Poreklo Orlovića

Grb Orlovića

2007-04-08T20:03:00.000-07:00

Najstariji poznati grb Orlovića se nalazi u grbovniku "Korijenić-Neorić" (1595). Takodje se nalazi u Londonskom i Beogradskom grbovniku. Ne nalazi se u Fojnickom grbovniku. Na verziji prikazanoj dole (iz knjige Ive Banca - "Grbovi-Biljezi identiteta") je ćirilicni naziv lose preveden u latinični (Orlovčić)
Verzija iz 1595-te:

Grb se takodje nalazi i u Beogradskom Grbovniku II. FOTOTIPSKO IZDANJE BEOGRADSKOG GRBOVNIKA II, je, za racun Muzeja primenjene umetnosti, uradila ekipa Izdavacke kuce Dosije. Zahvaljujem se gospodinu Dušanu Mrdjenoviću i gospodinu Miliceviću iz Dosije-a koji su mi poslali skeniran grb Orlovića.

Grb Orlovića, po istrazivanju Milorada Bošnjaka i Slobodana Jakovljevića:

"Grb vojvodskih Orlovića, predaka Martinovića-Obrenovića je jednoglavi orao u uzletu - akciji, stvaranju - ostvarenju, beo i rujnocrven. Kao boje barjaka vitezova krstaša, Pavla Orlovića i onog pod kojim je knez Miloš Obrenović određen da povede Drugi srpski ustanak u Takovu, na svetkovinu biblijskog ulaska Isusa Hrista u Jerusalim, Cveti 1815. Sva tri bela sa crvenim krstom.
Bela boja je u staro vreme značila najčistiju svetlost, svetinju, slobodu i ljudsko prosvećenje. Crvenorujna, prema M. Milojeviću, je „kod Serba odvajkada bila boja naših careva i kraljeva i znak nezavisnosti, glavna boja Serboslovena. Ova boja krvi znači uzdanje u sebe i u junaštvo svoje“.

"Svetac zaštitnik Orlovića i Martinovića, predaka Obrenovića, je sveti Jovan. On je, podsetimo, i svetac masonskog i templarskog bratstva. Vojvoda Pavle Orlović se svom ujaku vojvodi Damjanu Tomkoviću zakleo svojim sv. Jovanom da će u Kosovskom boju čuvati svoju i njegovu čast. Slavno je poginuo, noseći u ruci templarski hrišćanski barjak, kojeg Miloš Obrenović drži na slici Paje Jovanovića “Drugi srpski ustanak u Takovu”, ali i u pisanim izvorima. "

Novu verziju grba Orlovica je nacrtao gospodin Dragomir Acovic iz heraldickog drustva "Beli Orao" i taj grb je registrovan u tom drustvu.

Kralj Nikola I Petrović i Karađorđevići

2007-04-08T19:04:00.000-07:00

Majka kralja Nikole I Petrovića je Anastasija (Stana) Martinović - Orlović.
(link)

Nikola I Petrović (Njeguši 7. oktobar(jk)/19. oktobar 1840. - 2. mart 1921. Antib kraj Nice, Francuska) bio je knjaz Crne Gore u periodu 1860-1910. i kralj u periodu 1910-1918.

Knjaz Nikola I se vaspitavao u Parizu, primivši vladu u 19. godini života. Prvih godina upravljao je uz pomoć i saradnju svoga oca, velikog Vojvode Mirka. Godine 1862. poveo je zbog oslobođenja Hercegovine prvi rat sa Turskom. Rat je bio težak za Crnu Goru, ali se svršio časnim mirom. 1868. mladi knjaz Nikola putovao je prvi put u Rusiju i tom prilikom je sa carem Aleksandrom II još više razvio veze koje su sa Rusijom bili utvrdili njegovi preci. Po povratku s puta otpočeo je živi rad na preuređenju države. Uredio je vojsku, koja mu je bila prva briga; otvorio je po zemlji sudove i škole. 1876. u zajednici sa Srbijom, sa kojom je knjaz Nikola još pod vladom kneza Mihaila sklopio savez, Crna Gora je objavila Turskoj rat za ujedinjenje i oslobođenje srpskoga naroda. Crnogorsko se oružje proslavilo u pobjedama na Vučjem Dolu, Fundini u i Nikšiću, pa, pošto je i Rusija ušla u rat, Crna Gora zauze Bileće, Bar, Ulcinj i Podgoricu.
Glas o pobjedama crnogorskim bi raznesen širom svijeta. Pjesnici ih opjevaše, a Crnogorci dadoše knjazu Nikoli naziv: "Car Junaka". Crna Gora je izašla iz rata proširena i dobila izlaz na more. Tada su joj priznale nezavisnost i one velike sile, koje joj to do tada formalno ne priznavahu.

Po ratu nastalo je dugo doba mira, koje je knjaz Nikola umio iskoristiti da Crnu Goru mudrom upravom i mirnim radom uzdigne na stepen na koji su je podigle pobjede njene vojske u ratnim vremenima. Radio je u svim pravcima kulturnoga razvića. Podizao je škole, gradio puteve, otvarao nove varoši, izdavao korisne zakone, sređivao državnu upravu zavođenjem ministarstava i podsticao privredni i trgovinski polet i opštu radinost. Ali najveća mu je briga bila vojska, koju je, pomoću Rusije, podigao naoružanjem i obukom na visinu savremenih zadataka i potreba i od nje učinio pravu narodnu uzdanicu. Rodstveničkim vezama sa stranim dvorovima pribavio je Crnoj Gori još veće poštovanje i pojačao u velikoj mjeri njen ugled. Teški i dugotrajni rad na narodnom i državnom dobru olakšale su mu jaka volja i žica poezije, koja ga je učinila popularnim srpskim pjesnikom. Napisao je i tekst za prvu crnogorsku himnu „Onamo, 'namo“, ali ona zbog provokativnog karaktera nikad nije ušla u službenu upotrebu. Crna Gora danas ne koristi ovu himnu zbog politički problematičnog teksta, već je napisana nova himna „Oj svijetla majska zoro“ (muzika je uzeta iz narodne "poskočice"). Dao je zemlji ustav 6. decembra 1905.

Deca
Sa svojom suprugom, kraljicom Milenom imao je dvanaestoro djece:

Kneginja Zorka Karađorđević (1864-1890)

Milica Nikolajevna (1866-1951). Udala se 26. jula 1889. (po starom kalendaru) za velikog kneza Petra Nikolajeviča Romanovog (1864-1931), unuka ruskog cara Nikolaja I. Imali su četvoro dece.

Anastasija Nikolajevna (1868-1935). 12. maja 1907. g. na Jalti se venčala za Nikolaja Nikolajeviča Mlađeg (1856-1929), unuka cara Nikolaja Prvog. Anastasiji je to bio drugi brak. Nikolaj Nikolajevič Mlađi bio je ozbiljan pretendent na ruski presto. Da je kojim slučajem Nikolaj Nikolajevič Mlađi povratio presto i vaspostavio monarhiju, ruska carica bi bila Anastasija Nikolajevna. No, Nikolaj Nikolajevič Mlađi je umro u izbeglištvu 6. januara 1929. godine u Antibu, a Stana, princeza crnogorska, a potom velika ruska kneginja i nesuđena carica, nadživela ga je šest godina. Umrla je takođe u Antibu 15. novembra 1935. godine. Nisu imali dece.

Marica (1869-1885)
Princ Danilo (1871-1939)
Kraljica Jelena Savojska (1873-1952). ), crnogorska princeza i poslednja kraljica Italije u periodu 1900-1946. Prvu mladost je provela na ruskom carskom dvoru. Imala je 23 godine kad je na vjenčanju cara Nikole II upoznala napuljskog princa Viktora Emanuela III Savojskog za koga se udala i koji je kasnije postao italijanski kralj Viktor Emanuel III (1869-1947). Venčani su 24. oktobra 1896. Imali su petoro dece. Katolički biskup Rišar iz Monpeljea inicirao je da se Jelena Savojska proglasi za sveticu. Njene zasluge za Italiju i italijanski narod su velike.

Ana od Batenberga (1874-1971)
Sofija (1876-1876)
Mirko (1879-1918)
Ksenija (1881-1960)
Vjera (1887-1927)
Petar (1889-1932)

Citati
Vrijeme je i moje lice izbrazdalo,
ali srce moje,
ovako srpsko srce moje,
brazda nema.

Kralj Aleksandar I Karađorđević

Kralj Aleksandar I (Cetinje 16. decembar 1888. - Marselj 9. oktobar 1934.), takođe nazivan kralj Aleksandar Ujedinitelj, je bio prvi kralj Kraljevine Jugoslavije (1929-1934), a pre toga je bio kralj Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kralj Aleksandar je bio drugi sin kralja Petra I i kneginje Zorke i praunuk Anastasije (Stane) Martinović - Orlović.

Mladost
Aleksandar je rođen na Cetinju 16. decembra 1888, njegov deda po majci bio je crnogorski kralj Nikola I Petrović, a baba kraljica Milena. Kum na krštenju bio mu je, preko izaslanika, ruski car Nikolaj II Romanov. Detinjstvo je proveo u Crnoj Gori, a osnovnu školu završio u Ženevi. Dalje školovanje nastavio je u vojnoj školi u Petrogradu, a potom u Beogradu, po dolasku kralja Petra I na srpski presto 1903. godine.

Sudbinski preokret u životu mladog princa Aleksandra nastupio je 1909, kada se njegov stariji brat, princ Đorđe odrekao prava nasledstva prestola. Kao prestolonaslednik, princ Aleksandar je pristupio reorganizaciji vojske, pripremajući je za konačan obračun sa Turskom.

Ratovi
U Prvom balkanskom ratu 1912, prestolonaslednik Aleksandar je kao zapovednik Prve armije vodio pobedonosne bitke na Kumanovu i Bitolju, a potom 1913. u Drugom balkanskom ratu bitku na Bregalnici. U Prvom svetskom ratu bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u bitkama na Ceru i Kolubari 1914, kad je srpska vojska potpuno razbila vojsku Austro-Ugarske monarhije. Ponovo napadnuta 1915. od Nemačke i Bugarske, Srbija je podlegla u neravnopravnoj borbi. Sa mnogim gubicima srpska vojska se, zajedno sa starim kraljem Petrom I i prestolonaslednikom Aleksandrom povukla preko Albanije na ostrvo Krf, gde je reorganizovana. Kada se kralj Petar I zbog bolesti povukao od vladarskih poslova (24. juna 1914. po novom kalendaru), prestolonaslednik Aleksandar je postao Regent. Posle oporavka i popune srpska vojska je iste godine odnela veliku pobedu na Solunskom frontu, na Kajmakčalanu. Završne operacije proboja Solunskog fronta u jesen 1918, srpska vojska je izvršila pod vrhovnom komandom Regenta Aleksandra, sa odličnim komandnim kadrom u koji spadaju vojvode Živojin Mišić, Stepa Stepanović i Petar Bojović.

Ujedinjenje
Posle vojničkih došli su i državnički uspesi. Nakon odluka srpske Narodne skupštine i Narodnog Vijeća u Zagrebu, Regent Aleksandar je proglasio ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu, 1. decembra 1918. Ovim činom ostvareni su ideali o ujedinjenju južnih Slovena, za koje su se zalagali njegov otac i deda.

Posle smrti kralja Petra I (16. avgusta 1921.), Regent Aleksandar je postao Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca. 1922. godine oženio se princezom Marijom od Rumunije. U tom braku rođena su tri sina – Petar, Tomislav i Andrej.

Atentat
Prilikom posete Francuskoj, u koju je otputovao da bi učvrstio odbrambeni savez protiv nacističke Nemačke, Kralj Aleksandar I ubijen je u Marseju, 9. oktobra 1934 od strane hrvatskih ustaša i makedonske VMRO, a pod zaštitom Italije, Nemačke i Mađarske. Zajedno sa njim tada je ubijen i francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu. Atentator je bio Vlado Černozemski. Njegova smrt duboko je potresla čitavu Jugoslaviju, a njegovo telo ispraćeno je od stotina hiljada ljudi čitavim putem do Oplenca, gde je sahranjen je u Zadužbini Kralja Petra I. Narodna skupština i Senat Kraljevine Jugoslavije dali su mu naziv Viteški Kralj Aleksandar I Ujedinitelj.

Danilo Prvi Petrović - osnivač dinastije Petrović

2007-04-08T18:59:00.000-07:00

Majka Danila Prvog Petrovica (osnivač dinastije Petrović-Njegoš) je Slava Martinović - Orlović (link)

Danilo Prvi Petrović

Vladika Danilo Prvi Petrović, rodio se na Njegušima. Vladao je od 1697-1735 i bio je osnivač dinastije Petrovića, koji su kasnije postali i svetovni vladari. Posvetio ga je srpski patrijarh Arsenije III Čarnojević 1696. u Sečuju. 1701. udario je pri Orlovom Kršu na Cetinju osnov današnjem cetinjskom manastiru. U Zeti, u selu Srpskoj, prilikom osvećenja crkve, uhvate ga Turci i osude na smrt, ali ga Crnogorci otkupe za 3000 dukata. Na poziv Rusije ušao je 1711. u rat protiv Turske, a 1718. učestvovao je u mletačko-austrijskom ratu protiv Turaka. Na Carevom Lazu 1712. potukao je veliku tursku vojsku, kojom je prilikom i sam dopao rana. Tako utvrdi zemlju s polja, pošto ju je predhodno iznutra osnažio, uklonivši iz nje nelojalne, preko kojih su se u Crnu Goru počeli uvlačiti strani elementi. Ćuprilić paša navali na Crnu Goru 1714. sa mnogobrojnom vojskom, i popali je do Cetinja, otkuda se vrati, nemogavši je pokoriti. Vladika Danilo krenuo je u Rusiju 1715. godine za pomoć i utvrdio je sa ruskim carem Petrom Velikim veze pokroviteljstva i bratstva, u čemu su ga sledili svi docniji gospodari Crne Gore. Usled dobrih odnosa sa Mletačkom Republikom dobio je duhovno pokroviteljstvo nad Bokom, koja je tada bila pod mletačkom vlašću. Održavanje reda u zemlji povjerio je nekolicini glavara. Posle smrti ga je nasledio sinovac Sava Petrović. Lik vladike Danila u akciji protiv poturica opevao je Njegoš u „Gorskom vijencu“.

Petar I Petrović Njegoš - Sveti Petar Cetinjski

2007-04-08T18:52:00.000-07:00

Majka Petra Prvog Petrovića Njegoša (Svetog Petra Cetinjskog) je Andjelija Martinović - Orlović (link).

Mitropolit Petar I (Sveti Petar Cetinjski), crnogorski mitropolit i vladika od 1782-1830. Zavladičio se u Karlovcima 1784., odakle je pošao u Rusiju. Pri povratku iz Petrograda u domovinu, Petar je izjavio: "ko je protivu Rusije, taj je i protivu svijeh Slovena", čime su se upravljali i kasniji crnogorski vladari. 1787. je pomagao Rusiji i Austriji u ratu sa Turskom, koji nije bio povoljan ni za saveznike, ni za Crnu Goru. Dva puta je suzbio tursku vojsku pod Mahmut-Pašom. Poslije drugog napada, u kojemu je poginuo sam Mahmut-Paša, Brda su prisajedinjena Crnoj Gori. Velikoga je udjela imao sa svojim Crnogorcima i Bokeljima u ratnim događajima, koji su bili sudbonosni za Boku i Dubrovnik. Crnogorci i Bokelji su se tada borili zajedno sa Rusima protivu Francuza. Pod njegovom vladavinom prisajedinjena je Crnoj Gori Morača, a Boka, koja je dva put dolazila pod njegovu vlast, je predana Austriji 1814. Održavao je stalne veze sa Karađorđem za vrijeme Prvog srpskog ustanka i sa njim je sklopio savez za oslobođenje potčinjenih Srba, te je sa tim ciljem vodio znatne borbe sa Turcima. Pod mitropolitom Petrom Crna Gora dobila je prvi pisani zakon 1798., koji je proširila Narodna Skupština na Cetinju 1803. Njime je ustanovljen sud, koji se zvao "kuluk".

Ponekad se kaže da što je Nemanjićima Sv. Sava, to je Petrovićima Sv. Petar, koji je bio neustrašivi narodni vođa i učitelj, blage prirode, a silna autoriteta, kojem se pokoravao i najoporiji gorštak. Zbog njegovoga bogougodnog života narod ga je prozvao, još za života, svetim.

Petar I je preminuo na Cetinju 18. oktobra 1830.

Žitije svetog oca našeg, Petra Prvog, Mitropolita Cetinjskog i Čudotvorca

Vladika Visarion Borilović - Orlović

2007-04-08T18:45:00.000-07:00

Simeon Milutinović Sarajlija - Istorija Crne Gore [1835]

Sveosvešteni mitropolit vladika Visarion Borilović-Bajica[14]. U njegovo vrijeme dođe s mora princip mletački da uzima Novi (grad u Boki Kotorskoj) od Turaka, opkoli ga i zauze ga, ali bez pomoći Crnogoraca Bog zna bi li uspio da ga zauzme. Nekakav Topal-paša pođe sa vojskom da odbrani Kastel-Novi, ali ga susretnu Crnogorci iznad Novoga (u Kobiljem dolu) i razbiju ga tako da je jedva ostao živ s manjim dijelom svoje vojske. Zbog toga mletački princip mnogima od Crnogoraca dade kolajne i doživotne plate. Kao što su ranije svjetovni gospodari tako su i crkveni vodili miroljubivu politiku i održavali politički savez sa mletačkom republikom protiv Turaka, ali su sami donosili više koristi Crnoj Gori nego što ih je u tome pomagala Mletačka republika Ne mareći mnogo za savez Mletaka i Crnogoraca, Turci su često i neustrašivo udarali kako na tada bogatu Republiku, tako i na ljutu i krajnje siromašnu Crnu Goru, premda su više ginuli nego što su dobijali. Nastojali su da Boku osvoje silom a Crnu Goru vjerom, ali nijesu uspjeli ni u jednome ni u drugome. Boka im se odbrani uz pomoć Crne Gore i mletačkog principa, a crnogorska siroti&a im se odbrani milošću božjom i svojom mišicom. Sve se ovo jasnije i čistije vidi iz jednog događaja koji se desio za vrijeme ovog vladike malo poslije gore opisanog boja.

U ono vrijeme je politička mudrost Turaka uspješno vodila i oduševljavala njihovu vojnu moć i ratne poduhvate. Nikako nijesu mirovali, a još manje su ih porazi zaustavljali. Čak su ih razdraživali za nove bojeve i ratove. Tada Mletačka republika sklopi mir sa Turcima i svojega vojnog komandanta Zana Grubičića, koji je bio upućen da sa Crnogorcima ratuje protiv Turaka, povuče u Mletačku. Za Crnu Goru niko ništa niti pomenu niti utvrdi, i to zbog slabosti Mletačke i volje Turske, koja je u tajnosti pripremala nove i odlučnije poduhvate protiv Crne Gore i njene sirotinje. Ova se, međutim, nije uklanjala ni priklanjala otomanskoj sili. U svojoj ratničkoj gordosti Turci ne vjerovahu da Crnoj Gori uopšte ništa ne mogu, nego opet digoše vojsku na nju, onu istu s kojom su skoro ratovali protiv Mletačke republike i Crne Gore. Serasker pred vojskom bio je Sulejman-paša Begajlija iz Skadra. Kao vješt Crnoj Gori, a u cilju olakšanja svoga uspjeha, on je upotrebio crnogorske poturice i druge lakomce, koji ga radosno sretoše i prihvatiše, i poslije malog otpora na Vrtijeljci[15], gdje je poginuo slavni Bajo Pivljanin sa šest drugova, izvedu Sulejmana i svu njegovu vojsku na Cetinje. Tu on digne u lagum Manastir i dvor koji je sazidao Ivan Crnojević, pa se odatle vrati u Skadar. Poslije toga crnogorskog razaranja, a valjda videći da se na taj način Crnogorci ne mogu oslabiti, Latini smisle da učine krajnje svoje pakosti - otruju vladiku Visariona, kako bi ugodili Turcima i svojemu nazovi božanstvu (papi) i ponizili Crnogorce a sebe uzdigli. Ali poslije njegove nagle i nenadne smrti, brže-bolje se nađe da osujeti njihove planove sveosvešteni Mitropolit gospodin Sava Prvi. On takođe u svoje vrijeme ništa više ni bolje ne učini, osim što uspješno sačuva ono što je naslijedio, i tako sve ostavi svome nasljedniku, a to je bio sveosvešteni Mitropolit gospodin Danilo (po narodnome - vladika Danilo Njegoš).

