Vladika Visarion Borilović - Orlović

Simeon Milutinović Sarajlija - Istorija Crne Gore [1835]


Sveosvešteni mitropolit vladika Visarion Borilović-Bajica[14]. U njegovo vrijeme dođe s mora princip mletački da uzima Novi (grad u Boki Kotorskoj) od Turaka, opkoli ga i zauze ga, ali bez pomoći Crnogoraca Bog zna bi li uspio da ga zauzme. Nekakav Topal-paša pođe sa vojskom da odbrani Kastel-Novi, ali ga susretnu Crnogorci iznad Novoga (u Kobiljem dolu) i razbiju ga tako da je jedva ostao živ s manjim dijelom svoje vojske. Zbog toga mletački princip mnogima od Crnogoraca dade kolajne i doživotne plate. Kao što su ranije svjetovni gospodari tako su i crkveni vodili miroljubivu politiku i održavali politički savez sa mletačkom republikom protiv Turaka, ali su sami donosili više koristi Crnoj Gori nego što ih je u tome pomagala Mletačka republika Ne mareći mnogo za savez Mletaka i Crnogoraca, Turci su često i neustrašivo udarali kako na tada bogatu Republiku, tako i na ljutu i krajnje siromašnu Crnu Goru, premda su više ginuli nego što su dobijali. Nastojali su da Boku osvoje silom a Crnu Goru vjerom, ali nijesu uspjeli ni u jednome ni u drugome. Boka im se odbrani uz pomoć Crne Gore i mletačkog principa, a crnogorska siroti&a im se odbrani milošću božjom i svojom mišicom. Sve se ovo jasnije i čistije vidi iz jednog događaja koji se desio za vrijeme ovog vladike malo poslije gore opisanog boja.

U ono vrijeme je politička mudrost Turaka uspješno vodila i oduševljavala njihovu vojnu moć i ratne poduhvate. Nikako nijesu mirovali, a još manje su ih porazi zaustavljali. Čak su ih razdraživali za nove bojeve i ratove. Tada Mletačka republika sklopi mir sa Turcima i svojega vojnog komandanta Zana Grubičića, koji je bio upućen da sa Crnogorcima ratuje protiv Turaka, povuče u Mletačku. Za Crnu Goru niko ništa niti pomenu niti utvrdi, i to zbog slabosti Mletačke i volje Turske, koja je u tajnosti pripremala nove i odlučnije poduhvate protiv Crne Gore i njene sirotinje. Ova se, međutim, nije uklanjala ni priklanjala otomanskoj sili. U svojoj ratničkoj gordosti Turci ne vjerovahu da Crnoj Gori uopšte ništa ne mogu, nego opet digoše vojsku na nju, onu istu s kojom su skoro ratovali protiv Mletačke republike i Crne Gore. Serasker pred vojskom bio je Sulejman-paša Begajlija iz Skadra. Kao vješt Crnoj Gori, a u cilju olakšanja svoga uspjeha, on je upotrebio crnogorske poturice i druge lakomce, koji ga radosno sretoše i prihvatiše, i poslije malog otpora na Vrtijeljci[15], gdje je poginuo slavni Bajo Pivljanin sa šest drugova, izvedu Sulejmana i svu njegovu vojsku na Cetinje. Tu on digne u lagum Manastir i dvor koji je sazidao Ivan Crnojević, pa se odatle vrati u Skadar. Poslije toga crnogorskog razaranja, a valjda videći da se na taj način Crnogorci ne mogu oslabiti, Latini smisle da učine krajnje svoje pakosti - otruju vladiku Visariona, kako bi ugodili Turcima i svojemu nazovi božanstvu (papi) i ponizili Crnogorce a sebe uzdigli. Ali poslije njegove nagle i nenadne smrti, brže-bolje se nađe da osujeti njihove planove sveosvešteni Mitropolit gospodin Sava Prvi. On takođe u svoje vrijeme ništa više ni bolje ne učini, osim što uspješno sačuva ono što je naslijedio, i tako sve ostavi svome nasljedniku, a to je bio sveosvešteni Mitropolit gospodin Danilo (po narodnome - vladika Danilo Njegoš).

[14] Visarion je iz plemena cetinjskoga, iz sela Bajica, iz bratstva Borilovića.


