У новембру на почетку зиме
Кад јој не би вакат ни вријеме
Више Старог Бара у планине
Четрдесет четврте године
Ал' то није кукавица била
Но бијела са Ловћена вила
Са гроба се Његошева дигла
Да би браћи на сахрану стигла
Кука јадна и невоља јој је
Без браће је останула своје
Расплела је плетенице густе
А проклиње рушевине пусте
Крвавога и жалосног Бара
Са мртвом се браћом разговара
Тихим гласом као да се плаши
Ништа људи да не чују наши
Ил' да мртву браћу не пробуди
Што их изрод комуниста уби
По наредби Тита и партије
Највећега српског крвопије
Што нареди својим џелатима
Подивљалим српским изродима
Што су Титу вјерне слуге били
И домове српске погасили
Кад се бијела искукала вила
На своја се подигнула крила
Па полеће све до Братешића
На погледу Ластве и Шишића
Ђе је некад штаб четнички био
Кад је Грбаљ као један био
Под командом Ђура капетана
И поштених хиљаду Грбљана
Па поново поче нарицати
Изгубљену браћу помињати
Своју браћу по реду помиње
А изроде са Титом проклиње
Вила таквог не памти злочина
У последње петстотин' година
Откада је на Косово била
Кад се српска војска причестила
Ни крвави Турци Азијати
Не би могли с њима се равнати
Колико су четника побили
Од усташа нису бољи били
А сад браћо и господо моја
Кол'ко има Титових хероја
Крвавијех рука до рамена
Што људскога достојанства нема
Нит се стиде од своје прошлости
Што излази данас у јавности
Сваке лажи било је превише
Сад истину и Дедијер пише
Што је Титу десна рука био
Док се са њим није посвадио
Па сад поче износит истину
О Титовом раду и злочину
Кад је Тито у сагласност с њиме
Четрдесет и друге године
Изродима српским наредио
Кад се бијеше у Босни сакрио
Најстрашније наређење даде
Које тајно посла у бригаде
Да хватају везе са Њемцима
И са својом браћом усташама
Сваку борбу да прекину с њима
Само да се боре с четницима
То су наши противници главни
Јер су Срби у четнике сами
Тако Тито наређује њима
Хоће да се освети Србима
Издајници српски и изроди
Које каплар аустријски води
Направише у Бару покоље
Да Јосипа Броза задовоље
Пасја милет кад доби прилике
Да везане побију четнике
И прогласе себе херојима
Због крваве борбе с четницима
Који пушке опалио није
Нит се срио с четницима прије
Већ се крили под котулом жене
За цијело у рату вријеме
Свак ће од њих јунак да постане
Кад везане побију Грбљане
И са њима браћу из Маина
Што нијесу хтјели ић са њима
Да изроди ко они постану
И без људске части да остану
Нису хтјели да трпе олоше
С Митровићем Мишом отидоше
И са својом браћом Грбљанима
Да се на пут стане изродима
Што су на смрт почели да суде
Све поштене и чувене људе
Рођену су одводили браћу
Да се више никад не повраћу
Родитеља свога да убију
За маршала Тита и партију
Брозови су мислили џелати
Да се тајна никад неће знати
За њихова прљава злочинства
И за страшни покољ и убиства
У крвавом Бару што нестаде
Када им се на вјеру предаде
Три стотине четника и више
Те се кући никад не вратише
На Божју их преварише вјеру
Понудише одмор и вечеру