[14] Visarion je iz plemena cetinjskoga, iz sela Bajica, iz bratstva Borilovića.

МАНАСТИР ГОМИРЈЕ

Манастир Гомирје се рађао заједно са формирањем првих српских насеља у Гомирју, Врбовском и Моравицама. И овде се поновило оно сто се често дешавало приликом бројнијих народних миграција у којима је редовно био и понеки свештеник или калуђер. Са гомирским досељеницима дошао је један калуђер, коме су Срби у Гомирју саградили малу капелицу у којој је вршио богослужење. Али,тај калуђер је био стар и није могао да као војни свештеник, по ондашњем обичају, иде са војском против непријатеља и да се војницима и тамо нађе ради верске утехе. Зато су Гомирци у то време радо примили "једно седам", по другима сест, калуђера, које су сами овамо довели из далматинског манастира Крке, дакле из краја из кога су потицали први гомирски досељеници.

У једном опису манастира Гомирја из 1772. вели се, наиме, да су Гомирци, немајући свештеника, послали своје људе у турску Далмацију у манастир Крку одакле су довели шест калуђера (illi absque sacerdotibus esse nequeuntes, miserunt aliquos eh puis ad turcicam Dalmatiam ad monasterium Krcam, unde invitarunt kallugeros ad se, et transmigrarunt sim illissex). Они су са собом донели све сто је потребно за вршење богослужења у цркви: књиге, одежде, крстове и друге потребне ствари и све то поклонили гомирској капелици код које су се настанили. Од тих калуђера тројици се знају и имена. Били су то Аксентије Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић. Ови калуђери су подигли у Гомирју мали дрвени манастир са црквом Св. Јована Крститеља. "Ми смо те исте оче", пишу касније Гомирци, "од почетка узели за своје свештенике и с великим поуздањем са њима ишли против непријатеља на службу царску, а после, кад смо од славне Коморе добили, нама гомирском народу поклоњена места (плацеве), што је потврђено и привилегијама покојног цара Фердинанда, наш гомирски пут је та места поделио на личности (na persone). Један мали плац дали смо нашим верним оцима (калуђерима), за који и данас наши оци на заповед и службу царску с нама заједно иду против непријатеља, не само по један, него и по два и по три, што могу посведочити наши команданти и официри који нам заповедају. И после тога, када смо ту исту крајину купили од господе Франкопана и кад смо добили потврду цесарове светлости за нашу крајину коју смо купили, најпре смо дали један луг нашој цркви и нашим верним оцима, па смо онда земљу међу се делили. Поред тога луга дали смо несто горе за црквену потребу, а када су тај луг искрчили било је чисте земље за једно тридесет косаца, а земље која се оре нису имали нимало, него су просили те се тиме хранили. " Ченећи заслуге досељених Срба и њихових калуђера у одбрани овог подручја од Турака, гроф Вук Франкопан је дао гомирским калуђерима 27. септембра 1619. искључиво право риболова на потоку Рибњаку од извора па све до реке Добре у коју утиче.

После деобе гомирског атара, купљеног од грофова Франкопана, манастир је имао 415 и 1/3 јутра земље. Пре тога, манастир је имао мало земље. Знамо да је несто земље манастир купио од неког Дмитра, затим да је Јанко Мамула поклонио манастиру осам јутара земље и да су поједини хришћани поклањали манастиру мање делове своје земље да би се у манастиру вршиле службе за њих и њихове умрле сроднике.

Гомирски калуђери су обављали свестеничку слузбу не само у Гомирју, Врбовском и Моравицама него и у Дрежници, Пониквама, Равној Гори, Јасенку, Туку, Мркопољу, Мариндолу и Бојанцима. Манастир Гомирје је опслуживао и Жумберак, кад не би имао својих свестеника, све до половине XVIII века. За то је добијена и посебна царска дозвола, која је касније само потврђивана, на пример 1706. и 1721. "по старим обицајима" . Кад је почело насилно унијачење жумберачких Срба, протерана су 1750. два последња гомирска калуђера из Жумберка. То су били Гаврило Мусулин и Макарије Вишњић.

Jovandan

2007-04-08T14:39:00.000-07:00

Pravoslavni hrišćani i Srpska pravoslavna crkva slave dan svetog Jovana Krstitelja, Isusovog rođaka, poznatog kao Jovan Preteča.

Sabor svetog Jovana Krstitelja praznuje se 20 / 7. januara u spomen događaja koji se odigrao na Bogojavljenje, kad je sveti Jovan u reci Jordan krstio Gospoda Isusa Hrista.
Jovan se zove Krstitelj jer je krstio i Isusa Hrista, a Preteča zato jer je najavljivao Hristov dolazak. Jovan je u reci Jordan krštavao svakoga ko se pokajao. Živeo je jednostavno i asketski hraneći se bubama i medom divljih pčela, a odevao se u haljinu od kostreti, načinjenu od kamilje dlake.
Ubijen je za vreme cara Iroda koji je naredio da se proroku odseče glava. U narodu postoji običaj da se ljudi na Jovandan bratime i kume "po Bogu i svetome Jovanu" jer se Jovan smatra uzorom karaktera i poštenja.
Vernici vrlo često daju Jovanovo ime svojoj deci, i kod pravoslavaca i kod katolika, ali je kod pravoslavaca česce Jovan, a kod katolika Ivan.
Pravoslavci slave krsnu slavu svetog Jovana, a katolici obično slave imendan. Procenjuje se da je Sveti Jovan po broju slavara u Srba na trećem mestu. Na prvom su oni koji slave Svetog Nikolu, a na drugom vernici koji slave Svetog arhandjela Mihaila.

O krsnoj slavi

Srbi su jednini narod na svijetu koji slavi krsnu slavu. Prvi pomen krsne slave datira iz 1018 . godine iz okoline Ohrida. Prvi zapis potiče od vizantijskog istoričara Kedrina. Međutim smatra se da obred krsne slave potiče još iz VIII vijeka i vremena pokrštavanja Srba na balkanskim prostorima .
Naši preci bili su mnogobošci. Svako pleme i svaki dom imalo je svoga boga, koji je bio veoma poštovan kao zaštitnik. Kada su Srbi primili hrišćanstvo od Vizantije, veoma su se teško odricali od stare tradicije i običaja. Zbog toga su u zamenu uzeli da slave jednog hrišćanskog sveca. Obično su uzimali za Krsnu slavu onog svetitelja kada su Svetim krštenjem postali hrišćani. Da nisu imali dar religioznosti kao nešto prediskustveno, oni ne bi tako držali svoje kućne bogove - niti bi kasnije, u hrišćanstvu, prihvatili Hrista i njegove svete.

U srpskoj građanskoj kulturi nalazimo spektar manifestacija koje su iznjedrile običajna tradicija religijskih i svjetovnih obreda, patrijarhalni svjetonazor, srpski folklor, gospodarstvo, znanost i umjetnost. Evo nekoliko primjera. Uz najznačajnije blagdane u pravoslavnoj religiji Božić, Uskrs i Duhove, Srbi imaju i blagdan krsne slave odabranog sveca - zaštitnika obitelji. Među «najpopularnije» svece ubrajaju se: sv. Sava, sv. Nikola, sv. Simeon, sv. Stefan prvomučenik, sv. Georgije, sv. Dimitrije i drugi. Tradicija krsne slave prenosi se u obitelji s koljena na koljeno. Korijeni ove tradicije sežu iz davninskog htoničkog kulta (kulta mrtvih), derivirane agrarne magije (kulta živih) i svetosavskog pravoslavlja.

Damjanci, kao mnoge druge srpske porodice, za svoda Sveca zaštitnika imaju Svetog Jovana Krstitelja koga slave 20. januara po novom kalendaru. Slava se nasleđuje od oca, kao što je očev otac naslijedio od svoga oca. Idući tako unazad u pretke možemo doći do onoga vremena kada su naši rodonačelnici Orlovići slavili krsnu slavu Svetog Jovana davno prije Kosovske bitke.

Prelaskom u Hercegovinu potomci Orlovića su normalno nastavili da slave Jovandan, kao i sva bratstva potekla od Orlovića. Damjanci, jedno od tih 80 bratstava poteklih od orlovića su nastavili da slave Jovandan sve do danas i slaviće sve dok budu postojali.

Po slavi su se porodice upoznavale i tražile svoje korijene. to je i u nauci bio jedan od kriterijuma pri istraživanju porekla i korena porodica, bratstava i plemenskih zajednica. Naši preci su sve menjali, ime, prezime, prebivalište itd. ali jedino se krsne slave nikad nisu odricali i nikad je nisu menjali. U najtežim trenucima, u vreme sveopšte Golgote, čak i u rovovima slava se slavila sa svećom, malo vina i bar parčetom hljeba.

Kako slaviti krsnu slavu?

Gde je slava - tu je i Srbin, kaže stara narodna poslovica. način obeležavanja slave može se razlikovati od područja do područja pa i od porodice do porodice ali za slavljenje slave nephodno je imati sledeće:

Sveća - Krsnu sveću valja da zapali domaćin kad dođe sveštenik da mu reže kolač ili kad prerezan kolač donese iz crkve. Sveća obično gori ceo dan.
Slavski kolač - Za krsno ime svaka kuća priprema slavski kolač. To je naročiti hleb od pšeničnog brašna zamešen s kvascem i bogojavljenskom vodicom ili onom koju je sveštenik osveštao uoči slave.

Koljivo - To je žito koje se kuva uoči slave. Posle se melje i sladi šećerom a zatim po želji dodaju orasi, vanila, suvo grožđe.
Vino - O Krsnom imenu vino je potrebno da se prelije kolač i koljivo, a ono što ostane u čaši ili flaši domaćin po običaju popije.

Tamjan - U svakoj pravoslavnoj srpskoj kući može se naći grumičak tamjana u svako doba, reči su jednog jednog istoričara.
Ikona - Slavska ikona sa kandilom postavlja se, ako je moguće, na istočnoj strani zida najuglednije prostorije u kući. Po pravilu svaka ikona trebalo bi da je prethodno osvećena u crkvi, gde to sveštenik obavi u oltaru.

Sveštenik dolazi u svaki dom da izvrši bogoslužni obred osvećenja ikone sveca i osvećenje doma. Pri vršenju bogoslužnog obreda sveštenik čita

ulomak iz evanđelja koji se odnosi na datog sveca, a potom se otpjeva tropar i pritom vrši obred lomljenja slavskog kolača. Ako sveštenik ne dođe u

slavljenikov dom tada domaćin nosi u crkvu slavsku svijeću, slavski kolač i koljivo da se posvete. Potom domaćin s članovima obitelji u domu obavlja slavski obred koji sadrži: paljenje slavske svijeće, pjevanje tropara i lomljenje slavskog kolača. Ovaj obred vrši se u podne, prije slavskog ručka, ili navečer prije večere. Na kraju dana domaćin gasi sveću vinom.

No bez obzira kako je Slava kod nas nastala i utvrdila se, ovaj naš lepi običaj nije svečanost pojedinca, kao što je npr. imendan ili rođendan, običaji koji postoje i kod hrišćanskih pravoslavnih naroda, - imendan "onomastiri" kod Grka i "denj angela" kod Rusa - nego je slavlje šire zajednice: jedne porodice, ili više njih, čak plemena.

Pripremilii: Vojin i Drago Damjanac

Risto Kovijanić o Orlovićima

2007-04-06T20:44:00.000-07:00

Risto Kovijanic o Orlovićima, isecak iz knjige "Crnogorska plemena u kotorskim spomenicima, knjiga I." izdate 1963-ce.

Luburić - Orlovići i njihova uloga u crnogorskoj Badnjoj večeri 1710.

2007-04-06T20:43:00.000-07:00

"Pleme Orlovića po zaslugama za srpsku slobodu zauzima prvo mesto u Staroj Crnoj Gori. Njihova prošlost da se pratiti od Kosova i ona je jedna svetla nit kroz dosta tamnu istoriju Crne Gore za doba posle 1482. Kada se budu ispitala porekla i prošlost svih srpskih porodica u našoj zemlji i objavili svi dokumenti iz mletačkih, austrijskih, srpskih i turskih arhiva, koji se odnose na Crnu Goru od 1482. do današnjih dana, moći će da se da iscrpan rad o ovom velikom i zaslužnom plemenu" - pisao je Andrija Luburić.

Knjigu Andrije Luburića: "Orlovići i njihova uloga u crnogorskoj Badnjoj večeri 1710.", Beograd, 1934 mozete downloadovati sa:

http://www.stagingrealtor.ca/Orlovici.zip

Fajl je velicine oko 5Mb i ima trideset i jednu duplu stranicu.

Taj tekst postoji i na stranici Damjanaca:
>http://www.damjanci.com/wp/index.php

Bozo Vukcević i Ivan Vuković o Orlovićima

2007-04-06T20:41:00.000-07:00

Bozo Vukcevic o Orlovićima:
http://www.montenet.org/2002/bozo.html

Istorijski Institut Crne Gore, Risto Kovijanic: POMENI CRNOGORSKIH PLEMENA U KOTORSKIM SPOMENICIMA ( XIV-XVI vijek), knjiga I, Cetinje 1963. str. 151.

2. - Bajice Pominju se prvi put u poveljama Ivana Crnojevica 1485. i 1489. godine ( Baice). ...

1. - Orlovici. Tudor Nenojev Ivanovic sa Cetinja ( Thudor Nenoe Ivanovich de Cetinje) zaduzio se u Kotoru, 1. septembra 1440, kod Luke Pautinova 14 perpera i 10 1/2 grosa za pancir ... Ovaj dokumenat je dragocjen. Otkriva najstarijega pretka pet Martinovica iz "Gorskog vijenca", Ivana, savremenika Orlovica Pavla, Obilica i Kneza Lazara. Ivan je po svojim godinama mogao biti ucesnik u kosovskom boju. Otkriva njegovog sina Nenoja, do kojega dopire porodicno predanje. Unuk Ivana Orlovica nabavlja pancir u Kotoru pomocu Luke Pautinova, kod kojega je kci kneza Lazara, Jelena, majka Balse III, ostavila svoje blago. str 152. O porijeklu Martinovica, odnosno rodu Orlovica, Erdeljanovic je zabiljezio nekolike verzije narodnog predanja, - bajicku, cucko-ceklicku i zagaracku. ...
str. 152. Pored Nenoja ( sa sinovima ), u Bajice su dosli i drugi "iz velike grupe srodnika koji su bili doselili iz Caradja u Crnu Goru". ...
str 153. Ovo kretanje Orlovica narodno predanje vezuje za pad Hercegovine ( 1482) ... kretanje ovih rodova pocelo je mnogo ranije, uskoro poslije kosovskog poraza, a njihovo povlacenje u zetska brda svakako prije prvog pada Srbije pod Turke ( 1439). U to vrijeme Tudor Nenoja Ivanova vec je u Bajicama. ...
Na celu bajickih doseljenika stojao je Nenoje, koji je u ime svoga sela stavljao granicne znake. Neosporno, to je bio Nenoje Ivanov Orlovic, jer je sa njegovim doseljavanjem i negovih srodnika nastalo novo stanje u Bajicama, prije Ivana Crnojevica. U prilog toga govore i drugi mjesni nazivi u Bajicama kao: Orlovici, Orlovica dolina, Orlovica lazina, Orlovica kuca, Orlovica bastina ...
str. 154. Medjutim, Nenoje Ivanov zivio je oko 1410, a njegov otac, Ivan, mogao je biti brat, sinovac ili sin Orlovica Pavla....

NAPOMENA: Uzeo sam samo kratki izvod iz knjige dr. Erdeljanovica. Jasno je da je u njegovo vrijeme kulturni genocid nad brojnim Orlovicima u Katunskoj nahiji bio izveden u potpunosti, tj. dislocirano njihovo porijeklo u ( 1477. g. nepostojecem ) Caradju ispod Orline u dno Gacka. Dr. Erdeljanovic je sigurno vjerodostojno prenio narodno predanje. Reklo bi se da je ono od ranije bilo modifikovano iz tadasnjih politickih razloga. Tome je islo u prilog i rano nestajanje Bogdanovica - Nikolica ( v. Bolevica ) sa Njegusa. Medjutim, sa srodnim ljesanskim bratstvima stvar zatiranja traga je isla mnogo teze. Dokumentovani su neki sukobi ovih brojnih i u novije vrijeme skolovanih bratstava Ljesanske nahije i Stare Crne Gore, sa dinastijom Petrovica. Navescu kao primjer incident na Sinjac, koji je po predanju imao direktnog odjeka u "Gorskom vijencu". Otomanski arhivi posebno a djelimicno i latinski su ostali vani mogucnosti veciih modifikovanja ali i dosta nepoznati, neobradjeni. U gornjem defteru nema jasnog pomena Caradju niti Orlini kod Gacka kao ni bilo koga pokazatelja postojanja Orlovica na tom terenu neposredno prije pada Hercegovine pod Turke, kao ni kasnije kada je defter nastao. Ali to ne znaci da nije bilo nekih docnijih migracija. Risto Kovijanic je pregledao svu dostupnu kotorsku arhivu i selektivno prenio dosta dragocjenih podataka. Odredio je, kao sto se iz gornjih navoda vidi, mnogo blize vremenski dolazak Orlovica na Cetinje. Kada se pazljivo prouce njegovi radovi primjecuje se da je i on vrsio odredjenu neopravdanu selekciju, tj izostavio neka imena i dokumenta koja su drugi autori pomenuli. Reklo bi se da je, nezavisno od toga, ostavio povrsno obradjenim gornje pitanje odakle su se doselili Orlovici. Odakle su bili vjerovatno odredjuje blize i pitanje ko su bili. Navescu ovdje jedno predanje koje sam ja cuo: "Svi smo mi od jednoga". Misli se na porijeklo brojnih srodnih bratstava Stare Crne Gore. Ko je taj "jedan"? Po meni to bi trebao da bude Stanislav Nemanjic ( kredit A. Jovicevicu ) sa svojim sinovima, kefalijama Nikolom i Djurdjem. Tako bi lokalitete vezane za mjesta boravka Orlovica trebalo traziti u cenzurisanim "od stranah makedonskih": Skoplju, Radovisu i u drzavi Mrnjavcevica kod Prilepa. Nadam se da ce mladje generacije koje se sada radjaju dati tacan odgovor na ovo pitanje i staviti tacku na dio lazne istorije Crne Gore. ...

