Obrenovići i veza sa Orlovićima - Martinovićima

FATALNA SUDBINA OBRENOVIĆA (3)
Obren kao otac
30. jul 2006
Pišu: Milorad Bošnjak i Slobodan Jakovljević

TRAGANjE za „plavokrvnim” poreklom Obrenovića dovodi do dva oprečna nalaza. Prema istoričarima našeg doba, rodonačelnik ove dinastije je Miloš Obrenović, knjaz Srbije, kojem je ime poočima gospodara Obrena Martinovića bilo samo osnova za vojvodsko, kneževsko, a zatim kraljevsko ime porodice. Grupa jednako uvaženih istraživača s kraja 19. i prve polovine 20. stoleća, nalazi da je njen rodonačelnik bio - gospodar Obren a ne Miloš (!) po naslednim pravima dodeljenim ovoj porodici mnogo ranije. Nalazi te starije grupe autora su našoj javnosti uglavnom nepoznati. Prema Andriji Luburiću i drugim autorima, Martinovići iz Brusnice, kolevke Obrenovića kod današnjeg Gornjeg Milanovca, potiču od kneza Martina iz Bajica kod Cetinja, koji je direktni potomak vojvode Pavla Orlovića i njegovog oca vojvode Vuka Crnogorca, zvanog Orle ili Oro (Orao). Vojvoda Vuk Crnogorac bio je starešina Orlovog ili Soko-Grada u Užičkoj nahiji. Veruje se da su "Užička Crna Gora", a možda i "Rudnička Crna Gora" dobila naziv upravo po njemu.Po A. Luburiću, Orlov-Grad i Soko-Grad je naziv za isto utvrđenje, u različitim vremenima. Srpski toponimi tokom razdoblja seoba prenošeni su iz jednog područja u drugo. Koliko je vojvoda Vuk Crnogorac živeo? Ima jasnih tragova da je uoči Kosovske bitke još bio živ. Vukova supruga, mati vojvode Pavla Orlovića, bila je sestra Damjana Tomkovića, vojvode dukađinskog. Potomci vojvode Vuka prezivaju se Orlovići. Spomen-priče o Orlovićima, naročito o Pavlu, sačuvali su mnogi krajevi Srbije, Crne Gore i Hercegovine.GENERAL Jovan Mišković, opisujući Rudničku nahiju, beleži predanje da je “Pavle Orlović rođen u selu Teočinu-Dragačevo i odatle sa 77 sabalja otišao u boj na Kosovo, a prema priči koju čuvaju kaluđeri tu je i sahranjen”. M. Đ. Milićević u knjizi "Kneževina Srbija" beleži da je "Pavle Orlović bio starešina rudokopa u selu Krasojevići u Rudničkom okrugu, gde je gradio tvrđavu". Njene ruševine Milićević je tokom svog istraživanja video. Pavlova udovica sa sinovima Ivanom, Milijom i Martinom (rođen kao posmrče) pred Turcima beži u Hercegovinu.Martinov unuk vojvoda Rade Orlović gospodario je trvđavom Moštanicom u Župi nikšićkoj, a braneći je od Turaka, 1482, junački gine. U narodnom predanju Rade "živi" kao Orli Ban. Pod tim imenom je zapisan u Opštem listu manastira svetog Luke u Župi nikšićkoj i u fermanima, koje je sultan Bajazit Drugi dao drobnjačkom knezu Tomi Balotiću i Milutici Nikšiću.IZ Gacka su Orlovići počeli rano da se raseljavaju u: Cuce, Cetinje, Komane, Zagarač, po Bosni, Boki Kotorskoj i Srbiji.
- Pleme Orlovića po zaslugama za srpsku slobodu zauzima prvo mesto u Staroj Crnoj Gori. Njihova prošlost da se pratiti od Kosova i ona je jedna svetla nit kroz dosta tamnu istoriju Crne Gore za doba posle 1482. Kada se budu ispitala porekla i prošlost svih srpskih porodica u našoj zemlji i objavili svi dokumenti iz mletačkih, austrijskih, srpskih i turskih arhiva, koji se odnose na Crnu Goru od 1482. do današnjih dana, moći će da se da iscrpan rad o ovom velikom i zaslužnom plemenu - pisao je Andrija Luburić.Turci su 1710. na prevaru pozvali preostale glavare Crne Gore na skup, sa namerom da ih mučki poubijaju. Među glavarima, bilo je pet Martinovića, ali su bili oprezni pa su se svi spasli, osim cuckog kneza Radula (Perova) Orlovića. Ubio ga je lično Seljman-aga Selimović, kojeg potom ubija Radulov sinovac Manojlo (Nikolin) Orlović.Radulovo telo Srbi su doneli na Cetinje i pred vladikom Danilom zakleli se da će udariti na Turke. Bi utanačeno da to bude u ponoć između Badnje večeri i Božića 1710. U ustanku, odabrana vojska braće Martinovića, potpomognuta ustanicima pod vođstvom Vuka Borilovića i svojim rođacima sa Cetinja, Bjelica, Cuca, Komana i Zagarača, napala je Turke. Po svim poznatim izvorima, taj ustanak je uspeo, jer je Crna Gora za neočekivano kratko vreme bila oslobođena od Turaka. Sam ustanak udario je temelje crnogorskoj državi i nezavisnosti, a Njegošu poslužio kao motiv za "Gorski vijenac". U svim ratovima sa Turcima, Francuzima i Austrijancima, odlikovali su se Orlovići-Martinovići. Iz Martinovića su osam vojvoda i tri serdara na Cetinju. Pre njih, cetinjski vojvoda bio je Vuksan Nikolić-Orlović. Drugi ogranak Orlovića-Milića dao je Bjelicama devet vojvoda.