То крваво и несретно вече
Комесар им политички рече
Не треба вам путоват по ноћи
Сјутра ћете на вријеме доћи
А Подострог од Грбља ближи је
Па вам журит потребито није
Останите вечерас са нама
Да будете гости партизана
Сад када се заборави свађа
Да поново постанемо браћа
Сви што желе добровољно с нама
У бригаду ступит партизана
Бит ће примљен раширених рука
То је ваша жеља и одлука
Ко не жели да иде са нама
Нека иде својијем кућама
Грбљани су и Маини с њима
За зло своје вјеровали њима
Пар Грбљана ту видјеше своје
Па немаху разлог да се боје
Нити у њих да сумњају више
Па се зато грдно преварише
Ријешише да у Бар преноће
Па да сјутра крену у свануће
Зло им јутро а још црње свануће
Од њих доста неће гледат куће
Према једној школи окренуше
Да се склоне од студене кише
Партизани и комесар с њима
Рече мјеста ту за сваког има
Ватра гори биће вам топлина
Храна ће се донијети свима
Што их чека још нијесу знали
Многи од њих бијеху посумњали
Ратну спрему коју су имали
Пред школска су врата послагали
Чим су своје оружје предали
Одмах су се грдно покајали
Доћ' до њега не могаху више
Сви се црном јаду досјетише
Још кад пуста затворише врата
Поче сумња свакога да хвата
На прозоре школске просторије
Стакла било ниједнога није
Свијетла нема не види се ништа
А камоли ватре и огњишта
Злу судбину сви своју видјеше
Ништа људи да их преварише
Око школе под прозор свакоји
По петиња с митраљезом стоји
Јер се олош партизанска боји
Да им не би побјегао који
Око школе чује се галама
И позната пјесма партизана
За једнога Титова војника
Побићемо стотину четника
И Њемци су то исто радили
Па су од њих тако научили
Још пјесама других прљавијех
Што пристојно овдје пјеват није
Није прошло можда пола сата
На школи се отворише врата
И двадесет упаде крвника
Највећијех српских разбојника
А комесар уљеже касније
У рукама држи листе двије
Које су му били написали
Они што су сваког познавали
Једну листу много и не гледа
Само ону које побит треба
За њих спаса никаквога нема
Смртна им је казна изречена
Па их онда прозивати сташе
Као што су по Босни усташе
Бодљикаву донесоше жицу
Да их са њом вежу по двојицу
Брата с братом ништа људи вежу
И челичним клијештима стежу
Командант је наредио тако
Да се нико не дријеша лако
Од жице им крв низ прсте лије
Комесар их гледа па се смије
Четницима говорити стаде
Краљ вам Петар нек помогне саде
За кога сте досад ратовали
И својим командантом звали
Ни Ђуро вам Иветић не може
Доћи сада да вам поможе
У Зету је с Митровићем сада
И остатком њихових бригада
Свије ћу вас до зоре побити
Дар сванућа нећете видјети
Партизани док везаше свијех
Требаше им само уре двије
Па везане воде на стрељање
Да побију прије него сване
Киша пада муње сијевају
Смрт четници у очи гледају
Од смрти се јунаци не плаше
Само жале што им се предаше
Што се нису са њима борили
Док су с њима оружје носили
Сад је касно да мисле о томе
Кад изроду предаше се своме
Страшне бјеху болови и муке
Пуста жица рајече им руке
Сваки залуд бјеше покушао
Да би како руке извукао
Из стегнуте бодљикаве жице
Док кроз барске изађу улице
Ту је срећа сусрела двојицу
Што зубима прекидоше жицу
И у црној побјегоше ноћи
Јер су знали код кога ће поћи
Сву су барску околину знали
Број поштених људи познавали Код њих су се неко време скрили

Још су неки од тих људи живи
Од њих се сазнало најприје
За страхоту барске трагедије
Послије су истину причали
Јер су сваког лично познавали
То несретно и крваво вече
Стево Лазов Орловић утече
Тешко рањен бјеше у прсима
Са кланице побјего је њима
Да га живог у јаму не баче
Као што су многе на Радовче
Тешко рањен па немаше моћи
Са стрелишта предалеко поћи
Побјеже им испред зоре ране
Ал' га тешке освојише ране
Од болова не мога да дише
Па кад даље не могаше више
За један се камен заклонио
Да би ране сам себи завио
Пут куда је рањен пролазио
Траг крвави бјеше оставио
Зна да ће га по крви пронаћи
Али даље не могаше ићи
Свјестан бјеше да ће умријети
Па сам себе оће да освети
Бјеше пиштољ у гамаше скрио
Без којега никад није био
Десном га је руком извадио
Жив се више предат није хтио
Покрај себе метну га на траву
А на камен наслонио главу
Дохвати се руком до камена
И на своја исправи кољена
Да би мого посматрати боље
И погледат испред себе боље
Од куд треба изрод да наиђе
Па када их недалеко виђе
Партизанске патроле и страже
По крвавом путу да га траже
Када му се примакоше ближе
Сто метара није било више
Узе пиштољ у јуначку руку
Па их чека да им се привуку
Ко му први на нишан искочи
Том ће Стево затворити очи
Комесар је пред њима одио
Људске крви још је жедан био
Кад се све то примакнуло ближе
Божја клетва на путу га стиже
Што су некад говорили стари
Орловића око не превари
Направи му прозор међу очи
А крв пасја низ чело му точи
Од страха је изрод залелека
Ал' га земља живог не дочека
Још једнога запери на главу
Покрај себе на зелену траву
Да л' умрије ил је рањен био
Добио је оно што је хтио
Кад остали видјеше џелати
Да комесар својом главом плати
И још један да лежи крај њега
Један другог у очи погледа
Том се дару нијесу надали
Нит' су добро Орловића знали
Ал' им сада бјеше јасно свима
Да Орловић част јуначку има
Требали су ништа људи знати
Једном су га могли преварити
И онако по тешким ранама
На својим се подиже ногама
Са пиштољем у десници руци
Па их зваше да приђу крвници
Бар једнога да им још убије
Или кугла да га срет'не прије
Страх их бјеше да му приђу ближе
Па на њега ватру отворише
Ту орловић ка' јунак умрије
К'о његови што су стари прије
То је браћо све истина била
Свједока су још неколка жива
Који могу да кажу истину
И побију сваку лажавину
Позната је сваком чињеница
Да је у Бар била касапница
И у њему јадне браће кости
Биће свједок крваве прошлости
Све док људи вјерују у Бога
И у понос достојанства свога
Да се каже потомству истина
Преживјели то дугују њима
Зна се ко су ти изроди били
Братске крви што су се напили
Нећу да им помињем имена
Од њих данас много живих нема
Ако негдје и још живог има
Нек се стиди од свога имена
Њима мјесто међу људе није
Нит је сада нит је било прије
Крв просута Грбља и Маина
На памет ће доћи на смрт њима
И на оном призиват свијету
Што ће тражит пред Богом освету
Пред суд Божји свак ће да изађе
И свој рачун троструко да плаће
Од тог суда нико не побјеже
То ће њихов посвједочит Јоже
Што умрије пар година прије
Божјој казни умакао није
Па ни они умакнути неће
Са мукама тешким умријеће
Да Бог да их сам ђаво сусрио
Да их жали и ко није хтио.