http://www.montenet.org/2003/bozo5.html

3. Rodoslov Vukcevica Prema mojoj studiji koja je jos uvijek u toku, Drasko kao i njegovo potomstvo Vukcevici, a time i jos oko 100 danas poznatih i nama vjerovatno srodnih prezimena u Crnoj Gori, ukupno mozda vise od 50 hiljada danas zivih ljudi u Crnoj Gori, Srbiji i svijetu, ima, ukratko, sledece porijeklo: pocev u osvit istorije od prvih vladara, kraljeva Dardanije, preko Koste Zelenoga i Svete Jelene tj. kraljeva Jorka u Britaniji, preko Cara Konstantina i njegove sestre Konstante po tankoj zenskoj krvi, a preko Julija Likinija imperatora, od Julija Filipa imperatora po muskoj liniji, preko oko 25 potvrdjenih predaka dinastije Nemanjica, zatim kralja Radoslava, unuka mu Stanislava Nemanjica, preko velikog vojvode Nikole Stanjevica, preko njegova sina Volka, pa nadalje preko Todora, Pavla i Ivana Orlovica i njihovih brojnih bliskih rodjaka i potomaka, preko Nikole tj. Nikse Pavlovog ( “Arcilupisa” ) Stanjevica pa sve do danasnjih dana vodi porijeklo tih srodnih bratstava. Dakle, sa ukupno oko 65 generacija, sa prekidom od oko 10 generacija, bice to, ako Bog da, jedan od najspektakularnijih rodoslova ikada napisanih, posebno na nasem srpskom etnickom prostoru. ....

http://www.montenet.org/2002/bozo6.htm

Conte Milia Otbiele oba puta upisan indenticno zasigurno je iz poznate vojvodske kuce Milica iz Bjelica a koji su prema njihovome predanju direktni potomci Pavla Orlovica. Njihovi rodjaci Stanjevici doseljeni iz Stanjevica iz Ljeskopolja su poznati kao potomci Andrije s jedne strane a dalje potomci Velikoga Vojvode Nikole Stanjevica, kefalije, s druge strane. Nije onda tesko zakljuciti da je doticni Andrija bio Stanjevic kao i da su brojni potomci Pavla i Ivana Orlovica isto svojim dalekim porijeklom Stanjevici. Dakle, Stanislav Nemanjic je taj “jedan” od koga je po predanju danas u Crnoj Gori, Srbiji i po svijetu vise od 100 prezimena. No, da se vratim porijeklu Milica u Bjelice. Jasno je da je njihovo prezime Milic starije nego sto je zapisano u njihovom predanju. Ovaj dokumenat to direktno potvrdjuje ali nije jedini. Ako se pogledaju defteri iz 1520. i 1523. g. na Cetinje cemo naci potomke Milica Niksica, to su Ratko, Vulica i Rasko Milic. 1520. godine pored njih su upisani njima srodni Orlovici, Radko i Radic Todora Nenojeva Ivanovica Orlovica kao i nekoliko Stjepanovih sinova. Ova tri brata Milica su, izgleda, izbjegli sa Djurdjem Crnojevicem “na more “ 1496. g. i vjerovatno se iskrcali u Zadar. Tako u defteru 1523. g. njihove bastine drzi Radic Tinovoj. Njihov povratak u Bjelice je poslije 1523. g. a prije 1570. g. jer tamo u defteru TD 499 nalazimo tri Milica. To su Raic i Radan Milic u Predisu i Rasko Milic u Resni. ....

Ivan Vuković o Orlovićima, Ko su zapravo "Orlovići"?:

Nema nigde kod nas ( akcenat na Rašku sa Makedonijom i Zetu sa Sev. Albanijom-zemlje Nemanjića ) „Orlovića“ u srednjem veku da se tako prezivaju
( ovde izuzimam neke primere što se pominju na zapadu nekad nam jedinstvene države – ti Orlovići ili Orlovčići nemaju nikakve veze sa ovim što ću vam izneti ).
Ne stoji izmišljotina o vojvodi Vuku Crnogorcu nazvanom „Orle“ po Orlovom gradu u Užicu koji je svi znamo zvan Soko grad a ne Orlov grad ili po nekom tamo drugom Soko gradu. Vojvoda Vuk Crnogorac ( Crnogorac po Skopskoj Crnoj Gori ), pominje se u istoriji kao veliki vojvoda Vukša. Njegov sin vojvoda „Pavle Orlović“ nigde se ne pominje u istorijskim izvorima, bar ne pod tim imenom i prezimenom.
Drugo su narodne epske pesme i narodna legenda i predanje. To danas malo da ima veze sa realnim stanjem stvari. Ne dolazi u obzir nikakva Kosovka Devojka ni slične pretpostavke. Treba se bazirati na proverene istorijske izvore.
Npr. knjige: „Actes De Chilandar“, Ljubomir Stojanović, „Stari Srpski zapisi i natpisi“, knjiga I i II, „Monumenta Srebica I“, Monumenta Serbica II“, Miloš Milojević, „Putopisi dela prave Stare Srbije“, knjige I, II, III, Pavel Josef Šafarik, „Pamatky drevnniho pismenictvi Jihoslovanuv“. Treba se bazirati i na stare arhive: Dubrovnik, Kotor, Venecija, kao i na turske deftere i druge popise stanovništva.
Izmišljotina je i priča o doseljavanju „Pavla Orlovića“ ili njegove braće u Čarađe u Hercegovini.
U Hercegovini, oko Gacka, nije bilo u srednjem veku ni pomena od sela Čarađa a kamoli „Orlovića“. Treba pogledati objavljan Turski Defter Hercegovine iz 1477 god. od Branislava Đurđeva. Tu se zapravo vidi čega nema o „Orlovićima“. Nema ni Čarađa. Takođe treba pogledati i knjige vrsnih poznavaoca stare Hercegovine a to su Dedijer i Novak Mandić. I tu se može videti da nema „Orlovića“ u Hercegovini. Posebno ističem knjigu Novaka Mandića, „Srpske porodice vojvodstva Svetog Save“, Gacko 2000 godine. knjiga je rađena na osnovu proučavanja dubrovačkih arhiva. Popisana je sva moguća, i sitna i krupna, vlastela kao i obični narod Hercegovine od 12. do do kraja 15. veka. Svako ko je ikada nešto kupio, prodao, trgovao, bio svedok i sl. Opet nema nigde „Orlovića“! a po nekima,trebalo bi ih biti. Pitam se, gde su?
Sve je ovo poteklo od Jovana Erdeljanovića i Andrije Luburića i nešto pre njih
( razume se, oni su samo pisali narodno predanje. Ali narod je izgleda zaboravio svoje daleko poreklo ).
Narod je mogao znati do 200 – 300 god. nepogrešivo svoje poreklo ali čim se zalazilo u duboku prošlost 400 – 500 pa i 600 i više godina dolazi do problema, što je i normalno. Možda nekima nije ni odgovaralo da se priča o „Orlovićima“, ko su oni zapravo.
Jednom kada je napisana netačna priča o „Orlovićima“ počeli su je drugi pisci i autori prepričavati. Stvorila se jedna priča i jedan krug u koji su svi uleteli. Začarani krug, rekao bih.
Vojvoda Vuk ili Vukša je zvan „Orle“ zbog Orla koji je nosio na štitu i grudima.
Tada Orlove kao simbole nije mogao nositi svako. Samo pripadnici loze Nemanjića ili retki pojedinci koji su bili u srodstvu sa vladajućom kućom.
Nema oupšte pomena Orlovića u srednjem veku ( akcenat na Rašku sa Makedonijom i Zetu ).
Zašto? Pa „Orlovići“ nisu „Orlovići“. Oni su Jovani-Nemanjići-Orlovi Krilati.
„Orlovići“, to je samo sinonim za nešto sasvim drugo. Pogledajte šta.
Idem redom, ukratko:
„Orlovići“ su potomci vladajuće loze Nemanjića. I ne samo tadašnji srednjovekovni „Orlovići“ nego i više od polovine tadašnje Srpske vlastele.
Kralj Stefan Prvovenčani imao je sinove: Kralja Radoslava, kralja Vladislava, Uroša I i Predislava ( Sava II ). neki od njih se pominju kao Krilati Orlovi, zato što su na grudima i štitovima nosili Orlove sa raširenim krilima.
To je, da kažem, prvi pomen „Orlovića“. mada se oni kao rod obrazuju kasnije. Kralj Radoslav je bio na vlasti do 1234 god. tada ga Kralj Vladislav zbacuje sa prestola. Radoslav beži u Dubrovnik, kasnije u Drač.
Tamo u Draču ga žena Ana Anđeo Dukeni napušta i odlazi sa jednim franačkim vitezom ( ovo uzimam kao uslovno – nesigurni su podaci od Teodosija i Domentijana, pogotovo kad se uporede sa drugim izvorima ).
Kralj Radoslav sav skrhan vraća se u Rašku, Sveti Sava ga miri sa kraljem Vladislavom. Radoslav se oko proleća 1234 god. zamonašio i dobio monaško ime JOVAN. Zamonašio ga je stric Sava. Dobija na upravu delove Zete i Sev. Albanije.
„Sveti Sava zamonašio kralja Radoslava!
Sam čin zamonašenja je po Teodosiju urađen zbog toga što je Sava želeo da na neki način zaštiti Radoslava od osvete njegovog brata Vladislava. "A hoteći zaustaviti bratovljevo neprijateljstvo protiv njega, ukrasi ga anđelskim i inočkim obrazom, nazvavši ga Jovan monah umesto Radoslav" (Teodosije). Radoslav je poživeo još nekoliko godina i umro (godina se ne zna, ali je bila nakon 1235.), a sahranjen je u Studenici“.
Zašto Jovan?
Kult Sv. Jovana je bio u zamahu u Raškoj, pogotovo od vremena kada je
Sv. Sava doneo ruku Jovana Krstitelja iz svete zemlje i darovao je svome bratu Stefanu Prvovenčanom kao izuzetnu relikviju. Ali i kult Jovana Bogoslova i Evangeliste je bio jak kult. Setimo se kako je Sv. Sava u Svetoj Zemlji kupio kuću Jovana Bogoslova gde se odigrala i tajna večera. Tu je Sv. Sava podigao crkvu i posvetio je Sv. Jovanu. To je sve kupljeno od novaca kralja Radoslava.
„Sveti Sava je sa svojih putovanja doneo u Srbiju relikvije: Desnicu svetoga Jovana, danas se čuva u Sijeni, Česnicu-delić Časnoga krsta i Čudotvorno žezlo, čuva se u manastiru Sv.Trojca kod Pljevelja.Sa Svetim Savom jača kult svetoga Jovana u Raškoj. Čak podiže Manastir svetog Jovana u Svetoj zemlji, i to od blaga kralja Radoslava... "Kralj Radoslav dade mu da sa sobom ponese veliki tovar zlata i srebra, a dao bi i sav dom svoj da je sveti hteo uzeti" (Teodosije). Na prvom putovanju u Jerusalim, sveti Sava kupio je kuću Jovana Bogoslova. U ovoj kući je Soba tajne večere - odaja u kojoj je Gospod apostolima oprao noge, a zatim, na poslednjoj večeri, ustanovio Euharistiju Svetu tajnu pričešća. U ovoj kući Gospod se posle Vaskrsenja, javio apostolima... Ispod ove sobe, u istoj kući je i Davidov grob. Kuću je sveti Sava kupio od Saracena. Tu je sazidao crkvu svetog Jovana, odlažući povratak kući sve dok crkva nije bila završena. Crkva i kuća su, u potonjim krstaškim ratovima –porušeni... Crkvu i kuću Svetog Jovana Bogoslova, sveti Sava daće kao metoh lavri Svetog Save Osvećenog“...
Jovan Evangelista se u crkvi prikazuje i kao Orao krilati. Sv. Marko kao Lav krilati,
Sv. Luka kao Vo i Sv. Mateja sa krilima-anđeo.
Znači: JOVAN= Orao.
Kralj Radoslav je imao sina Dragoša ili Dragoslava ( ovo nećete naći nigde zabeleženo u istoriji ). Dragoslav je bio veliki župan i veliki kaznac na dvoru kralja Uroša I, kralja Dragutina i Milutina.
Pogledajte u knjizi „Istorija Jugoslavije“, Vladimir Ćorović, Fototipsko izdanje iz 1933 god., prosveta Beograd 1989 godina, A možda ima i na netu “Istorija Srba“isto Ćorović:U ratu između Raškog krlja Milutina i Bugarskog kneza Šišmana ( Vidinski gospodar ) 1290 godine, Srbi su porazili Bugare. Uslove mira diktirao je kralj Milutin. Kao jemstvo za taj mir imalo je biti brak Šišmanov sa ćerkom velikog Srpskog župana Dragoša i kasnije brak Šišmanova sina sa Milutinovom ćerkom Anom ( Neda ).
Pa zar bi ugovarali mir sa brakom nekog tamo običnog vlastelina ili sa jednim Nemanjićem.
Dragoslav je imao sina Stanišu, Stanislava –Stana i ćerku Anu ( nazvana po babi Ani Dukeni ).
Stanislav – Stan je bio protovestijar kod kralja Milutina i kralja Stefana Dečanskog. Imao je sinove velikog vojvodu Nikolu Stanjevića i Đurđa – Grgura Stanjevića kao i četiri ćerke ( jedna je bila udata za župana Pribila kod manastira Dobrun. Imala je sinove Stefana i Petra-kasniji monah Jovan. Ostale tri ćerke su bile monahinje u Zeti, na Skadarskom Jezeru ).
Vojvoda Vuk Crnogorac „Orle“ je bio sin ili Nikole ili Đurđa. Ja bih rekao Đurđa ili Grgura, kako se još nazivao. Veliki vojvoda Nikola Stanjević je bio najveći srpski diplomata za vreme cara Dušana i najobrazovanija ličnost u Srba posle velikog humskog kneza Miroslava i Sv. Save. Bio je velmoža u Makedoniji
( Radoviš, Stumica i jedno vreme načelnik carskog grada Skoplja ).
Đurađ-Grgur Stanjević ili Jovan ( svejedno je ) bio je veliki čelnik na srpskom dvoru i komandovao je nekom vrstom stajaće vojske. Pa zar bi dali nekom drugom vlastelinu moć da komanduje stajaćom vojskom a ne jednom Nemanjiću.
Bio je uvek uz cara. Kasnje se nalazi uz caricu Jelenu posle Dušanove smrti. Imao je posede oko grada Sera u Makedoniji
Pogledajte i titule:
Veliki župan, veliki kaznac, veliki vojvoda, veliki čelnik. To su titule koje su isprva davane samo pripadnicima vladajuće kuće tj. Nemanjićima.
Veliki vojvoda Vukša – Vuk Crnogorac „Orle“ je imao sinove Vojvodu Pavla ( koji se tada nije pisao kao „Orlović“ ) i čelnika – vojvodu Radoslava – Radiča..
Za raseljavanje „Orlovića“ sa svojih poseda u Makedoniji može se uslovno uzeti godina Maričke bitke 1371. ili možda i događaj kao što je krunisanje i uzurpiranje vlasti od kralja Vukašina Mrnjavčevića 1365 god.
„Orlovići“ se sele preko Sev. Albanije i tadašnjih srpskih oaza-Sclavinija oko Skadra i Lješa u Zetu. Verovatno na svoje stare posede koje je još dobio kralj Radoslav od brata kralja Vladislava.
Zato nalazimo u knjizi kod Kovijanića 1440 god. na Cetinju Tudora Nenoeva Ivanovića Orlovića. ( ovo Ivanović možda nije ime đeda nego prezime Iovanović odnosno Iovan što znači Jovan ili Orao – Nemanjić ).
Vojvoda Pavle je imao Nenoja, koji je na Cetinju u prvoj pol. XV veka i kefaliju, kancelara Nikolu,
Knez Šćepan ( Stefan ) Nenojević – sin Tudorov ( možda i brat ) bio je Cetinjski knez a bio je i na dvoru Ivana Crnojevića.
Treba onda pogledati Turski defter Crne Gore iz 1521 i 1523 god. Eto na sred Cetinja „Orlovića“ ( samo ih treba znati pronaći ) sa knezom Vlatkom, sinom kneza Šćepana Nenoevića.
Eto „Orlovića“ = Jovana na sred Cetinja a ne u Čarađu ili u Gacku u Hercegovini. Tamo su kasnije doseljavali pripadnici Orlovića. Iz Zete kasnije Stare Crne Gore prema Hercegovini, Bosni i u Liku i Dalmaciju.
U srpskom jeziku nije postojalo slovi J do reforme Vuka Karadžića. Isto se pisalo kao IO ili IW.
„Orlovići“ to su Jovani-Ivani ili Nemanjići-Vukanovići svejedno je.
Oni nastaju ( ova grana Nemanjića ) posle 1234 godine. i to je cela priča.

Rodoslov Orlovića i potomci roda Orlovića

2007-04-06T20:01:00.000-07:00

Rodoslov Orlovića:

Blagonaklonošću Draga Perovića iz obraznika "Golija" dobio sam rodoslov potomaka Milije i Martina Orlovića (braće Pavla Orlovića) koji su se sa Kosova doselili u selo Čarađe na planini Goliji.
Rodoslov je objavljen u obrazniku "Golija", broj 6 (2006), strana 19.
Kliknite na rodoslov ako želite da ga otvorite uvećanog u novom prozoru!

Од рода Орловића колико је до сада познато потичу:

Дамјанци, Раичевићи, Тепавчевићи, Манојловићи, Лаловићи у Невесињу, Гацку, Никшићу и Калиновику;

Самарџићи у Кривошијама,

Мартиновићи, Вуксановићи и Бориловићи у Бајицама и Цетињу;

Кривокапићи, Банићевићи, Поповићи, Миљеновићи, Бошковићи, Ђуричићи, Марковићи, Бајковићи и Томашевићи у Цуцама;

Ђуричковићи и Драговићи у Загарачу;

Бандићи у Команима;

Османагићи у Подгорици;

Милићи, Абрамовићи, Андрићи, Мрваљевићи, Пејовићи, Црвенице _ Црвеничани, Вуковићи, Правиловићи, Јовановићи у Бјелицама;

Горановићи и Канкараши у Голији;

Чакићи на Ријеци Црнојевића,

те још неколико мањих и млађих братстава која су настала од ових као што су:Бандићи, Ђурчићи, Асановићи, Пиронићи, Перовићи, Гузине, Средановићи, Вечковићи, Ајдарцуцићи, Пиштигњати, Банићевићи, Шакићи, Ђапо, Преобрашени, Мијајловић, Бјековићи, Ченгићи, Миљеновићи, Симовићи, Џевердановићи, Сворцани, Липовци, Илићи, Ивановићи, Милићи, Пекићи, Дубљевићи, Хрњези, Прстојевићи, Полексић, Новаковић, Лабало, Канкараши, Бјелице, Шутићи…

Azbucnim redom:

Abramovići, negdje Avram i Avramović, grana Orlovića; Bjelice (Cetinje), porijeklom s Kosova, od njih su odseljeni u: Peroj (Istra) od 1657. god. Jedno vrijeme su živjeli u Čarađu (Golija); od njih su: Radinović u Zeti i Kankaraš u Goliji i drugim mjestima, kao: Bjelica u Oputnoj Rudini (Nikšić), a odatle su se jedni preselili u okolinu Stoca i Nevesinje (Hercegovina).

Andrić, Andrijić; u Bajicama (Cetinje) ogranak Stijepovića; Prediši (Bjelice), Cetinje, grana Orlovića (od vojvode Bjela), predak Andrija prozove se Kankaraš, srodnici: Vukovića, Crvenica i Mrvaljevića. Od njih su u Peroju (Istra), Prokuplju, Lebanima i Leskovcu (Srbija), sa tim prezimenima su i u Goliji (Nikšić), a u Hercegovini kao: Damjanac, Lalović, Manojlović i Tepavčević u Kazancima (Golija), Goranović i Stanjević. Vidi: Orlović i Martinović, Bajice (Cetinje) i kao: Stijepović.