МАНАСТИР ГОМИРЈЕ


Манастир Гомирје се рађао заједно са формирањем првих српских насеља у Гомирју, Врбовском и Моравицама. И овде се поновило оно сто се често дешавало приликом бројнијих народних миграција у којима је редовно био и понеки свештеник или калуђер. Са гомирским досељеницима дошао је један калуђер, коме су Срби у Гомирју саградили малу капелицу у којој је вршио богослужење. Али,тај калуђер је био стар и није могао да као војни свештеник, по ондашњем обичају, иде са војском против непријатеља и да се војницима и тамо нађе ради верске утехе. Зато су Гомирци у то време радо примили "једно седам", по другима сест, калуђера, које су сами овамо довели из далматинског манастира Крке, дакле из краја из кога су потицали први гомирски досељеници.

У једном опису манастира Гомирја из 1772. вели се, наиме, да су Гомирци, немајући свештеника, послали своје људе у турску Далмацију у манастир Крку одакле су довели шест калуђера (illi absque sacerdotibus esse nequeuntes, miserunt aliquos eh puis ad turcicam Dalmatiam ad monasterium Krcam, unde invitarunt kallugeros ad se, et transmigrarunt sim illissex). Они су са собом донели све сто је потребно за вршење богослужења у цркви: књиге, одежде, крстове и друге потребне ствари и све то поклонили гомирској капелици код које су се настанили. Од тих калуђера тројици се знају и имена. Били су то Аксентије Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић. Ови калуђери су подигли у Гомирју мали дрвени манастир са црквом Св. Јована Крститеља. "Ми смо те исте оче", пишу касније Гомирци, "од почетка узели за своје свештенике и с великим поуздањем са њима ишли против непријатеља на службу царску, а после, кад смо од славне Коморе добили, нама гомирском народу поклоњена места (плацеве), што је потврђено и привилегијама покојног цара Фердинанда, наш гомирски пут је та места поделио на личности (na persone). Један мали плац дали смо нашим верним оцима (калуђерима), за који и данас наши оци на заповед и службу царску с нама заједно иду против непријатеља, не само по један, него и по два и по три, што могу посведочити наши команданти и официри који нам заповедају. И после тога, када смо ту исту крајину купили од господе Франкопана и кад смо добили потврду цесарове светлости за нашу крајину коју смо купили, најпре смо дали један луг нашој цркви и нашим верним оцима, па смо онда земљу међу се делили. Поред тога луга дали смо несто горе за црквену потребу, а када су тај луг искрчили било је чисте земље за једно тридесет косаца, а земље која се оре нису имали нимало, него су просили те се тиме хранили. " Ченећи заслуге досељених Срба и њихових калуђера у одбрани овог подручја од Турака, гроф Вук Франкопан је дао гомирским калуђерима 27. септембра 1619. искључиво право риболова на потоку Рибњаку од извора па све до реке Добре у коју утиче.

После деобе гомирског атара, купљеног од грофова Франкопана, манастир је имао 415 и 1/3 јутра земље. Пре тога, манастир је имао мало земље. Знамо да је несто земље манастир купио од неког Дмитра, затим да је Јанко Мамула поклонио манастиру осам јутара земље и да су поједини хришћани поклањали манастиру мање делове своје земље да би се у манастиру вршиле службе за њих и њихове умрле сроднике.

Гомирски калуђери су обављали свестеничку слузбу не само у Гомирју, Врбовском и Моравицама него и у Дрежници, Пониквама, Равној Гори, Јасенку, Туку, Мркопољу, Мариндолу и Бојанцима. Манастир Гомирје је опслуживао и Жумберак, кад не би имао својих свестеника, све до половине XVIII века. За то је добијена и посебна царска дозвола, која је касније само потврђивана, на пример 1706. и 1721. "по старим обицајима" . Кад је почело насилно унијачење жумберачких Срба, протерана су 1750. два последња гомирска калуђера из Жумберка. То су били Гаврило Мусулин и Макарије Вишњић.

1 comment:

Unknown said...

prema moiim izvorima borilovici samardzici milici i ilici jedini su pravi naslednici pavla orlovica i nije istina da borilovici poticu od martinovica jer nas je korijen mnogo stariji od njihovog i prije se javljaju pisani podaci o porodici borilovic nego martinovic cak mi i u prezimenu imamo orlovic ako bolje pro analizirate nase prezime i prema moim izvorima mi smo prvo bratstvo koje se doselilo na cetinje