Grb vojvodskih Orlovića, predaka Martinovića-Obrenovića je jednoglavi orao u uzletu - akciji, stvaranju - ostvarenju, beo i rujnocrven. Kao boje barjaka vitezova krstaša, Pavla Orlovića i onog pod kojim je knez Miloš Obrenović određen da povede Drugi srpski ustanak u Takovu, na svetkovinu biblijskog ulaska Isusa Hrista u Jerusalim, Cveti 1815. Sva tri bela sa crvenim krstom. Bela boja je u staro vreme značila najčistiju svetlost, svetinju, slobodu i ljudsko prosvećenje. Crvenorujna, prema M. Milojeviću, je „kod Serba odvajkada bila boja naših careva i kraljeva i znak nezavisnosti, glavna boja Serboslovena. Ova boja krvi znači uzdanje u sebe i u junaštvo svoje“.Grb vojvode Milana Obrenovića u osnovi podseća na grb kneza Obrena Martinovića i sina mu, gospodara Jakova. Grb Martinović je ovakav: dole lav, zemaljski kralj zlatne boje, na crvenom štitu, boji starosrpskoj. Gore divlji vepar sa sabljom u ruci. Po M. Milojeviću, lav je Raški grb. U grbovniku srednjeg veka, grb raškog plemstva je i beli ili srebrni jednoglavi orao u poletu, sa repom u obliku ljiljana. Cveta vrlo simboličnog, kojem ćemo se još vratiti kasnije.


POUZDANI IZVORI: ANDRIJA Luburić: "Orlovići i njihova uloga u crnogorskoj Badnjoj večeri 1710.", Beograd, 1934, i "Drobnjaci", Beograd, 1930. A. Luburić i kapetan Špiro M. Petrović: "Porijeklo i prošlost dinastije Petrovića", Beograd 1940. Zbirka A. Luburića-dokumenta (ZAL) u Arhivu Srbije, Beograd. "Memoari Sava Matovog Martinovića". Milan Đ. Milićević: "Kneževina Srbija", Beograd 1876, i "Knez Miloš priča o sebi". Jovan N. Tomić: "Cetinjski vladika Visarion", Zemun 1901, i "Crna Gora za Morejskog rata", Beograd 1907, Obrad Mićov Samardžić: "Porijeklo Samardžića i ostalih bratstava roda Orlovića". Risto Kovijanić: "Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima" (15. i 16. vijek). Nikola Prvi Petrović Njegoš: "Memoari". Miloš S. Milojević: "Istorija Srba", Beograd 1872, Ministarstvo finansija, "Zbirka teftera", Arhiv Srbije. Milivoje V. Knežević, "Šumadija i Šumadinci", Subotica 1927.