Andrići (Stijepovići), bratstvo u Bajicama

Andrović, ogranak Raičevića, porijeklom iz Bajica (Cetinje);

Adžagić, Goričani (Zeta), srodni Osmanagićima, ogranak Martinovića iz Bajica (Cetinje). Vidi i kod Martinovića i Rajičevića u Zeti

Bandić, srodnici Orlovića, sa Orline ispod Budoša (Nikšić) i Komanima (Podgorica), potomci Radonje Ivanova, razgranati. Porijeklom su iz Klisure (Kosovo), vidi: Sekulić, Vukadinović, Vukotić, Barović, Stanković i Kolarović. Od Bandića (Komana) odselili su se na Romaniju, u Šumadiju i u nekim mjestima se prezivaju Bandić ili Komanin, kao takvi u Ulcinju (1891. god.), a kao: Bandić u Baru i peraškim naseljima; i u Bosnu: Kamen (Rogatica), Pofalići i Osjek Blažujski, Sarajevo, Gudovac i Dubovik Alihegov (Krupa).

Bandići (Vukovići, Barovići, Vukadinovići, Sekulići, Radonjići), bratstava u Komanima

Bajić, ogranak Martinovića u Komaima, porijeklom iz Bajica

Bajići (Martinovići), bratstvo u Komanima
Bajica (Bajo), predak Martinovića
Bajica, Komnen, predak Samardžića

Bajković, Zalupe (Cuce), Cetinje, ranije: Orlović. Od njih su u: Građanima i Riječanima (Rijeka Crnojevića);
Bajkovići (Krivokapići i Preobrežani), grupa bratstava u Cucama

Brajković, u Cucama (Cetinje) potomci Nenoja Orlovića, razgranati i kao: Dupončević

Bajčeta, kod Pljevalja označeni kao Orlovići, jesu iz Miljevine (Foča)
Bajčetić, vidi: Bajčeta, ogranak Martinovića iz Bajica (Bajov ugao), Cetinje, preseljeni u Miriloviće, Belače, Baljke i Ljubovo (Hercegovina); jedni u Suvadol (Suvi do) i Širokom polju (Lipljan); Ljuće, Brvenica, Kakmuži, Kosenice i Ljuće (Mataruge), Pljevlja. Porijeklom iz Banjana (Nikšić), slave Jovanjdan; vidi: Lončar i Mirković, ogranak Martinovića

Banićevići sa Šakićima (Preobrežani), bratstvo u Cucama
Banićević, Cuce (Cetinje), ogranak Mijajlovića, iz grupe Preobražana.

Barovići (Bandići), bratstvo u Komanima

Bešlić, u Momišićima, Karabežu i Kruševcu u Zeti i Podgorici srodnici su Osmanagića, starinom iz Bajica (Cetinje)

Bjeković, u Garevu (Gatačko Polje), ogranak Damjančevića sa Krsca (Golija),

Bjelica, u Prediše (Ćeklići), Cetinje, doseljenici iz Čarađa (Gacko), srodnici Orlovića. Od njih su u Mikulićima (Bar) od 1742. god. kao: Ćeklić, jedni u Metkovićima (Dalmacija); Petrovac (Lastva) na Moru, Buljarica, Glušice i Golubovići (Paštrovići) 1785. god. jesu iz Bjelica (Cetinje); Prijevor, Vranovina (Boka Kotorska) jedni i kao: Kovač, Mrkovi i Klinci (Tivat), jesu od Milića, bjeličkih; u Žabljak na Skadarskom jezeru (potomci Jovana) došli iz Goliša (Vraka), Skadar, porijeklom od Abramovića iz Bjelica (Cetinje); Borete i Poboru (Budva) i kao: Milić - Bjelica jesu iz Bjelica (Cetinje), od njih su u Carigradu (Turska); Donji Banjani i Vrbise (Oputne Rudine) jesu iz Bjelica (Cetinje). Od njih u: Bileći, Bogdašićima (Bileća), pa jedni u Krstac i Srijede (Nikšić), selima: Trebjesinu, Meči (Čantrovini), Potok prisoju, kod Dabra i Stoca (Hercegovina); kao: Bjelica, Pejanović kasnije: Dobranić (od Peja) a od njegova brata Živka su Bjelica, a u Kubatovinu, takođe u Dabarskom polju kao: Novaković, ranije: Abramović, a od 1834. god. kao: Pejović, a u područnom Potkubašu kao: Šutić i Andrić, a stolačkim Blacama (od 1878) kao: Živaljević. Svi su iz Prediša i okoline u Bjelicama (Cetinje); u Nevesinju jedni bjelički su i kao: Pešikan, a u Hadžićima (Sarajevo) kao: Krsmanović, a u Tasovčiću (Čapljina) iz Duba (Bjelice) kao: Popović-Bjelica, do 1851. god. kao: Milić. Od njih su u Beogradu; iz Prediša (Bjelice) su u Ćesimu (Konjic) i Visokom (Bosna) Andrić, pa Bjelica; Pobrežje (Nevesinje), jesu Bjelica iz Crne Gore; u Montani (Sjedinjenim Američkim Državama) od 1909. god. Bjelica iz Bjelica (Cetinje); u Nikšiću i područnom Jasikovcu, kao i Baru jesu iz Bjelica (Cetinje); od njih su u Jevcu (moravički kraj), Srbija, a Jovinim livadama (Prokuplje), jesu iz Oputne Rudine (Nikšić), porijeklom iz Bjelica (Cetinje); u Lonjini (Ljubovija) i niz Drinu kao: Bjelica i Bjelica-Savić, iz Pive; a tamo iz Stare Crne Gore. Od njih su u nekim mjestima Mačve, Podrinja i po bivšoj Jugoslaviji; od njih su kao: Bjeličić na Zlatiboru, pa u Uvac, Sirogojno (jedan kao: Bjelica - Bjeličić); u Durakovićima, na obroncima Jahorine kao: Bjelica i Duraković, iz Crne Gore. Od njih su u Sarajevu i drugdje. Polovinom 19. v. iz Crne Gore u Zabrđe (Glavice) i Crnetinu (Sarajevo) i oni u Stanojevićima, podno Trebevića kao: Bjelica, a u Jakši Do (Ponor) - Pale Bjelica, iz Korita (Bileća), grana Bjelica; u Trnovu (Bosna) kao: Trgovčić, ogranak Bjelica (Cetinje) srodni Orlovićima i u Metkovićima

Bjelica (Milić), bratstvo u Sotonićima

Borilović, Bajice (Cetinje); Salč (Ulcinj)
Borilovići, bratstvo u Bajicama

Boričić, Vranjina, na Skadarskom jezeru, doselili iz Bajica (Cetinje

Bošković, Bjelice (Cetinje), od njih su u Kotoru.
Boškovići (Gradinjani), bratstvo u Cucama

Crvenica, Bjelice (Cetinje), pa u Nikšić, ogranak Andrića = Kankaraša
Crvenice (Crveničani), grana bratstva Andrića u Bjelicama

Večković, ogranak Krivokapića, iz Cuca.
Vuksanovići, bratstvo u Bjelicama i Bajice, rodjaci Martinovica.

Vujović, Budva; ogranak Orlovića

Vojinović, vidi: (Pero Jokov) Martinović u Bajicama;
Vojinovići (Tomasevici), dio bratstva Martinovića u Bajicama

Vukadinovići (Bandići), bratstvo u predjelu Bandićima

Vukićevići (Pravilovići), bratstvo u Ublicama

Vukovići (Andrici), bratstvo u selu Andrićima
Vukovići (Krivokapici), bratstvo u Cucama

Vukosavovići (Tomaševići), dio bratstva Martinovića u bajičkom Donjem Selu

Vukotići (Bandici), bratstvo u predjelu Bandicima

Goranović, Bjelice (Cetinje) od Andrića = Kankaraša iz s. Prediša, iselili se u Zaljutnicu (Goliju), Nikšić, od njih u južnoj Srbiji, i Vrbicu (Trnovice). od njih su u Čarađu i Miločanima (Nikšić)

Gorović, doseljenici u Vraku (Skadar), potomci Raičevića iz Zete, porijeklom iz Bajica (od Raiča Martinovića i kao: Vjeta);

Grgurević; Nikšić, ogranak Martinovića iz Bajica (Cetinje)

Gradinjani, zagranak bratstva u Cucama
Gradinjani, bratstvo u Cucama

Guzović, Vraka i Skadar (Albanija), potomci Martinovića iz Bajica (Cetinje). U Skadru su i kao: Martinović = Petrović, ranije: Froka (Vraka), Skadar

Damjanac, Ćarađe u Goliji (Nikšić), od njih su u Šipačnom (Gacko)

Delibašić, iz Kuča su srodnici Prenkića dosta iseljavali, pa ih navode i kao: Martinović, iz Bajica

Dragutinović, u Komanima (Bandićka Župa), Podgorica, (potomci Dragutina Vuka Radonjina) preci Bandića iz grupe Orlovića

Dragovići- Stijepovići, bratstvo u Bajicama

Drašković, potomci Prenta Ozrova iz grupe Orlovića.

Dubljani, bratstvo u selu Dubu u Bjelicama
Dubljević, Dubljevići (Otar), Piva, doselili su se iz Duba (Bjelice), od njih su u Gacku, Izgorima, Borču, Tepcima i Ninkovićima, a u Uskocima (Žabljak) od 1780. god. kao: Popović; Đedov Do (Gornja Morača); Čeoče (Bijelo Polje); Rastovac (Nikšić); Herceg-Novi i područna mjesta, doseljeni su iz Dubljevića (Nevesinje)
Dubljevići iz Pive (Dubljevici, Pirni Do), porijeklom iz Duba-Bjelice

Dupončević, ranije: Brajković Njeguši (Cetinje) 1445. god.

Dževerdanovići, grana bratstva Gradinjana - Miljenovića u Cucama

Đolović, Ljuhari (Fundina), Kuči. Zajedno sa Perkovićima i Muhovićima potomci su Đure i Krste Martinovića iz Bajica (Cetinje). Od njih su u dolini Lima, jedni i kao: Đolaj u Zatrijebaču

Đukanović, vidi: Brajković i Orlović.

Đuranović, u Komanima (Podgorica) potomci Đuraša Stanka Vukotina, grana Bandića iz grupe Orlovića

Đuričković, Dobronjež do (Đuričkov do) u Cucama; odatle i iz Cetinjskog polja dolaskom pod Garač planinu i u Komane (Podgorica) potomci Đurička Ivanova razgranali se i ima ih u više mjesta Zagarača. Jedno vrijeme su živjeli u Čarađe (Gaco), kao dio grupe Orlovića; od ovih Đuričkovića su: Bogetić, pa od njih kao: Mihailović i Dragović u Umčarima (zaseok Živkovac), Srbija, kasnije oni u Umčarima kao: Rasavović, kod Soko Banje u Jablanici i Uroševcu kao: Bogetić; u Spiču kao: Rasavović; Bar i kao: Vešković i Vuksanović, kod Valjeva kao: Vuković kasnije Lazarević, Kočani (Nikšić), kao: Bogetić i odatle u Labljane (Peć), Cetinju.

Đurović , Đujović; Glavati (Tivat) iz Bajica (Cetinje); ogranak Mijajlovići, grana Krivokapića;
Đurovići, uže prezime jednoga dijela bratstva Martinovića u Bajicama

Žarković. Jedno vrijeme su živjeli u Petrovićima (donji Banjani) i kao: Orlović, kasnije: Rajković, pa Žarković, porijeklom su od Dečana (Metohija)

Živković, u Cuce (Zaljuti), Ržani Do i Trešnjevo, oni su iz grupe Bajkovića, doseljenika iz Čarađa (Gacko). Od njih su u Grahovu, Nikšićkim Trepčima,
Cetinju, Župi Nikšićkoj, Bijeloj, Herceg-Novom, Srbiji, Orahovici, Kotor (1689. god.)

Živkovići, grana bratstva Perovića-Preobrežana u Cucama

Ivanović, Dub (Bjelice) ogranak Milića;

Jovanović, u Podgoricu iz Bajica (Cetinje);

Kankaraš, Nikšić, preci su njihovi iz Prediša (Bjelice) i Čarađe, vidi: Andrić u Predišu (Cetinje)

Kneževići, grana bratstva Perovića-Preobražana

Komnen Bajica, predak bratstva Samardžića
Komnen, predak bratstva Grabljana
Komnen, sin Pavla Orlovića, predak bratstva Gradinjana

Koskići (Osmanagići), muslimani u Podgorici

Krivokapići (Bajkovići), bratstvo u Cucama

Latković, neki u Bosni iseljenici ranije Martinović u Bajicama (Cetinje);
Latkovići, manje bratstvo Tomaševića - Martinovića u Bajicama

Labal (Bjelica), u Gornje Selo (Nevesinje) došli iz Crne Gore.

Lipljani (Popovići), bratstvo u Cucama

Lončar, Boljanići, Žin, Krće, Đakovići iz Dabovine i Crljenice (slave Jovanj dan) i Ovrhovine (Pljevlja), ogranak Bajčetića

Manojlovići, iz Caradje, rodjaci Tepavcevica

Martinovići, grupa bratstava u Bajicama
"Martin" kao predak bratstva Martinovića
Martinovići ili Vujadinovići (Milići), bratstvo u Resni
Martinovići (Bajići), bratstvo u Komanima

Mrvaljevići, grana bratstva Andrića u Predišu
Mijajlovići - Preobrežani, bratstvo u Cucama

Miljenovići, grana bratstva Gradinjana u Cucama

Milići, bratstvo u Bjelicama
Milić - Bjelica, bratstvo u Sotonićima

Miloševići (Martinovići) u Bajicama

Mirkovići, dio bratstva Ivanovića - "Krivokapića" u Cucama

Nikolić, Bajice (Donje selo) ogranak Tomaševića = Martinovića
Nikolići, rod bratstva Stijepovića u Bajicama

Nenojević, u Riđanima (Nikšić) 1440. god.; u Bajicama (Cetinje), kasnije jedni i kao: Martinović

Novaković, Hercegovina od Abramovića iz Bjelica (Cetinje.

Ozrinić, ranije Radović, u Bajicama (Cetinje); Čevo (Cetinje) 1335. god. u područnim Perkovićima i kao: Ozrov. Iz Čeva 1687. god. odselili se u Sasoviće

(Boka Kotorska), i u Azanju i Šekulare (Vasojevići), vidi: Orlović

Orlović, Moštanica (Riđani), Nikšić (Orliban u 14.v.); iseljeni u: Čevo (Ozrinići), Cetinje, Miriloviće i dalje po Hercegovini; Petrovići i Prigredina u Banjanima, kasnije kao: Rajković u Vukovom Dolu (Bileća); u Đakovicu (Metohija) i dalje u Vrbešnicu (Kosovo) i jedni kao: Žarković pod planinom Žabe (Neum); Bajice (Cetinje) i odande u Lastvu (Grbalj); Bjelopavlići; iz Čarađa i Kazanaca (Gacko) pa u Prigredinu (Banjani), Nikšić, odande u Cuce i Čevo (Cetinje). Jedan u Bjelice (Cetinjesko polje); Orlovići od porodice Pavla Orlovića i drugih potomaka Orlovića; vidi: Martinović; iz Teočaka (Dragačevo), Šumadija. Vidi: Klikaraš i dr.
Orlovići, staro bratstvo u Bajicama
Orlovići, rod u Lastvi

Osmanagić, kao: Koskić iz grupe Martinovića iz Bajica (Cetinje) u Nikšić

Pavle Orlović, po predanju predak Martinovića, Cuca, Bjelica i dr. srodnih bratstava

Paštrovići (Budva) jesu ogranak Andrića iz Bjelica (Cetinje), isti su u Budvi; Donja Lastva i Krtolska naselja, u Grblju su iz Konavala; Pobori (Budva),

Pejovići (Ovsine ili Gulupeste), bratstvo u Cucama

Pravilovići, bratstvo u Bjelicama

Perovići (Ozrinići) u Bajicama

Popovići ili Lipljani, bratstvo u Cucama

Preobrežani, grana bratstvene grupe Bajkovića u Cucama

Predišani, bratstvo u Bjelicama

Radičević, Gorica, Lužani, Mataguži i Golubovci (Zeta) potiču od Martinovića iz Bajica (Cetinje) i kasnije kao: Raičević. Od njih u Vraki (Skadar),

Radovići, grana bratstva Ozrinića u Bajicama

Radonić (Lavčić - Lapčić), ranije: Borilović, u Bajicama (Cetinje) od njih: Kotor, Škaljari, Kuči, od njih u Zabrđe (Sutomore),
Radonjići, Maine (Budva) od Borilovića iz Bajica (Cetinje)

Radulović , Cetinje odselili se u Bajice kao: Radović i Perović. Radulovići, staro prezime Perovića i Radovića u Bajicama

Radinović, ogranak Abramovića iz Bjelice (Cetinje);

Raičević, Bajice (Raičeva dola), Cetinje ranije Martinović, u Zeti potomci Raiča Jova Martinova iselili u Bandiće (Komani) pop Ivan pa sin Raič Ivanov. Njegovi potomci i u Zetu kao: Čigalj; u Trnovu (podnožje Jahorine), Spuž, Lješkopolje, Gornju Goricu, Lužane, Berislavce, Golubovce i Mataguže (Zeta) i u Podgorici i Zatrijebaču, Doljani, od njih oko 1750. god. u Vraku (Stari Borič - Vezirov Borič - Vezirov Carski Has), Skadar i kao: Raičević, Martinović - Petrović (potomci Batrića Martinova) njihovi ogranci: Maslarica (Maslovarica), od njih u: Srbiju a Ratković, Andrović, Bošković, Stojović, Maslovarić (Maslarica) i Todorović u Zeti; srodnici Piraljića i Piranića; Raičević Golubovci i Berislavcima (Zeta), od njih su u Katalipe (Argentina), Slavonskom Brodu; Trnovu (Sarajevo), Kruševac (Srbija) pa u Bugarskoj, Grčkoj, Turskoj, Bihoru (Bijelo Polje) od Gusinja (Gornje Polimlje);u Ceklinu (Rijeka Crnojevića) 1582. god. pripadaju Raičevićima (Martinovićima) iz Bajica (Cetinje), vidi: Martinović u Komanima

Ratković, uži ogranak Raičevića (Martinovića)

Samardžić, Cetinje; Krivošije (Boka Kotorska) potomci Sava Ivanova, grana Orlovića (Strahinjića), jedni u Blagaj (Hercegovina) pa u Karlovce (Srem); Čarađu (Gacko) porijeklom su iz grada Sokola (Bosna), jedno vrijeme u Cucama i Bajicama (Cetinje), od njih su u Podgorici, od Komnena Bajice, pretka bratstva Samardžića, u Krivošijama (jedni i kao: Samardžić - Komnenović) i Rijeci Crnojevića kao: Osmanagić i Čakić; Samardžić u Kusidima i u Nikšiću; i kao:

Samardžić u Komanima (Podgorica).

Sekulić, grana Bezdanovića u Bandićima (Komani) potomci Sekule Radonje Ivanova, grane Orlovića (Strahinić), a jedni su (1888. god.) preselili u Zagonje i Donje Mikuliće (Ulcinj) i Zaljev (Bar); u Borič Stari (Skadar).