Истинити доживљај аутора текста Боже Орловића (Ванкувер) – Канада

16 comments:

Anonymous said...

[color=#473624][u]Музыкальный ансамбль [url=http://dejavu-group.ru/artist.php]Deja Vu[/url] - это коллектив профессиональных вокалистов и музыкантов.
[url=http://dejavu-group.ru/artist.php]Дежа вю[/url]- один из лидеров в области организации и проведения дней рождения.
В копилке Музыкантов Dejavu-group около 3000 песен.
Только живое исполнение. Поп, хиты 70-80-90-х, диско, джаз, ретро, современная музыка, европейские хиты, фоновая музыка, шансон .
ВИА Дежа вю обладает мощной качественной музыкальной аппаратурой, позволяющей наполнить приятным уху звуком как маленькое помещение (фуршет), так и большое помещение (корпоратив до тысячи человек).

Игорь +7 916 623 4047 [/u][/color]

Anonymous said...

[color=#473624][u]Артисты на праздник [url=http://dejavu-group.ru/about_us.php]Deja Vu[/url] - это коллектив заслуженных вокалистов и музыкантов на праздник.
[url=http://dejavu-group.ru/index.php]Deja Vu[/url]- один из лидеров в области организации и проведения праздников, дней рождения, шоу-программ, копроративов, торжеств и дней рождения.
В репертуаре музыкальной группы Дежа вю около 3000 песен.
Только живое исполнение. Ретро, хиты 70-80-90-х, джаз, диско, поп, современная музыка, европейские хиты, фоновая музыка, шансон.
Артисты на праздник Dejavu-group располагает мощной качественной музыкальной аппаратурой, позволяющей заполнить плотным и приятным уху звуком как маленькое помещение (фуршет), так и большое помещение (корпоратив до тысячи человек).

Игорь +7 916 623 4047, Андрей +7 910 483 8294 [/u][/color]

Anonymous said...

Сердце в язвах от безделья, можно излечить трудом. Для человека нет ничего естественней труда, человек рожден для него, как птица для полета и рыба для плавания. Пытайся достичь невозможного, если хочешь, чтобы твоя работа стала лучше. Отец учил меня работать, а не любить работу. Наспех сделанная работа оборачивается на смех курам полученными результатами. Хотите достойную работу. Землепашец, стоящий на своих ногах, гораздо выше джентльмена, стоящего на коленях. Работа необходима для здоровья.