http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2006-05-17&feljton=5402

Milan Obrenovic


Господар Обрен Мартиновић (?-1777) (по њему чланови Краљевске Династије Обреновић носе презиме) у браку са Вишњом Урошевић, родом из Горње Трепче добија два сина: господара Јакова Обреновића (1767-1817) и господара а потом потврђеног војводу Милана Обреновића (1770-1810), као и кћер Стану (1773-?) удату Николић. Пошто се вероватно питате зашто потврђеног војводу, о томе ћу нешто касније.
Од господара Јакова Обреновића, првог носиоца тог презимена потичу данашњи Обреновићи презименом Јаковљевић, потомци балагородних српских породица Мартиновића-Орловића.
Још као мали дечак, Јаков са својим братом и сестром остаје без оца, а мајка му се између 1779. и 1781. године преудаје за Теодора Михајловића из Горње Добриње, са којим у браку добија родоначелника Краљевске Династије Обреновић кнеза Милоша (1783-1860), Јована (1786-1850) и Јеврема (1790-1856) прадеду последњег потомка Краљевске лозе – блаженопочившег Краља Александра Обреновића. За то време на своме заједничком имању у Брусници остају Јаков и Милан и старање о њима преузима њихов стриц Иван Мартиновић. Ни други Вишњин брак није био дугог века па тако она остаје без мужа, јер Теодор умире 1802. године. Годину дана по његовој смрти Јаков одлази у Горњу Добрињу и са собом доводи у Брусницу мајку са своја три полубрата. Види се то и из казивања кнеза Милоша које је записао Милан Ђ. Милићевић: “На годину дана дође брат наш Јаков из Бруснице, узме матер и нас све троје деце и одведе к себи у Брусницу”. Имања господара Обрена наследили су његови синови – господар Јаков и војвода Милан. Доста дуго, живели су као заједничка породична задруга. То се види и по спомињању у писмима Христифора, сина војводе Милана, свом стрицу Јакову, кога ословљава са “господин” што указује да је Јаков у породици Обреновића имао посебно угледан положај, статус старешине. Захваљујући трговини стоке, а нарочито Милановој способности да са лакоћом увећа своје поседе, Руднички Обреновићи су за врло кратко време постигли статус једне од најугледнијих породица рудничко-таковског краја. Захваљујући своме угледу, а и његовом благородном пореклу војвода Милан добија позив од Вожда Карађорђа да се укључи у устанак. Ипак после мањег двоумљења Милан пристаје да се прикључи устаницима, и ту одлуку поткрепљује својим учешћем у борбама за ослобађање Рудника. Убрзо затим постаје командант рудничке нахије.Осим што је био одличан борац, војвода Милан Обреновић је био и један од умнијих људи тога времена. Био је један од четворо писмених чланова Совјета на почетку првог српског устанка. По указу Вожда Карађорђа бива упућен у Букурешт као депутат, где је за потребе устаничке Србије обављао дипломатске и војничке дужности. Нажалост, смрт га затиче ван своје земље. Умире под сумљивим околностима и бива сахрањен у Херештију (Румунија) 16. децембра 1810. године. Посмртни остаци војводе Милана Обреновића су 1995. године пренете из Херештија у порту цркве Св. Николе у Брусници, иначе задужбине господара Јована Обреновића, где почивају заједно са земним остацима његове супруге Стане, брата Јакова и снахе Ђурђије.