Simović , Cuce (Cetinje) ogranak Miljenovića (Gradinjana) doseljenih iz Čarađa (Gacko);

Stojanović, Danilovgrad i Orja Luka, ogranak Martinovića iz Bajica (Cetinje);

Stanović, u Komanima (Podgorica) iz grupe Orlovića

Stijepović, Bajice (Cetinje) ogranak Tomaševića, ranije Martinović; Goričani, Grbovci (Zeta), Podgorici, Skadru i Carigradu, grana Martinovića iz Bajica (Cetinje)

Sredanović, Cuce (Cetinje) ogranak Krivokapića, od njih u Nikšiću i Kotoru

Sokolović, iz Bajica (Cetinje) u Vraku (Skadar) kao: Martinović; odselili i u Skadar, Sarajevo, Ulcinj, Podgoricu, svojataju se sa Martinovićima iz Bajica (Cetinje) Grahovo (Nikšić)

Stanjević, Kazanci (Golija), Nikšić, iz Bjelica (Cetinje), ogranak Andrića = Kankaraša;

Stanković, u Komanima ogranak Bandića

Tepavčević Od njih su jedni u Vratkovićima (Gacko), pa odatle, neki u Bobutovo Groblje (Golija), Nikšić; u Trajni do (Gacko) prešli iz Čerađa (Golija), Nikšić; Velimlje (Nikšić), grana Orlovića

Todorović, Bjelice (Cetinje), ogranak Milića

Tomašević, Bajice (Cetinje) ogranak Martinovića;

Turčinović, u Kčevu (Ozrinići), Cetinje grana Orlovića; Brajići (Uglješići), Budva; jedni kao: Gardašević na Čevu (Cetinje); Ogranak Perovića (Preobražana) u Cucama (Cetinje)

Šutić, u Potkubašu (Dabarsko Polje), Hercegovina od Abramovića iz Bjelica (Cetinje)

Čakić, u Podgorici, Cetinje, Novom Sadu, kod Rijeke Crnojevića potiču od Samardžića; Cetinje

Kula i Grad Orlovića Pavla

2007-04-06T12:47:00.000-07:00

Kula Orlovića Pavla je stara utvrda kod sela Krasojevaca,4km jugoistočno od Rudnika.Danas ima ostataka utvrđenja.

Literatura
Aleksandar Deroko, „Srednjevekovni gradovi u Srbiji,Crnoj Gori i Makedoniji“, Beograd 1950

Grad Orlovića Pavla (znan i kao Baba) je tvrđava koja je postojala oko 10 km istočno od Paraćina. Njene ruševine je obišao i opisao Feliks Kanic na svom proputovanju kroz Srbiju tokom XIX veka. Danas na tom prostoru nema nikakvih ostataka utvrđenja. Ime dobio po junaku Orloviću Pavlu.

Gospodar Petrusa, župan Vukosav, je podigao još jednu bogomolju na obalama Crnice. To je manastirska Crkva, posvećena Presvetoj Bogorodici u selu Lešje na planini Babi. Pored Crkve se nalazi i kula Orlovića Pavla, koja je čuvala ulaz sa Čestobrodice u Pomoravlje. Pored Crkve se nalaze tri čuvena izvora na koje je dolazila kraljica Natalija da pije vodu.

U ataru sela Lešja nalazi se kula Orlovića Pavla, kosovskog junaka, koja nije samo jedna samostalna kula, već je to jedan od objekata u sastavu srednjevekovnog utvrdjenja. To utvrdjenje se sastojalo od više objekata od kojih su najznačajniji bili crkva u obliku pravoslavnog krsta dužine 15 a širine 8 metara, konak pravougaonog oblika sa stranicama 10 i 13 metara i kula sada nosi naziv "Kula Orlovića Pavla", u obliku kvadra ivice 7 metara.

Prema podacima oblasnih gospodara, kula i crkva su sagradjene još 1204. godine, a konak i druga kula u obliku pentagona sagradjeni su kad je upravnik utvrdjenja bio Orlović Pavle, 1369. godine. Posle Kosovskog boja 1389. godine na kome je Pavle poginuo, utvrdjenje nije imalo upravnika sve do 1411. godine, kada upravu nad njim preuzimaju Vukoslavići i drže ga do 1456. godine, od kada se utvrdjenju gubi svaki trag. Naime, Turci su ga porušili 1456. godine i sav narod pobili. Iskopavanja su pokazala da je kula Orlovića Pavla jedina donekle odolela zubu vremena i turskim rušenjima, jer deo kule i danas stoji iznad sela Lešja. Na ruševinama crkve iz 1204. godine meštani sela Lešja su izgradili crkvu.

Napuštajući dolinu reke Ljig, penjete se uz severne padine planine Rudnik (1132m) i prolazite pored klimatskog mesta Rudnik, značajnog starog rudarskog naselja iz antičkog doba i srednjovekovne Srbije. Tu su ostaci tvrđave kopja je imala četiri kule. Služila je za zaštitu rudnika olova, cinka i srebra. U podgrađu sa trgom živeli su rudari Sasi, Srbi i Dubrovčani. Rudnik je bio u posedu kralja Milutina, cara Dušana, a kasnije i kneza Lazara. U vreme Turaka, sve do 1815 god. kada su ga napustili, bio je sedište Rudničke nahije.
Na oštroj kamenoj piramidi, 4 Km od Rudnika, nalaze se ruševine stare tvrđave Ostrovice, koju je 1454 godine razorio sultan Mehmed II Osvajač. U blizinu su i ostaci starih tvrđava Kule Orlovića Pavla i Treske.

Drugi gradovi gde su boravili Orlovići:

Okolina Bosanskog Petrovca:

"Od srednjovjekovnih naselja treba spomenuti grad Covku koji se spominje u
XV vijeku. Ruševine ovog grada nalaze se na prvobitnoj predhistorijskoj gradini.
Historijski izvori ga spominju kao kraljevski grad u Humskoj župi. Najpoznatiji
gospodari Covke bili su plemici Orlovici, koji su ovaj grad odrzavali sve do
njegovog pada pod osmansku vlast 1524 godine. "

Vlasenica:

"U vrijeme bosanske samostalnosti područje danasnje Vlasenice ulazilo je u sastav srednjovjekovne župe Birač o kojoj se prvi pisani tragovi nalaze 1244.g. i danas se čuvaju u dubrovačkoj biblioteci. Ovaj kraj je u to vrijeme bio uglavnom u posjedu feudalne porodice Pavlovića, Dinjičića, Zlatonosovića i Orlovića koji su u blizini Vlasenice imali svoja utvrdjenja i zamkove."

Ljesanska Nahija

2007-04-06T12:36:00.000-07:00

Citati iz radova Bozidara Alekse Vukcevica

Oko 1450. godine bice dosta pomijeranja stanovnistva na prostorima buduce Ljesanske nahije. Ako bi se pravio pregled sto je poznato o tom periodu trebalo bi pomenuti radove Rista Kovijanica u kotorskom arhivu, zatim treba pomenuti radove Pavla Rovinjskog i Erdeljanovica kao i vrlo uspjesne i detaljne radove Andrije Jovicevica ali nazalost samo za Ljeskopolje ili dio koji naginje Ljeskopolju. Iz novijeg vrijemena treba pomenuti radove Pavla Radusinovica koji su za ovaj period na prvi pogled u redu. Medjutim, ako se pogleda sto je sve moglo biti poznato ili dostupno naucnoj javnosti kada su ti radovi publikovani, jasno je da su njegovi radovi iako najnoviji i najbogatiji podacima istovremeno i najproblematicniji. Postaje jasno da je u novije vrijeme jedan dio Ljesanske nahije bio namjerno zaboravljen, a ponegdje u istoriji direktno bio izlozen falsifikovanju ili neopravdanoj cenzuri.

Sto se tice radova Dr. Nikole N. Vukcevica, trebalo bi mozda razlikovati radove prije 1980. g. i poslije te godine kada nastaje njegov sukob sa "etnogeneticarima" ciji projekat, svjedoci smo danas, nije uspio. Iz objavljenih radova Dr. Nikole Vukcevica vidi se da je njegov interes i rad iz tog perioda naglo prekinut njegovom smrcu 1982. godine. Njegovo obimno pripremljeno djelo « Ljesanska Nahija » nikada nije objavljeno, reklo bi se, nestalo je. Sto je i kome smetala istina o Ljesanskoj Nahiji?

Kao dopunu za ovaj period oko 1450. g. pomenuo bih ukratko nekoliko poznatijih istorijskih licnosti vezanih za oblast buduce Ljesanske nahije. Prvoga bih pomenuo Milosa Biomuzevica i njegove pretke, zatim Olivera Golemovica sa svojim precima i potomcima. Pomenuo bih pocetak izgradnje utvrdjenja "Rupes" u Staniselicima prema legendi ili u Golemadima prema Jireceku. Za ovaj lokalitet nikada nije ustanovljeno niti ispitano gdje se nalazi. Treba pomenuti manipulacije legendama poput one o Bolesestri, nekim nepostojecim stecanima isl. Od poznatijih istorijskih licnosti iz tog perioda pomenuo bih svojega pretka Nikolu Kefaliju Lijesinica i njegovo brojno potomstvo kao koosnivace Ljesanske nahije i Crne Gore zajedno sa Crnojevicima, njegovoga sina vojvodu Vuka ( Vukasa, oca Bozidara i Nikole Vukovica ), pomenuo bih nejasnoce oko izgradnje i gubitka Zabljaka isl. U vezi Nikolinoga sina Draska tj. stampara svestenika mniha Makarija, kasnije igumana manastira Hilandara i novijih istorija, dok je istina, reklo bi se, jedna, prosta i jasna, nasuprot tome napisane su hiljade knjiga i clanaka od kojih neke vise pristaju uz Minhauzena ili Riplija nego uz nauku. Sto je kome trebalo da prosipa lazna slova po Obodu i u bastinu Ivanovica, da izmislja nepostojece bitke brace Crnojevica u Ljeskopolju, da sakriva ko su bili gorepomenuti Nikola sa potomstvom isl. Sto je kome smetalo sto Pahomije pise ispravno “Reka” i vladika Mardarije Kornecanin pise, da tako kazem, dijalektom iz Juzne Srbije. To je posebna tema vezana i za istoriju Ljesanske nahije i za ime Crne Gore.

Novodoslo stanovnistvo koje je naseljavalo te teritorije je vecim dijelom izbjeglo iz oblasti koje su polako pritiskali Turci i to iz dvije Crne Gore, jedne Skopske i druge "Ljesanske" koja je gravitirala ka Decanima i Prizrenu kao i sa teritorija poznatih kao Stara i Juzna Srbija. Iseljavanje iz juznog dijela nekadasnje male drzave Slavonije ( Sclavonia ) odnosno drzave Kastriotica je pojacano u vrijeme tursko-mletackih ratova 1474-79. g.

Centralni dio buduce Ljesanske nahije, kasnije knezevina Drazevina, rasjekao je raniju oblast Lusku Zupu na dva dijela, istocni koji ce kasnije biti nazvan Ljeskopolje i zapadni, kasniju knezevinu Gradac.

Kroz svoju istoriju, Ljesanska nahija ce mijenjati svoje granice, ukljucivace Komane, Zagarac ili djelove Ljeskopolja i obrnuto, prema nekim autorima sama Ljesanska nahija ce biti nazivana Ljeskopolje. Jasno je da je "nahija" turska rijec. Za sada ne bih mogao navesti kada se prvi put pominje naziv "Ljesanska nahija". Napomenuo bih da se ova oblast prije dobijanja naziva Ljesanska nahija neko vrijeme zvala Ljesani ili Ljesnji. Jasno je isto tako da je to ime izvedeno po doseljenicima tj. po gradu Ljesu, Alesio u danasnjoj Albaniji i istoimenoj oblasti Ljesu ( Alesio ) koja se prostirala sjeverno od ovog grada do blizu Decana i Prizrena gdje je bila "Ljesanska" Crna Gora, cenzurisana u novijim istorijama.

Ako bi se trazio pojedinacni dokumenat koji bi mogao oznaciti osnivanje ili teritorijalno i vremensko odredjivanje formiranja Ljesanske nahije, po mom misljenju, to bi mogao biti ovaj dokumenat:

Acta Albaniae Veneta, Saeculorum XIV et XV, Josephi Valentini S. J.,

tom 21, str 124-127, dokumenat br. 5777 od 3. decembra 1451. godine.

Izvod iz ovog dokumenta glasi:

Item confirmamus predicto vaiuode Stefano et filijis suis donationem sibi factam per Jllustrem dominum ducem Stefanum Vaiuodam Bossine de quinque Catonis infrascriptis videlicet hostrigne, beri, goglie made, gorizane, Crussi a latere suo, qui sunt in Centa Superiori, quorum duos presentialiter tenet et possidet.Alios autem tres, si in manus et ditionem nostram venerint, predicto vaivode Stefano et filijs dare ...

Kao sto se iz ovog venecijanskog dokumenta vidi, pet sela, katuna su predmet nagodbe izmedju Stefana Vukcica Kosace, vojvode Bosne i Svetoga Save ili Huma ( Hercegovine ) i vojvode Stefana Crnojevica sa sinovima. Sela su u Gornjoj Zeti. To su:

- hostrigne koje nijesam uspio da indentifikujem sa sigurnoscu. Da li se tu radi o Ozrinicima ili eventualno Ostrogu? Iz kasnijih dokumenata moze se vidjeti namjera Ljesana tj. Ljesnjana ka sirenju na teritorije Bjelopavlica, Pjesivaca i ka tadasnjoj Hercegovini sto ce biti samo djelimicno uspjesno nakon manjih sukoba Ivana Crnojevica sa gospodarima Hercegovine nekih 20 godina iza ovog gorepomenutog dokumenta.

- beri, gogle made i Crussi ( Beri, Golemade i Kruse ) lako je indentifikovati. Ova sela i danas imaju ista imena i isti polozaj.

- za gorizane ( Goricani ) napomenuo bih da se naziv vrlo vjerovatno odnosio na teritoriju danasnjih Vukovaca. Manje je vjerovatno da se tu radi o kojoj drugoj Gorici ( danas Donja i Gornja Gorica isl. ) ili Goricanima.

Ljesanska nahija i Dr. Jovan Erdeljanovic
...
Dr. Jovan Erdeljanovic u svojoj knjizi nije napisao ni jedno slovo o porijeklu bratstva Vukcevica. Time je napravio, po mom misljenju, nedopustivu profesionalnu gresku kao sto ce se vidjeti iz donjeg teksta. Nije to jedina njegova greska u vezi Ljesanske nahije. Vidi se upinjanje prof. Erdeljanovica da pokaze da je samo ime Ljesanske nahije nastalo od starog imena Luska Zupa, a ne od imena “Ljes”, grada i oblasti u danasnjoj Albaniji odakle su mnogi ljesnjani doseljeni. Da je osnova imena Ljesanske nahije imenica “Ljes” jasno se vidi u defterima iz 1520. i 1523. g. Tamo su uvedeni vise nego jasno Lesnji ili Lesnjani Desici, Lesnjani Stanjevici, Lesnjani Stanisalici i Lesnjani Kornet dok je u istom dokumentu izmedju ovih upisano Lusko Polje. Jasno je da su doseljenici Ljesani ili Ljesnjani svojim naseljenjem rasjekli staru Lusku Zupu na dva dijela, kao sto se u pomenutim defterima vidi.

Zapitajmo se zasto je prof. Erdeljanovic zauzeo takav pogresan, rekao bih zloban, stav prema Ljesnjanima? Nijesam nasao ni jedan dokumenat koji bi ukazivao da je imao kakvog licnog razloga za to. Isto, jasna namjera da umanji, gdje je to moguce, znacaj ljesnjana nije mogla rezultirati iz profesionalne kriticnosti ili strogosti prema prilozenim spisima, mada mu je veci dio kritickih napomena ipak, u krajnjoj liniji, ispravan. Znaci, negativan stav mu je morao biti nametnut. Od koga? Mislim da je vise nego jasno: od vladajuce dinastije Petrovica. Dr. Nikola Vukcevic je pisao o sukobima ljesnjana i posebno Vukcevica sa Petrovicima. Pri tome treba mozda izdvojiti nekoliko vecih, glavnijih. Jedan je to sto su Vukcevici podrzavali bratstvo, knezove, serdare, vojvode i guvernadure Radonice. Time se vidi da su Vukcevici pamtili svoju krvnu vezu sa njeguskom granom Bolevica, Radonicima i Stanisicima.Drugi je incident na Sinjcu koji je zapoceo, provocirao sam Njegos i izasao porazen iz tog verbalnog duela. Ljut na ljesnjane, posebno Vukcevice, pri odlasku sa Sinjca Njegos je trazio temu za osvetu. Nju vidimo, za one koji poznaju ova predanja, u opjevavanju « Radunove Kule » u Gorskom Vijencu.

Bratstvo Vukcevici

Posto je Skender-begova, Djura Kastriota, zemlja potpala pod Turcima, onda je predak bratstva Vukcevica, Drasko, sa svoja tri brata, prebjegao iz Ljesa kod Stevana Crnojevica, ondasnjega Gospodara Zetskoga. Drasko je bio najmladji od brace, kojijema su bila imena: Andrija, Milija i Boleja; oni su bili neki rod dotadanjim zapovjednicima grada Ljesa, te su kao takvi morali bjezati ispod Turaka i traziti pbribjeziste kod Crnojevica. Dobjeglu bracu Stevan Crnojevic je lijepo primio, dao im neka dobra na zemljistu izmedju rijeka Sitnice i Morace a najstarijega Andriju postavio za Kneza. Po dobjegloj braci iz Ljesa darovano im zemljiste nazvato je Ljeskopolje. Najmladjega brata Draska docnije je primio Ivan-beg u sluzbu kod sebe . Kad se je drugi sin Ivan-begov, Stanisa, poturcio, onda se je s njime poturcio i Knez Andrija i dobio ime Amet, koji se je docnije, kad su se neki poturcenjaci povratili na svoja dobra, povratio u Ljeskopolje kod Milije i Boleja. Drasko je u to vrijeme bio u sluzbi kod Crnojevica, pa iz ljutnje na svoga brata kneza Andriju, poturcenoga Ameta, nije se htio povratiti u Ljeskopolje na svoj dio "Jagnjilo" koji se i danas tako zove, vec se je naselio pod brdo Busovnik. Njegova braca ostala su da zive u Ljeskopolju, a njihovi potomci prozvali su se : Milici po Miliji, Bolevici po Boleju i Amatbasici po Ametu ( knezu Andriji ); Milici i Bolevici i danas zive u Ljeskopolju, a do skoro su tu zivjeli i Amatbasici, koji su se u posljednje vrijeme odselili u Podgoricu i preko granice u Tursku. negdasnje istocne crnogorske.

Posveceno Nikoli Kefaliji Stanjevicu, koosnivacu Lijesanske Nahije, Crne Gore i Cetinjskog Manastira.

4891 ( Acta Albanie Veneta )

1443 XII 23

Jtem quia dixit Quod Calogen (?) Jurasseuich, Nicolaus Liesinich Voches Nicolich, capita et principes ductores domuum .700. Zente …

( Ovaj clan govori kako su Kalogen? Djurasevic, Nikolaus Lijesinic i Vokes, Vukas Nikolic, glavari i vlastela vojvodstva Zete sa 700 domova …)

- Kalogen Djurasevic treba mozda razumjeti kao Kalodjuro Djurasevic, dakle radi se o jednom od brace Crnojevica, sinova Djurdja Djurasevica Crnojevica.

- Nikolaus Lijesinic je Nikola Kefalija Stanjevic, stanovnik Ljesa u to vrijeme. On je potomak ( pra-praunuk ) Velikoga Vojvode Nikole Stanjevica, Kefalije. Nikola Stanjevic je opet, pra-praunuk kralja Stevana Prvovjencanoga.

- Voches, Vukas Nikolic je njegov najstariji sin, buduci otac Bozidara i Nikole Vukovica, ovdje vrlo mlad, vjerovatno sa manje od 20 godina.