[URL=http://vakans-ru.ru/wordpress-85.html]Вакансии вахтовым методом в москве[/URL] [URL=http://vakansii-russ.ru/wordpress-198.html]Работа север вахта[/URL] [URL=http://vakansii-rus.ru/wordpress-578.htm]Работа супервайзер[/URL] [URL=http://vakansii-rf.ru/wordpress-111.html]Работа в королеве мытищах[/URL] [URL=http://vakansiy-russ.ru/wordpress-425.html]Работа сварщиком в москве[/URL] [URL=http://vakansiy-rf.ru/wordpress-368.html]Предложение вакансий[/URL] [URL=http://vakansii-ru.ru/wordpress-494.html]работа для девушек в москве[/URL] [URL=http://vakansiy-ru.ru/wordpress-537.html]Работа для иногородних в москве[/URL] [URL=http://mynmy.ru/wordpress-240.html]Работа сегодня вакансии[/URL] [URL=http://vakansiy-rus.ru/wordpress-341.html]Работа в маскве[/URL]

Anonymous said...

скачать диету для похудения
диета малышева скачать


[url=http://dieta.sehost.ru]белковая диета скачать
[/url]

Anonymous said...

Мы работаем напрямую с импортерами парфюмерии в Россию, минуя перекупщиков. Это является гарантией реализации без наценок и каких-либо процентов.

[url=http://www.voado.ru/optom/]Лицензионная парфюмерия производства ОАЭ[/url] – это имитация оригинальной селективной парфюмерии и духов.Настоящая лицензионная парфюмерия имеет хорошее внешнее общность и практически идентичный запах оригинальной парфюмерии, содержит натуральные ОРИГИНАЛЬНЫЕ масла. По стойкости аромата она не уступает оригинальной парфюмерии.
- Документы для товар;
- Пошлый % брака (принимаем возврат);
- Помещение расположен в Москве, работаем с регионами РФ;
- Возможно работать сообразно договору и отсрочке платежа;
- Индивидуальный подход к каждому клиенту (скидки оптовикам).
[url=http://www.voado.ru/optom/page_5.html]Как начинать свой парфюмерный бизнес?[/url]

Anonymous said...

Pozdrav! Da li postoji neka građa koja govori o Ćeklićima i familijama koje su se kasnije odvojile i otišle dalje? Da li Vam nešto znači prezime Caparić, danas je to malo selo u zapadnoj Srbiji? Ukoliko znate nešto ja bih bio veoma srećan da mi se javite na marko.marezz.petrovic@gmail.com , svako dobro.

Anonymous said...

Привет всем! Хочу поделиться своими впечатлениями! Всё действительно есть в России[url=http://remgidravlika.ru///] удивительные умельцы, крайне приятно встречаться с добрыми людьми.[/url] каждому советую обратится к ним.

Anonymous said...

Пост хороший удачный, добавлю сайт в избранное.

Anonymous said...

Пост хороший удачный, добавлю сайт в избранное.

Anonymous said...

Пост хороший удачный, добавлю сайт в избранное.

Anonymous said...

Пост хороший удачный, добавлю сайт в избранное.

Anonymous said...

Пост хороший удачный, добавлю сайт в избранное.

Anonymous said...

Пост хороший удачный, добавлю сайт в избранное.

Anonymous said...

Пост хороший удачный, добавлю сайт в избранное.

Anonymous said...

Пост хороший удачный, добавлю сайт в избранное.

noude rr said...

Indian Nude Hot Desi 3x Sex Xxx 3gp mp4 HD Video Free Download


»------------ European Sex (137)


»------------ Cumshot Sex (107)


»----------- Blowjob Sex (311)


»------------ Hot Sites (Ads)


»------------ Sex In Office (762)


»------------ Teen Sex (277)+7


»------------- Pornstar Sex (910)+10


»------------- Lesbian Sex (223)+22


»------------ Hardcore Sex (386)


»------------- European Sex (137)


»------------ Cumshot Sex (107)


»------------- Blowjob Sex (311)


»------------- Big Tits Sex (334)


»------------- Hot Sites (Ads)


»------------- Sex In Office (762)


»------------- Teen Sex (277)+7


»------------- Pornstar Sex (910)+10


»------------- Lesbian Sex (223)+22


»------------- Hardcore Sex (386)


»-------------- European Sex (137)


»-------------- Cumshot Sex (107)


»------------- Blowjob Sex (311)


»-------------- Big Tits Sex (334)


»-------------- Big Dick Sex (243)


»------------- Hot Sites (Ads)


»------------- Sex In Office (762)


»------------- Teen Sex (277)+7


»------------- Pornstar Sex (910)+10


»------------- Lesbian Sex (223)+22


»------------- Hardcore Sex (386)


»------------- European Sex (137)


»------------- Cumshot Sex (107)


»------------- Blowjob Sex (311)


»-------------- Big Tits Sex (334)


»-------------- Big Dick Sex (243)


»--------------- Asian Sex (148)