Potomci Nikola Kefalija Stanjevica su Stanjevici u Goliji i Amatbasici ( Ahmetbasici ) ako ih danas ima gdje zivih, Milici u Ljeskopolju i Bjelicama, Goranovici u Goliji i Bozovici u Zagori, Djurickovici u Zagaracu, Bolevici u Ljeskopolju i njeguska bratstva Radonici i Stanisici i konacno Vukcevici u Ljesanskoj nahiji.

KNEZEVI I VOJVODE 1614. GODINE

Conte Nicola Neghusse, Conte Nichulla Negzulla je knez Nikola Bolevic tj. Bogdanovic-Nikolic prema Kovijanicu. On je uveden i kod Bolice u Opisu Sandzakata Skadarskoga kao njeguski knez. Njegov rodoslov od Nikole ( Pavlova ) Stanjevica, kefalije iz doba Ivana Crnojevica bio bi sledeci: Nikola je imao sinove: Vukasa, Andriju, Miliju, Bogdana ili Bola i Draska, vjerovatno iz dva braka. Bogdan se pominje dosta rano u Ljesanskoj nahiji i na Njeguse. Imao je cetiri sina zasigurno, Radoslava ili Radica koji je naslijedio titulu kefalije od djeda Nikole a poslije 1528. g. je na Njeguse knez, Djura ili Djureca koji se isto vrlo cesto pominje u kotorskim, cetinjskim i otomanskim dokumentima, zatim Vlatka i Radelju a mozda i petog sina, popa Bozidara. Kefalija i knez Radoslav, Radic Bogdanovic-Nikolic je imao sinove Pavica i Ivana, njeguske knezove oko 1553. g. Pavic je imao sina Rajica a ovaj sina Nika, kneza 1614. g. To je u gornjem dokumentu Conte Nicola Neghusse, dakle knez Nikola Bolevic. Niko je imao sina Stjepana kneza 1646. i Pava. Stjepan je imao sina Bogdana, vodecu licnost svoga doba, a Pavo sina Vucetu, njeguskog kneza 1677. g. Bogdan je imao sina Marka, kneza njeguskog 1672. g. i Jova koji je poginuo na Vrtijeljci. Ovome gornjemu treba dodati i Vuka Rajiceva kao treceg brata kneza Pavica i kneza Ivana Rajiceva iz 1553. g. On je isto imao sina Nikolu koji je bio knez 1594. g. Sa njega je knezevska titula prijesla na Nika Rajiceva, dakle na conte Nicolu Neghusse iz gornjeg dokumenta. Iz iste grane Bogdanovica – Nikolica, dakle Bolevica, sa Njegusa bilo je nekoliko cetinjskih vladika sa tipicnim imenom Ruvim.

Conte Milia Otbiele oba puta upisan indenticno zasigurno je iz poznate vojvodske kuce Milica iz Bjelica a koji su prema njihovome predanju direktni potomci Pavla Orlovica. Njihovi rodjaci Stanjevici doseljeni iz Stanjevica iz Ljeskopolja su poznati kao potomci Andrije s jedne strane a dalje potomci Velikoga Vojvode Nikole Stanjevica, kefalije, s druge strane. Nije onda tesko zakljuciti da je doticni Andrija bio Stanjevic kao i da su brojni potomci Pavla i Ivana Orlovica isto svojim dalekim porijeklom Stanjevici. Dakle, Stanislav Nemanjic je taj “jedan” od koga je po predanju danas u Crnoj Gori, Srbiji i po svijetu vise od 100 prezimena. No, da se vratim porijeklu Milica u Bjelice. Jasno je da je njihovo prezime Milic starije nego sto je zapisano u njihovom predanju. Ovaj dokumenat to direktno potvrdjuje ali nije jedini.
Ako se pogledaju defteri iz 1520. i 1523. g. na Cetinje cemo naci potomke Milica Niksica, to su Ratko, Vulica i Rasko Milic. 1520. godine pored njih su upisani njima srodni Orlovici, Radko i Radic Todora Nenojeva Ivanovica Orlovica kao i nekoliko Stjepanovih sinova. Ova tri brata Milica su, izgleda, izbjegli sa Djurdjem Crnojevicem “na more “ 1496. g. i vjerovatno se iskrcali u Zadar. Tako u defteru 1523. g. njihove bastine drzi Radic Tinovoj. Njihov povratak u Bjelice je poslije 1523. g. a prije 1570. g. jer tamo u defteru TD 499 nalazimo tri Milica. To su Raic i Radan Milic u Predisu i Rasko Milic u Resni.

Orlovići u Hrvatskoj i Muslimani Orlovići

2007-04-06T12:29:00.001-07:00

Orlovići u Hrvatskoj

Prezime je s jezičnog motrišta izvedeno od imenice orao, naziva najveće ptice grabljivice hrvatskih planinskih krajeva (rod Aquila, red sokolovke), snažnih pandža i jakog kljuna, simbola snage i junaštva.
Naziv orao slično glasi u mnogim jezicima: praslavenski or6l6, ruski orel, poljski orzel, staronjemački aro, novonjemački Aar, gotski ara, latinski aquila, litavski erelis, grčki ornis = ptica itd.
U Hrvatskoj danas živi 1.546 osoba s prezimenom Orlović (sjeverna Dalmacija, Lika i istočna Slavonija). Istog su postanja i prezimena: Orlić (1.665, Istra, Primorje, Lika), Orlovac (Petrinja, Čakovec, Crikvenica), Orlovčić (istočna Slavonija).
Orlovići se na mućkom području pojavljuju u austrijskom zemljišniku iz 1835. godine, kad su u Muću Donjem zabilježene obitelji Mate i Mije Orlovića; popis stanovništva 1948. godine zatekao je u Muću Donjem 5 obitelji s prezimenom Orlović.
Danas u Muću Donjem živi 5 obitelji tog roda s ukupno 25 duša.
Istog su podrijetla Orlovići u Budaku pokraj Benkovca, Donjoj Ploči pokraj Gračaca, Ljubaču pokraj Knina, te današnji Orlovića iz Malih Kablića pokraj Livna, kojih su tu doselili upravo iz Muća Donjeg.
Starina Orlovića, znamenitog hrvatskog roda u srednjem vijeku je u staroj župi Brotnjo, i to u današnjem selu Blatnici pokraj Čitluka.
Imali su i svoj plemićki grb, tvrdi N. Mandić. Međutim, kad je u pitanju grb koji se sačuvan u grbovniku obitelji Korjenić Neorić iz 1595. godine, on se odnosi na pleme Orlovčić (u izvorniku Orlovvcich), a uz grb su zapisani i sljedeći podaci: Grgur Orlovčić borio se 1525. godine kod Jajca; Ivan Orlovčić je 1526. godine poginuo na Mohačkom polju.
Međutim, Orlovići i Orlovčići nisu isto pleme, pa ćemo o ovim posljednjim ponešto i reći. Orlovčići spadaju u hrvatske obitelji plemenita roda Humljana iz gornjeg Pounja, koja posjedovala utvrđeni grad Čovku. Prvi istaknuti pripadnik obitelji Orlovčić bio je Juraj, „špan stola kraljeva među pleminitim ljudima u Lici“ (1490), poslanik bana Ladislava od Egervara kralju Vladislavu II. Jageloviću (1491) i poslanik hrvatskih staleža u radu Ugarskog sabora (1492). Iduće godine sa suprugom Klarom, bratom Dujmom i suprugom mu Uršulom pristupio bratovštini Svetog Duha u Rimu, nakon čega mu se gube tragovi u poznatim dokumentima. Dujam Orlovčić se već 1505. godine spominje kao kaštelan Sokola, zatim Ripča i Bilaja, gradova u vlasti Beatrice Frankapan, udovice hercega Ivaniša Korvina. Odamah nakon Beatricine smrti kralj Vladislav II. Jagelović podijelio je 1510. godine grad Sokol njemu i njegovim nećacima Stjepanu i Grguru. Uključena u obrambeni protuosmanski vojni sustav, obitelj Orlovčić je pretrpjela mnoge gubitke. Stjepanu se uskoro u izvorima gubi trag, a Dujam i Grgur spominju se još 1512. kao kapetani grada Ripča. Obiteljska loza se ugasila pogibijom Grgura Orlovčića u bitki na Mohačkom polju 1526. godine.
Vratimo se Orlovićima, od kojih su nastali sljedeći rodovi u zapadnoj Hercegovini:
1. Petrine u Čalićima pokraj Čitluka, u zapadnoj Hercegovini; od njih su nastali Praljci u Veljacima pokraj Ljubuškog i Čapljini, te Odobašići koji su odselili u Koraće pokraj Dervente i Agrove pokraj Orašja;
2. Divići u okolici Vrgorca i na Makarskom primorju (Drvenik);
3. Arale i Prusine (od njih su nastali Jarkići) u Hamzićima pokraj Čitluka;
4. nekadašnji Petkovići u Slipčićima i Bijakovićima (Čitluk) i Studencima (Ljubuški), od koji su nastale Glavote u Runovićima (Imotski) i Arapovići u Slipčićima; od Arapovića su u Slipčićima nastali Đogići i Đope.
Prvi put se spominju u ispravi od 21. veljače 1444. godine, u kojoj je zabilježeno da Gojislav Orlović rečeni Petrinović (dicto Petrinovich) u Drijevima (danas Gabela pokraj Čapljine) daruje dvije trećine utrška od prodaje svog skupocjenog pojasa za crkvu u Ljubuškom, a preostali dio za crkvu Svetog Vida pokraj Drijeva.
Gojislav Orlović zapovjedio je u istoj oporuci od 21. veljače 1444. godine da se sve od srebrenine i dukata (zlatnine), što se nalazi u njegovoj kući, pošalje u Rim. Namijenio je to za spas svoje duše, zadužujući svoje epitrope - Radovca i Katarinu - da to obave („…tuto quelo che se trovare in mia chassella de argento et de ducati che tuto parti Radovaz et Catherina… debiano mandare in Roma per mia annima.“).
M. Vego pak drži da je Gojsav Orlović rečeni Petrinović iz Hamzića pokraj Čitluka, te da mu su se kasnije potomci preselili u susjedno selo Čaliće, gdje su se opredijelili za novo prezime tako što su Petrinović skratili u Petrina, kako i danas glasi u Čalićima.
U popisu bosansko-hercegovačkih Hrvata katolika biskupa fra Marijana Bogdanovića iz 1768. godine u Hamzićima je zabilježena 10-člana obitelj Vida Orlovića.
Prema N. Mandiću Vid Orlović je veoma zanimljiva pojava:
-u Dragićevićevu popisu iz 1741/1742. godine zabilježen je u Hamzićima kao Vid Divić, koji ima 6-članu obitelj;
-u Bogdanovićevu popisu 1768. godine kao Vid Orlović koji ima 10-članu obitelj;
-u maticama umrlih stare župe Brotnjo sa sjedištem u Gradnićima (danas općina Čitluk) 1778. godine upisan je kao Vid Aralo u starosti od 80 godina. Dakle, rođen je 1707. godine i mogao je biti domaćin svojoj obitelji i u vrijeme Dragićevićeva i Bogdanovićeva popisa.
Dakle, Orlovići rečeni Divići odselili su nakon oslobođenja Vrgorske krajine od Turaka (oko 1690. godine) u okolicu Vrgorca i na Makarsko primorje, a u Hamzićima je ostala samo Vidova obitelj, koja će u Dragićevićevu popisu biti upisana kao Divić, dok će u Bogdanovićevu popisu biti zabilježena s prezimenom Orlović; u matici umrlih Vid je upisan s drugim obiteljskim nadimkom Aralo, kao i svi ostali iz njegove 10-člane obitelji, čije je prezime Aralo i danas nose njihovi potomci, što danas žive upravo u Hamzićima. Dakako, nadimak Aralo su kao jedino prezime već ranije upisali neki hamzićki Orlovići (u Dragićevićevu popisu 4-člana obitelj Ivana Arala).
Dio Orlovića iz Hamzića promijenio je prezime u Prusinović, a koje danas glasi Prusina; zabilježio ih je biskup Dragićević: Jerko Prusinović s 2, Šimun s 3 i Nikola s 4 člana u obitelji; dio pak Prusina nekoć Orlovića danas se u Hamzićima preziva Jarkić.
U svom Razgovoru ugodnom naroda slovinskog, najtiskanijem djelu u Hrvata svih vremena, objavljenom 1756. godine, fra Andrija Kačića Miošić među hajducima koji su golemu žestinu unosili u okršaje s Turcima posebno ističe «dva Petkovića, starinom Orlovića». Petkovići nekoć Orlovići zabilježeni su u Slipčićima pokraj Čitluka u popisu biskupa fra Pave Dragićevića 1741/1742. godine: Toma Petković s 14, Ilija sa 7 i Marijan s 5 članova u obitelji. Već u popisu biskupa fra Marijana Bogdanovića iz 1768. godine svi Petkovići iz Slipčića, koji su za dvadeset i pet godina narasli na 8 obitelji, promijenili prezime u Arapović: Ilija, Nikola i Ivan s po 9, Ivan drugi sa 7, Mijo i Mate s po 5, Vid s 4 i Ante s 3 člana u obitelji.
Dio Arapovića nekoć Orlovića doseljava u Sebišinu u Imotskoj krajini, gdje su u maticama župe Runovići 1792. upisani s kraćim oblikom prezimena Arap, koje će kasnije zamijeniti s obiteljskim nadimkom Glavota, što im je i danas prezime.
Inače, danas u Imotskoj krajini Orlovići žive u Ričicama, a i lovrećki su se Olujići, prema predaji, nekoć prezivali Orlovići i živjeli su u Mačjoj Ljuti ispod Studenaca, odakle su se premjestili u Strmin Dolac i na kraju ka kuli Urum-bega Granića u Lovreću, njemu za kmetove.
Cjelokupni ovaj izlet u povijest znamenitog roda brotnjanskih Orlovića, počevši od njihove starine u Hamzićima pa do Imotske krajine, obavili smo i stoga da bismo stigli do Roškog Polja pokraj Tomislavgrada i njegovih Orlovića, zabilježenih već 1706. godine u izvješću s pastirskog pohoda staroj Duvanjskoj biskupiji makarskog biskupa Nikole Bijankovića, kada su se u njegovoj pratnji nalazili i sljedeći Rožani: Ivan Orlović, Mate Ćosić i dva Ćerića (možda Ćesića?). Malo kasnije roški se Orlovići sklanjaju u Dalmaciju, u Imotsku krajinu, odakle će se dio njihovih potomaka nakon stotinjak godina ponovo vratiti u Roško Polje.
Danas na duvanjskom području Orlovići žive u Roškom Polju (13 obitelj, 53 člana) i u Tomilslavgradu (10, 45).
Ovo je i prigoda da se nešto kaže i o još nekim Orlovićima što nisu mijenjali prezime, a koji su odselili u tadašnju mletačku Dalmaciju. Tako je primjerice splitski nadbiskup Ivan Laghi u popisu vjernika Splitske nadbiskupije 1725. godine zabilježio u Slimenu poviše Omiša 10-članu obietlj Ivana Orlovića. Je li to možda upravo onaj Ivan Orlović što je 1706. godine bio u Roškom Polju u pratnji biskupa Bijankovića?

Muslimani Orlovići

Najveći vakuf u Konjević Polju je vakuf Baba Hamze Orlovića, zvano Tekija gdje se i nalazi njegovo turbe. Također zemlja na kojoj je napravljana džamija je vakuf. Tu zemlju je uvakufio Muminović Suljo. Ispred džamije je napravljana kamena česma. Česmu je u hair svom sinu Šabanu napravio Selimović Suljo. Suljo Selimović je također finansirao sve radove na kupatilu. To su ti vakufi u Konjević Polju.

MUHAMED HADŽIJAHIĆ

9. TEKIJA KOD ZVORNIKA – POSTOJBINA BOSANSKIH
HAMZEVIJA

Hamza – dedin vakuf u Konjević Polju i tekija u blizini Nove Kasabe na putu Vlasenica – Zvornik sačinjavao je 1925 godine posjed od 104 hektara i 8 dunuma pretežno oranica i livada. Tamo se od kulturno historijskih objekata koji su godine 1954 stavljeni pod zaštitu države nalaze musafirhana podignuta 925/1519 godine, te nadaleko poznato turbe u kojem su po tradiciji pokopani osnivači vakufa Hamza-dedo sa svojim sinom Mustafom. U tekiji sada živi 13 porodica i to 8 domaćina porodice Orlović i 5 domaćina porodice Mehmedović.
Čitav posjed bio je oslobođen svih poreza a za uzvrat su Orlovići (Mehmedovići) svakom prolazniku i dolazniku koji se svraćao kao gost osiguravali besplatan konak i prehranu te eventualno smještaj i ishranu konja.
Važnost Hamza-dedine musafirhane sa tekijom ne iscrpljuje se samo time što je to jedan danas najstariji i jedino sačuvani objekat takve vrste kod nas. Posebno interesiranje izaziva ličnost Hamza-dede i Mustafe. Od naročitog značaja je to što postoje uvjerljivi razlozi za osnovanost pretpostavke po kojoj Hamza Bošnjak koji je pogubljen u Carigradu kao vjerski raskolnik 1573 godine, Hamza- dedin potomak i što je pojava bosanskih hamzevija pristaša Hamze Bošnjaka kako se po svemu čini u uskoj povezanosti sa Hamaz-dedinom tekijom.

10. PRIVILEGIJE HAMZA – DEDINA VAKUFA

Hamza – dedin vakuf po svojoj vrsti ide u pravnu kategoriju evladijjet vakufa. Prihod ufakufljenog dobra bio je namjenjen za osiguravanje potomaka ali što su bili opterećeni sa time da ugostenamjernike. U beratima od 24 januara od 1597 godine i kraja aprila 1801 godine stoji da je
Hamza – dedo sagradio 1519 goine u selu Orlovići u nahiji Kušlat u kadiluku Srebreničkom jednu tekiju. Za potrebe tekije uvakufio je okolno zemljište sa košnicama, vinogradom, baščom, njivama. Uvakufljrno zemljište na osnovu carskog berata bilo je oslobođeno svih poreza i nameta ali je ujedno odrađeno da Hamza – dedo za svoga života potom i njegovi potomci besplatno poslužuju goste prolaznike i dolaznike.
Sva stečena prava potvrđena su nizom berata koji su izdavani povodom smrti pojedinih tekiskih čuvara ili povodom nastalih uzurpacija.
Privilegije su Orlovići(Mehmeovići) uspjeli da sačuvaju i u doba Austrougarske uprave. Tako se iz jednog dokumenta koji se nalazi u vakufskoj direkciji u Sarajevu saznaje da su vlasti u Vlasenici zaplijenile vakufski duhan i tražili naplatu poreza. Predstavnik tekije je to odbio sa motivaciom da je tekija fermanom oslobođena plaćanja poreza a duhan da ne sade za promet i prodaju već za gošćenje putnika koji se navraćaju.
Pa i za vrijeme stare Jugoslavije sve do 1925 godine , poštovane su previlegije pa se nije plaćao porez. Te su godine kako mi kaže Mula Mustafa Orlović izvršioci otjerali mal zbog neplaćenog poreza. Tekija je do skora bila atraktivni centar za muslimansko stanovništvo Zvorničkog, Vlaseničkog, Srebreničkog I Kladanjskog kraja
Pred tekijom su se obično klanjala dva rekata i ostavljali darovi. Još se vjerovalo da se ništa nemože ukrasti iz Hamza – dedina vakufa, aonaj ko bi se usudio da to učini bio je na neobjašnjiv način prisiljen da to vrati. Turbe poštuju i okolno srpsko stanovništvo.

11. TEKIJSKI ČUVARI

Iz sačuvanih bereta nije moguće pratiti redosljed svih tekiskih čuvara počev od Hamza – dede pa nadalje. To ne bi bilo od naročite važnosti osim za utvrđivanje nastalih uzurpcija.
Najznačajnija uzurpcija mogla je uslijediti oko 1577 godine, povodom progona hamzevija koji su po svoj prilici osim posavine zahvatale upravo tekiju. Ti su progoni izgleda našli odjeka u atentatu na Mehmeda pašu Sokolovića 11 oktobra 1579 godine , koje ga je usmrtio neki zaneseni Bošnjak smatrajući pašu odgovornim za oduzeti posjed. Taj derviš Bošnjak, prikraćen u posjedu po svoj prilici bio je jedan od Orlovića što se podudara i s sčuvanom tradicijom koja kao atentatora označava jednog Orlovića.
Spomenuti berat od 1597 godine , da je dosta osnove za naslućivanje da je prije njegovog donošenja predhodila jedna carska odluka kojom je izmjenjen raniji redosljed u upravljanju tekijom pa se beratom osnažuju ranije stanje i daje upravljanje nekom Ramadanu koji je izvodio svoje pravo od Hamze – dede. Osim Ramadana spominju se u beratu i to 1640 godine kao tekiski čuvari Ramadanov otac Hasan sin Abdulahov. Poslije Ramadanove smrti upravljanje je prešlo na Derviš dedeta a poslije njegove smrti na brata mu Taiba. U času donošenja berata 1640 godine i ovaj umro pa se berat daje Derviš – dedetovom sinu (ime mu se nespominje). Iz sačuvanih berata ne može se upratiti dalji redosljed tekiskih čuvara sve do 1793 godine , kada se spominje smrt dotadašnjeg čuvara Abdulkadira poslije kojeg su ostali sinovi Alija, Halil, Ramadan i Hamza pa im se skpno podjeljuje pravo upravljanja. Posljednji sačuvani berat od 1801 godine , spominje kao tekiske čuvare Abdurahmana, Abdulkadira i Hamzu. Povod za izdavanja berata bio je što su neki strani ljudi radi zadovoljenja ličnih interesa počeli protupravno mješati se u tekiske posjede tvrdeći da zemljište nije zadužbinsko imanje tekije. Kao štoto pokazuje sačuvani dokument , postojalo je više u toku vremena posjedovnih smetnji na zemljištu Hamza – dedina vakufa. Jedan od refleksa na te smetnje oržao se u porodičnoj tradiciji koju sam čuo od Abdulkadira Orlovića u sukobu sa nekim „Konjević kapetanom“. Tradicija govori da je rod Orlovića se bio proredio pa je ostao na samo jednom čovjeku. Tog Orlovića je šikanirao Konjević kapetan nastojeći da mu otme zemlju. Pred progonom orlovića se sklonio u vojsku gdje se upoznao i pobrati sa nekim Mehmedom iz Pećišta (kod Srebrenice). Orlović je obavjestio mehmeda kako Konjević kapetan hoće da mu otme imetak pa mu je predložio da ga bratski popolove kako bi se zajednički mogli oduprijeti Konjević kapetanu. Mehmed je na to pristao i naseli se na imanje koje su onda bratski napola podjelili. Današnji Mehmedovići bili bi potomci Mehmeda. Spominje se da je i kuga morila Orloviće možda upravo u vrijeme tog historijskog neutvrđenog Konjević kapetana.
Uprkos uzurpaciji i haranju kuge Hamza – dedino potomstvo se po svoj prilici održalo do danas.

12. LIČNOST HAMZA – DEDE I MUSTAFE

U samoj tekiji koja se nalazi pored musafirhane sahranjeni su prema tradiciji Hamza – dedo i njegov sin Mustafa. Na oba mezara sa gornje i donje strane sarkofaga nalaze se nišani bez natpisa.na jednoj strani Hamza – dedinog nišana sa derviškom kapom uklesan je topuz. Mustafin nišan ima vojnički saruk, sa jedne strane uklesana je sablja a sa druge kako izgleda štit. Za razliku od Hamza – dede koga je dokumentima utvrđeno da je 1519 godine, osnovao vakuf sa musafirhanom sačuvani vakufski berati nigdje ne spomunju nikakvog Mustafu. Zato se u pitanju ličnosti Mustafe valja više oslanjati na podatke narodne tradicije. Mora se konstatovati da je narodna tradicija i o Hamza – dedi i Mustafi u znatnoj mjeri nepouzdana mutna i anahronična. Hamza – dedi je narodno predanje prepisivalo evlijanske osobine. Pri tome je svakako značajno da je već u XVII stoljeću Hamza – dedo bio „glasovit“ kako se to razaznaje iz pisanja Evlije Čelebije koji piše :“Pridigavši se odavde išli smo jedan sahat kroz planine i došli u selo Konjeviće. To je muslimansko selo sa oko stotinjak kuća. U njemu ima tekija glasovitog Hindi Hamza – babe. On je bio jedan od ličnih pouzdanika šejhova silnog fatiha , učestvovao je u osvajanju Zvornika i ovdje je pkopan“. Izvjesnu pažnju privlači i Čelebin naziv za Hamza – dedu Hindi Hamza – baba. Dosta je vjerovatno da ono ima izvjesni derviško mistički sadržaj , i to time prije što Evlija Čelebija navodi da je Hindi Hamza – baba bio sultanov šejh. Treba obratiti pažnju da Evlija Čelebija uz Hamza – dedu nespominje Mustafu. Ova šutnja apsolutno ne znači da tada polovicom XVII stoljeća još uvjek nije bilo Mustafina mezara. Tip nišana Mustafe za razliku od Hamza – dedina nišana pokazuje da pripada poznijem dobu po svoj prilici drugoj polovici XVII stoljeća ne treba isključiti mogučnost da je u doba Evlije Čelebije bio samo Hamza – dedin mezar. Za pobliže određivanje ličnosti Mustafe neophodno je upozoriti na postojanje izvjesne povezanosti Orlovića sa Turskom Ugarskom. Hamza Bošnjak koji je po svoj prilici rodom Orlović djelovao je u Budimu odakle je 1573 godine pozvan u Carigrad i tamo usmrćen.
Okolnosti da je Mustafa bio vojnička ličnost i da je vjerovatno živio u drugoj polovini XVII stoljeća navodi na jednu predpostavku prema kojoj bi naš Mustafa bio identičan sa isoimenim Unđurskim junakom narodne pjesme. XXI pjesma Hormannove zbirke nosi naslov „Lički Mustaj beg i Orlanović Mujo“ Krauss je zabilježio pjesmu od Hasana Šašića u kojoj se slavi junaštvo Orlovića iz Gulije ( Gyula na Erdeljskoj granici.). po sadržaju obje pjesme su dosta identične. U Kraussovoj veziji se spominje samo prezime Orlović dok u Hormannove verzije Orlanović kao i Mujo. Nema sumnje da se uzme da se junak zvao Orlović Mujo odnosno Mustafa. Dakle isti onaj vojnik što je došao iz rata i pokopan u istom turbetu sa Hamza – dedom.

12.1. ODNOS HAMZA – DEDINE TEKIJE PREMA RASKOLNIKU HAMZI BOŠNJAKU I BOSANSKIM HAMZEVIJAMA

Godine 1912 , Bašagić u svojoj doktorskoj disertaciji „Bošnjaci i Hercegovci u islamskoj književnosti“ postavio je tezu da se krivovjernik Hamza Bošnjak koji je pogubljen u Carigradu 1573 godine ( a ne 1575) rodio negdje u zvorničkom sandžaku. Po svoj prilici bit će potomak od šejha Hamze koji je dobio od sultana selo Orloviće sa svom okolinom gdje je sagradio tekiju i musafirhanu koja se danas nalazi u dobrom stanju. To je cijelo selo oprošteno od svih državnih poreza i daća. Isto mišljenje zastupa i Riza Muderizović u članku „O bosanskim dervišima“ oslanjajući se na Bašagićevo pisanje. Hamza Bošnjak je doista u jednom širem području od tuzlanske oblasti na sjeveru gdje spada i tekija imao svoje pristaše Hamzevije. Međutim konkretno za tekiju ne postoje pouzdani podaci koji bi dokazivali da su ovdje djelovale Hamzevije. Svakako je karakteristično da po podacima u kraju u kome se nalazila tekija bilo takvo stanje nemira da je carski vezir Musa paša našao potrebu da tu osnuje novu varoš Novu Kasabu (Evlija Čelebija). Ipak predstavlja poteškoću to što se ne zna da li je nesigurnost dolazila od muslimanskog eventualno hemzevijski orjentisanog stanovništva ili što je pak više vjerovatnije od okolne srpske raje. Postoje samo indirektni razlozi koji upućuju da je Hamza Bošnjak potomak Hamza – dede i da je tekija u životu bosanskih hamzevija odigrala čini se važnu ulogu. Ovdje se postavlja pitanje pripadnosti Hamza – dedine tekije jednom konkretnom derviškom redu pa da se vidi u kakvom konkretnom odnosu stoji prema Hamzevijama. U tom pogledu Mula Mustafa Orlović na moj upit mi je rekao „ Haman smo bektašije“ a onda je dodao kako je Hamza dedo bio rufaija što zaključuje po tome jer je rufaia nosio dugu kosu a to izvodi iz legende (Mahanje vilama). Čini mi se mjerodavnije je jedno drugo zapažanje. Naime imam iz Nove Kasabe Raif ef.Mujagić vodeći borbu protiv kulta tekije stalno je isticao kako Hamza – dedina tekija nije nikakva tekija jer ne održava derviške obrede niti ima zasebnu prostoriju za obrede niti joj se zna šejh. Pomanjkanje derviških obreda upućuje me na to da tekiju dovedem u vezu sa učenjem Muhameda bin Pir Ali EL Birkevije(birgili 1523 – 1573) jer je on bio na osobitoj cijeni. Među nekoliko knjiga koje se čuvaju u tekiji nalaze se i dvije Birgiline. U duhu birgilina učenja je i jedan tekiski fenomen koji je već zapazio Karanović usput spominjući kako okolne muslimanske kuće o svadbama ne pjevaju a kamo li o poljskim radovima. Meni se u tekiji još 1953 godine , govorilo kako ovdje nije udario bubanj ni dan dani. Dalje se postavlja pitanje u kakvom je odnosu birgilino učenje prema Hamze Bošnjaka. Turski pisci označavaju Hamzu Bošnjaka kao predstavnika melamiske (odmetničke) frakcije bajramskih derviša. Melamiski obredi se temelje na sobetu. Zbacivali su tada i hrke. Posebno su bili protivni obredu svirke. Muhamed birgili je također bio bajramiski melamija. Odsutnost uobičajenih derviških znamena kult Birgilija i zbacivanje muzike u tekiju sa druge strane ukazuje na to da tekija po svom idejnom opredjeljenju nije bila daleko od melamiskih( kasnije kadizadeliskih) shvaćanja. Melamisko učenje je bilo od golemog značaja u formuranju heretičkog učenja Hamze Bošnjaka. Ako je Hamza – dedo pripadao neodređenom derviškom redu hindi i da je tekija negdje od XVI vijeka prihvatila hamzevijsko učenje. Ako je to tačno može se prihvatiti stanovište da je odavde rodom Hamza Bošnjak koji je prema tome sa pravom nazvan Orlović. Usvoji li se ovo stanovište bosanske hamzevije u Hamza – dedinoj tekiji nalazile su svoje uporište i svoj duhovni centar.

14. RENOVIRANJE TURBETA BABA HAMZE

Turbe nije srušeno u toku rata iz nepoznatih razloga. Ovo turbe je sagrađeno u toku turske vladavine. Ko je sagradio ovo turbe niko nezna ali se zna ko je sahranjen u turbetu. Turbe je sagrađeno nad dva rahmetli stanovnika Konjević Polja tačnije Tekije i to na mezarima Baba Hamze Orlovića i njegova sina Mustafe Orlovića. Ono se može i danas posjetiti. Ovo turbe tokom I i II svetskog rata također nije srušeno. Ovo je jedini vjerski objekat u podrinju koji nije srušen. Bilo je paljeno ali sa malim posljedicama u toku prethodnog rata. Sva ostala turbeta i džamije su porušeni. Po povratku u Konjević Polje skupljeni su dobrovoljni prilozi za obnovu turbeta, ono je obnovljeno prije početka izgradnje džamije. Godine 2001 u martu je počela obnova turbeta. Skinut je krov od crijepa , postavljen novi i prekriveno je šindram- tegelom. Potom je renovirano iznutra (malterisani i rađena glazura). Kaburi su ponovo ograđeni lamperijom jer su bili propali. Stavljena je nova stolarija, dva prozora 50x80 i ulazna vrata. Vanlski zidovi su takodje nanovo malterisani. Također je urađen prostor oko turbeta. Turbe je dovedeno u svoju funkciju, nešto se razlikuje, po izgledu, od prijeratnog.

Pleme Bjelice - Bratstvo Milića

2007-04-06T05:07:00.000-07:00

"Drugi ogranak Orlovića-Milića dao je Bjelicama jedanaest vojvoda." ...

Web sajt bratstva Milića je http://www.milic.com/milic/annonce/bratstvomilic.html

Vojvode Milići:

Milija
Vuksan M.
Sćepan V.
Jovo S.
Vuksan J.
Lazar (Lako) J.
Mašut I.
Gorčin S.
Luka S.
Tomaš J.
Vukan B.

Pleme Bjelice

Dimitrije Bjelica

Isidora Bjelica

Marina Abramovic

Gorski Vijenac - Martinovići i Borilovići

2007-04-06T04:55:00.000-07:00

Direct descendants from Pavle Orlović are the noble families of Martinović (Мартиновић) from Bajice near Cetinje, Montenegro, and Samardžić (Самарџић) from Krivošije in Boka Kotorska, Montenegro, until 17th century also known as Martinović-Orlović and Samardžić-Orlović. Martinović family are descendants of Bajo Orlović, and Samardžić family are descendants of Bajo's brother Savo. There are many other descedants of Pavle Orlović, but without recognized status of nobility. Orlović familly is now oldest living Serbian noble house dating from Vuk Orle (XIII century).

Grb Martinovica:

Tudor Nenojev Ivanovic sa Cetinja ( Thudor Nenoe Ivanovich de Cetinje) zaduzio se u Kotoru, 1. septembra 1440, kod Luke Pautinova 14 perpera i 10 1/2 grosa za pancir ... Ovaj dokumenat je dragocjen. Otkriva najstarijega pretka pet Martinovica iz "Gorskog vijenca", Ivana, savremenika Orlovica Pavla, Obilica i Kneza Lazara. Ivan je po svojim godinama mogao biti ucesnik u kosovskom boju. Otkriva njegovog sina Nenoja, do kojega dopire porodicno predanje. Unuk Ivana Orlovica nabavlja pancir u Kotoru pomocu Luke Pautinova, kod kojega je kci kneza Lazara, Jelena, majka Balse III, ostavila svoje blago.
Na celu bajickih doseljenika stojao je Nenoje, koji je u ime svoga sela stavljao granicne znake. Neosporno, to je bio Nenoje Ivanov Orlovic, jer je sa njegovim doseljavanjem i negovih srodnika nastalo novo stanje u Bajicama, prije Ivana Crnojevica. U prilog toga govore i drugi mjesni nazivi u Bajicama kao: Orlovici, Orlovica dolina, Orlovica lazina, Orlovica kuca, Orlovica bastina. Medjutim, Nenoje Ivanov zivio je oko 1410, a njegov otac, Ivan, mogao je biti brat, sinovac ili sin Orlovica Pavla.

Prvi knez sa Bajica koji se pominje u poveljama Crnojevica je Stepan Nenojevic, 1489-te.
Prve vojvode iz Bajica se pojavljuju krajem 17-og veka.

vojvoda Vuksan Nikolin
vojvoda Batric Martinovic
pa onda 7 vojvoda, potomaka Batrica:
7 vojvoda Martinovica - Drago Batricev, Niko Stijepa Tomaseva, Stijepo Nikov, Nikola Stijepov, Bogdan Nikolin, Nikica Bogdanov i Marko Dragov

3 serdara Martinovica - Milo Djikanov, Djiko Milov i Milo Djikov

Gorski Vijenac

Obrad

Da vi pričam što mi se prisnilo.
Naroda se bješe mnogo diglo,
kao nekud da krste nosimo;
sunce peče da oči iskoče,
i tvrđa je kudijen idemo.
Dok sidemo ka na ovo polje,
počinemo pod jednu jabuku,
ispod koje i potočić vraše.
Svi se u hlad pod njom sabijemo,
uberemo zrelijeh jabukah,
kao cukar svaka bješe slatka;
pop očita pod njom evanđelje.
U to doba pet Martinovićah
digoše se jedan za drugijem
i za njima tri četiri druga.
Sav ih narod gleda kad odoše;
a oni ti stube, te uz crkvu:
na oltar se od crkve popeše
i na njemu krst zlatni metnuše.
Krst zasija ka na gori sunce,
i sav narod na noge ustade,
časnome se krstu pokloniše.
...

Iguman Stefan

Đe si bio danas, amanati,
te si doma tako pozna doša?
Stoja u lov toliko nijesi;
ranije si svagda dohodio.
I đe su ti tjelohranitelji,
dva Novaka i barjaktar Pima!
Ne bio ih puštavat od sebe.
Bio dozvat, dok ti Božić prođe,
dva tri sina staroga Martina,
jere ti se ja sve bojim, sinko,
da će Turci tebe izgubiti.
Dvadest, tridest da noćas udare,
kako ti se kuća osamila,
što bi šćeli, to bi učinili!

Vladika Danilo
Ne boj mi se, akobogda, đedo!

...
Cuje se grmljava pusakah niz polje. Pojaha Vladika Danilo hata i izide u polje. Kad eto niz polje pet sest stotinah ljudih: On potrci konja i brze bolje dodje medju njih. Oni se svi oko njega u kolo okupi. Videci Vladika pet Martinovicah, Vuka Borilovica i tri svoje sluge sve krvave, poce ih zapitovati.

Vladika Danilo

Pricajte mi sto je tamo bilo:
al' ste vuci ali ste lisice ?

Vojvoda Batric

Veseli su glasi, gospodare,
klanjamo se Bogu i Bozicu.
Najpridje ti Bozic cestitamo,
cestitamo Bozic Gori Crnoj !
Mi pet bratah pet Martinovicah
i tri tvoj sluge najvjernije
sa sokolom Borilovic - Vukom
poklasmo se sinoc sa Turcima.
U pomoc nam ko god cu pritece,
sakupi se vojske kao vode.
I sto cu ti duljiti pricanje ?
Koliko je ravnoga Cetinja,
ne utece oka ni svjedoka,
ni da kaze kako im je bilo,
te pod sablju svoju ne metnusmo
koji ni se ne kce pokrstiti;
Koji li se pokloni Bozicu,
prekrsti se krstom hristijanskijem,
uzesmo ga za svojega brata.
Kuce Turske ognjem izgorijesmo,
da se ne zna ni stana ni traga
od nevjerna domacega vraga.
Iz Cetinja u Djeklic podjosmo.
Djeklicki se razbjezase Turci
malo koga od njih posjekosmo
ma njihove kuce popalismo;
od meceta i turske dzamije
napravismo prokletu gomilu,
neka stoji za uklin narodu.

Vladika Danilo

Blago meni, moji sokolovi,
blago meni, junacka svobodo !
Jutros si mi divno voskresnula
iz grobovah nasijeh djedova !...

Kolo

Bože dragi, svjetla praznika!
Kako su se duše prađedovske
nad Cetinjem danas uzvijale!
Igraju se na bjela jata,
kako jata divnih labudovah
kad se nebom vedrijem igraju
nad obrazom svjetla jezera.
Sokolovi pet Martinovićah,
koje jedna prsa zadojiše
a odnjiha jedna kolijevka,
dva Novaka s barjaktarom Pimom,
i viteze Borilović Vuče,
koji prvi udriste na Turke, -
ko umije vama splesti v'jence?
Spomenik je vašega junaštva
Gora Crna i njena svoboda!

Isecak iz knjige Vladike Vasilije Petrovica - Istorija o Crnoj Gori:

"Послије тога, 1711, године онај велики господар чија је успомена вјечито достојна хвале, цар Петар Први, самодржац сверуски, чувши о славним и храбрим подвизима црногороског народа, изволио им је послати своје повеље, хвалећи њихову вјерност и постојаност, подстичући у њима усрдност према хришћанској вјери да узму оружје у помоћ Његовом Величанству против варвара Турака. Овако је Велики Господар писао и другим хришћанским народима, и нико се не одважи да дигне оружје против Порте Отоманске, сем једини Црногорци, под вођством свог митрополита Данила Шћепчевића од Његуша Петровића. Он је заиста имао славне војсковође, а то су: први од Његуша његов рођен брат дук < војвода > Радуле Петровић, са својим синовцем сердаром Савом Петровићем, сердар Вук Радоњић, Вучета Радоњић, кнез Марко Богдановић, војвода и губернатор Вукота Вукашиновић, кнез Којица Николић, војвода Вук Мићуновић, кнез Станко Ковачевић, кнез Вукосав Ивановић, Вуксан Милић, кнез Петар Вучетић, војвода Никола Мартиновић, кнез Станоје Мартиновић, кнез Иван Вулетић, кнез Мартин Брајић, кнез Лука Махина, кнез Никола Побор, губернатор Никола Лазаревић, сердар Вук Мирковић, војвода Вук Раданов Паштровић, војвода Машан Бољевић, војвода Илија Дупила, кнез Никола Клисић, кнез Вук Булановић <Вулановић> кнез Михајло Ивановић, кнез Стефан Вуловић, војвода Вук Ђурашковић, кнез Вулиша Ражунатовић < Ражнатовић > , кнез Иван Љуботиња, кнез Вук Вујовић, Никола Свјетлоћа, војвода Бошко Стјепановић < Шћепановић >, Вук Радовић, кнез Пилета Радуловић, кнез Раде Гвозденовић, војвода Мијушко Пљешивчевић, војвода Јездимир Бљелопављић, војвода Ћетко Пилетић Пипер, војвода и губернатор Радоња Дрекаловић, војвода Милош Васојевић, војвода Милош Братоножић, војвода Ђон Стале Климент. Смјело и с великом вољом пођоше с оружјем у руци против Порте Отоманске и побјеђиваху варваре, због чега Порта по закључењу мира с Русијом одлучи да пошаље велику војску на Црну Гору под вођством сераскера Ахмет-паше, који са 60 хиљада турске војске нападе Црну Гору 1712. године, али је од Црногораца била потпуно разбијена. "

Martinovici se javljaju i kao kao likovi u drami "lazni car Scepan mali". Pominje se Нико Мартиновић, војвода , Вуксан Милић, војвода , Јован Аврамовић Бјелица, прото i Перо Вукотин Мартиновић

Majka Danila Prvog Petrovica (osnivaca dinastije Petrovic-Njegos) je Slava Martinovic - Orlovic
Majka Petra Prvog Petrovica Njegosa (Svetog Petra Cetinjskog) je Andjelija Martinovic - Orlovic
Majka kralja Nikole Prvog je Anastasija (Stana) Martinovic - Orlovic.
Link

Pleme Cetinje

Narodne Pesme

2007-04-06T04:52:00.000-07:00

"Teže se ulazi u poeziju nego u istoriju" - Matija Bećković

Postoji nekoliko narodnih pesama u kojima se pominju Orlovići, najcuvenija je svakako "Kosovka Devojka". Iza nje su deo iz pesme "Boj na Kosovu", zatim "Pogibija Orlovića Pavla" - 2 verzije, deo iz "Смрт војводе Кајице", "Razrušenje Moštanice", zatim Martinovići u guslarskoj pesmi "Crnogorsko Badnje Veče", "KULA ĐURIŠIĆA", deo iz pesme "Похара Жабљака", i zatim opet pesma "Crnogorsko Badnje Veče", ovog puta spevana od svetog Petra Cetinjskog.

КОСОВКА ДЕВОЈКА

Уранила Косовка девојка,
Уранила рано у недељу,
У недељу прије јарка сунца;
Засукала бијеле рукаве,
Засукала до белих лаката;
На плећима носи хлеба бела,
У рукама два кондира златна,
У једноме хлађане водице,
У другоме руменога вина;
Она иде на Косово равно,
Па се шеће по разбоју млада,
По разбоју честитога кнеза,
Те преврће по крви јунаке:
Ког јунака у животу нађе,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.
Намера је намерила била
На јунака Орловића Павла,
На кнежева млада барјактара:
И њега је нашла у животу,
Десна му је рука одсечена
И лијева нога до колена;
Вита су му ребра изломљена:
Виде му се џигерице беле;
Измиче га из те многе крвце,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.

Кад јунаку срце заиграло,
Проговара Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
Која ти је голема невоља
Те преврћеш по крви јунаке?
Кога тражиш по разбоју млада:
Или брата, или братучеда,
Ал' по греху стара родитеља?"

Проговара Косовка девојка:
"Драги брато, делијо незнана,
Ја од рода никога не тражим:
Нити брата, нити братучеда,
Ни по греху стара родитеља.
Мож ли знати, делијо незнана,
Кад кнез Лаза причешћива војску
Код прекрасне Самодреже цркве
- Три недеље тридест калуђера?
Сва се српска причестила војска,
Најпослије три војводе бојне:
Једно јесте Милошу војвода,
А друго је Косанчић Иване,
А треће је Топлица Милане;
Ја се онде десих на вратима,
Кад се шета војвода Милошу,
Красан јунак на овом свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама;
Обазре се и погледа на ме,
С себе скиде коласту аздију,
С себе скиде, па је мени даде:
- "На девојко, коласту аздију,
По чему ћеш мене споменути,
По аздији по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли бога, драга душо моја,
Да ти с' здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој' је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби кум венчани бити."

За њим иде Косанчић Иване,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковаљно перје;
На јунаку коласта аздија,
Око врата свилена марама,
На руци му бурма позлаћена;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде бурму позлаћену,
С руке скиде па је мени даде:
- "На девојко, бурму позлаћену,
По чему ћеш мене споменути,
А по бурми по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
моли Бога, моја душо драга,
Да ти с' здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој' је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби ручни девер бити."

За њим иде Топлица Милане,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија
Око врата свилена марама,
На руци му копрена од злата;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде копрену од злата,
С руке скиде, па је мени даде:
- "На девојко, копрену од злата,
По чему ћеш мене споменути,
По копрени по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли Бога, моја душо драга,
Да ти с' здраво из табора вратим,
Тебе, душо, добра срећа нађе,
Узећу те за верну љубовцу."

И одоше три војводе бојне:
Њих ја данас по разбоју тражим."

Ал' беседи Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
Видиш, душо, она копља бојна,
Понајвиша а и понајгушћа:
Онде ј' пала крвца од јунака,
Та доброме коњу до стремена,
До стремена и до узенђије,
А јунаку од свилена паса,
- Онде су ти сва три погинула!
Већ ти иди двору бијеломе,
На крвави скута и рукава."

Кад девојка саслушала речи,
Проли сузе низ бијело лице,
Она оде свом бијелу двору,
Кукајући из бијела грла:
"Јао, јадна, худе сам ти среће!
Да се, јадна, за зелен бор 'хватим,
И он би се зелен осушио!"

БОЈ НА КОСОВУ
...
Прије сунца Лазар диже војску
Да је среди за битку косовску.
Прво разви оклопнике царске
А за њима стријелце себарске,
Па пред славне оклопнике стаде.
Десно крило Југ Богдану даде
Да га води и чврсто га држи:
Коњаници од брзога бржи
Развише се иза старог Југа,
Пружише се бојна копља дуга;
Око оца Југовићи језде,
Лете младе за старом звијезде!
Југовиће прате копља танка
Копљаника Јуришића Јанка.
Да му крило лијево предводи
Влађенићу Влатку надвојводи
Лазар с вјером широком повјери,
Не слутећи о црној невјери,
Даде Влатку босанску коњицу,
Са њим посла Рељу Крилатицу,
Додаде им Живка од Хомоља,
За њим крену стријела најбоља.
Даде зету Бранковићу Вуку
Да му држи у резерви руку,
Оклопника дванаест хиљада
Да у сјечу пусти изненада:
"Кад најгушће буде и најтеже,
Чекаћу те, Вуче! - рече Кнеже.
Челник Муса маче војску Зете,
Да арапску коњицу пресрете.
За коњицом хрватскога бана,
Мачоносца Палиже Ивана,
Овчар Јанко поведе овчаре
Са Каблара, Овчара и Шаре,
Да поможе оклопнике тешке -
Ко не јаше вука, ступа пјешке!
За барјаком из свете Троноше
Маче Ђорђе с Цера мачоноше!
Грачаници крену од Звечана
Мачва иза игуман-Стефана!
Старац Кузун-Јањо са истока,
Од Ресаве и златног Тимока,
Пред себрима крену калуђере,
Заточнике слободе и вјере.
Бан Страхињић с Косовцима оде
Да бој бије крај Ситнице воде.
Дукађинце Леке капетана
Пусти Лазар у правцу Чечана.
Кад јекнуше звона са Дечана,
Прије Кнеза и прије икога,
Крену Милош, не пита никога!
Води Милош у панциру борце,
Душанову гарду Черногорце!
Обилића прати Злопоглеђа,
Мусић Стеван покрива им леђа.
Крајимиру, вјерноме војводи,
Даде бојне једеке да води.
Орловићу нареди да пође
Чим кнез Радич од Захумља дође.
Од Комова кренуше вукови,
Савише се овчарски лукови,
Засијаше српови и косе,
Орни себри да жању и косе.
Подигоше копља шаке грубе,
Зајечаше рогови и трубе,
А цар Лазар мач диже високо,
Крст начини и кликну ко соко:
"За крст часни, витезови красни!"
Па загази у сами цик зоре
У дубоко Муратово море!
...
Крвав витез витеза кликује,
Стари Богдан ђецу довикује:
Барјактара Бошка и Дамјана,
Милутина, Стефана, Јована,
Андријаша, Војина, Комнена
И млађаног нејачка Огњена!
Југовићи крију љуте ране,
Мушки оца и свог цара бране.
Осам коња под Богданом црче,
На деветом сунце старцу мрче.
Паде старац низ мрког алата,
Али девет Југовића брата
Бране Кнеза и Турке сијеку,
Низ крваву Ситницу ријеку,
Плове мртви Кнежеви јунаци,
Перјанице српске и барјаци,
Како српска сабља љуће реже,
Тако турски обруч јаче стеже!
Под ногама црна крв клобуча,
Траже Срби излаз из обруча!
Бране Кнеза од крајина бани,
Шкргућу им мачи коврдани.

Куда коље Муса Арбанаса,
Крвава ће шеница да класa,
Срдит Срђа Злопоглеђа хуче,
Брани Кнеза и топузом туче!
Бан Страхињић Турке пресијеца
Сабљом кривом од младог мјесеца!

Зове Бошко осам својих брата
Да отворе српском цару врата;
Срдити га Југовићи прате,
Мачевима турске сабље крате!
Свети Виде и Богородице,
Како снага једне породице
Бошко Југов и његова браћа
Српску наду из понора враћа!
Тешки алат по мртвима гаца,
Пјену и крв по мртвима баца,
Из ноздрва југовином дува,
Господара од сабаља чува,
Пред копљима слијеже курјачки,
По њем Бошко полего момачки,
Крсташ му се царев пољем вије,
Јањичаре разгони и бије!
Сја челенка плавокосог војна,
У руци му бљеска сабља бојна,
Плаве очи сијеку страхотом,
Плаче небо за мушком љепотом,
Над којом се ваздуги дан врти
Црно око љубоморне смрти!
Мусић Стеван сијече и пјева:
"За крст часни, ђецо Васојева!"
Крилатица Реља од Пазара
Гони турске ђорде од Лазара,
Пресијеца чалме сабља танка
Из деснице Јуришића Јанка!
Турски јаук допире до Меке
Од топуса капетана Леке!
Овчар Јанко стријелама бира
Златне чалме паша и везира!
Брани вјерни Крајимир једеке,
Јањичаре збија у јендеке!
Цркавају коњи под Лазаром,
Бије Кнеже крвавом гадаром!
Крсташ барјак Павла Орловића
Прате копља Јанка Јуришића,
Који поред Орловића гази
И Лазара од Татара пази.

Гледа Лазар преко црних шума,
Очекује Радича од Хума!
Задња капља српске наде кану,
Кад у сјечу доста касно бану,
Као вихор од Облака града
Под командом Облачића Рада
Три хиљаде лаких коњаника,
Да избаве Кнеза-мученика!

Поче сјећи јањичаре љуте,
Крчи Раде до Лазара путе!
Облачићи бију и вапију
Да проломе до Кнеза капију!
Облачићи бију задњу битку,
Напајају крвљу земљу житку,
Но узалуд и сјеча и треска,
Залуд капља у мору пијеска!
Мало бјеше уз Лазара руку
Да покољу Туку и Манџуку!

Залуд себри и жању и косе,
Коло српске среће расуло се!
На заласку Видовога дана,
kрв источи Србима из рана!
Луна с неба ко сабља од сребра
Кад огрија исјечена ребра,
Започеше код Ситнице воде
Да падају себри и војводе,
Што до смрти уз Лазара бише,
Штитише га и крв турску лише!
Турци љуће црн обруч стегоше,
Најљепши се откоси слегоше
Јуначкога српскога цвијета
Красни момци овога свијета!
Паде српског царства јака међа
Кад погину Срђа Злопоглеђа!
Гракну гавран Срђи иза вјеђа,
Оста Лазар без штита са леђа!
Поред оца од стријеле паде
Соко Срђин Нејаки Ненаде!
Са Лабуда, седлу низ облучје,
Паде Ненад оцу у наручје!
Када крсташ Орловићу клону,
У крв Јанко Јуришић потону!
...

"Pogibija Orlovića Pavla" - prva verzija

Dok evo ti nekakva junaka
Na labudu konju od megdana,
Na labudu sedamnaest rana,
Na junaku dvadest i četiri
I desna mu odsečena ruka.
No mu Stevo Božju pomoć viče.
Ranjen junak zdravlje privatio.
Progovara Vasojević Stevo
.„O Boga ti, ranjeni junače!
„Đe si grdne rane zadobio?
„Đe si desnu ruku izgubio?
„Da nijesi na Kosovu bio?“
Progovara ranjeni junače:
„Ja sam bio na bojnu Kosovu,
„I desnu sam ruku izgubio,
„U ruci mi barjak ostanuo.“
A pita ga Vasojević Stevo:
„Je li nam Lazar u životu?
„Jesu li ni na skupu vojvode?“
Progovara ranjeni junače:
„A nama je Lazar u životu,
„Nijesu nam na skupu vojvode,
„A nama je Boško poginuo
„U najprvom boju kod Sitnice,
„Sitnica mu kalpak odnijela.“
Jopet pita Vasojević Stevo:
„Je li nama Lauš u životu?“
„Još je nama Lauš u životu?,
„Još razgoni na buljuke Turke.“
„Kao soko tice golubove,
„Ali su mu malaksale ruke,
„Sijekući nebrojene turke.“
„Je li nama Miloš u životu
„Sa njegova oba pobratima?“
„A Boga mi neznani junače!
„Nije nama Miloš u životu.
„A namaje Miloš poginuo
„Sa njegova oba pobratima„
(I turskog je cara pogubio),
„Đe su mnogi izginuli Turci,
„Mnogi Turci dvanaest hiljada,
„A što ih je Miloš pogubio
„I divan je spomen ostavio.
„A ne pitaj za prokletog Vuka,
„On izdade cara na Kosovo,
„Izdalo ga ljeto i godina!
„Izabra mu dvanaesthiljada
„Oklopnika i brzokonjika,
„Te zavede za goru Goliju,
„Te isturči vojsku Lazarevu”.
A veli mu Vasojević Stevo:
„A Boga ti neznani junače!
„Odakle si, od goga li grada?
„Kako li se na prezime vičeš?
“Progovara ranjeni junače:
„Ja sam glavom Orloviću Pavle,
„Barjaktar sam slavnoga Lazara.“
Proli suze Vasojević Stevo,
Pa ovako Stevo progovara:
„Ja sam glavom Vasojević Stevo,
„Od Sjenice do sela Dubnice.
„A Boga ti Orloviću Pavle,
„Da idemo jopet u Kosovo.“
Pa izvadi jednu krpu platna.
Pa uvija Orlovića Pavla,
Od učkura do grla bijela,
Pa se natrag opet povrnuše.
Al’ Kosovo Turci obujmili.
Prekrsti se Vasojević Stevo,
Pa u Tursku silu udario
I đogata konja uzljutio.
Kud prolazi Vasojević Stevo,
Biše troja kola prolazila,
Prolazila kola i volovi,
Što razgoni i siječe Turke.
Kud prolazi Orloviću Pavle,
Biše dobra kola prolazila,
Što razgoni i siječe Turke.
Ali Pavle dugo ne mogaše.
Dokle Pavle rane dopanuo,
Ovako je Pavle govorio:
„Bogom brate Vasojević Stevo,
„Dođe vreme, valja umirati,
„Vrni đoga, da se oprostimo.
“Na nj’ ga Stevo povrnu đogina:
„Da je prosto, Bogom pobratime!“

"Pogibija Pavla Orlovića i Steva Vasojevića na Kosovu" - druga verzija

Još ni zore ni bijela dana
Ima noći i četiri sata,
Pa za dugo ni svanuti neće,
Podranio Vasojević Stevo
U Sjenici bijelome gradu,
U Sjenicu, u selo Daljicu,
Na bijelu od kamena kulu,
Pa doziva Vlaisava slugu:
„Ajd’ ustani na noge lagane.
„Pa iziđi pred bijelu kulu,
„Te pogledaj nebu pod oblake,
„Je li sjajan mjesec na zahodu,
„Je l’ danica pomolila lice,
„Je li nama putovati vreme,
„Slugo moja, na polje Kosovo.
„Dockan mi je knjiga dopanula
„Od Lazara našeg gospodara,
„Da idemo na boj na Kosovo.“
U mlađega pogovora nema,
Skoči sluga na noge lagane,
Pa iziđe pred bijelu kulu
I pogleda nebu pod oblake,
Te on gleda mjesec na zahodu
I danicu na istok zvijezdu.
Kako lice bješe upravila
I Sjenicu ravnu ogrijela;
Pa se vrće u šikli – odaju
Kod Stevana svoga Gospodara,
Pa Stevanu sluga progovara:
„Gospodare, vojvodo Stevane!
„Sjajan mjesec sio na zahodu,
„Danica je pomolila lice,
„Vrijeme je nama putovati,
„Gospodare, na boj na Kosovo.“
Kad to začu Vasojević Stevo,
Ovako je govorio sluzi:
„Vlaisave, moja vjerna slugo!
„Ajde sađi na mermer – avliju,
„Pa uljezi u nove ahare,
„Te izvedi dva konja viteza:
„Dora moga i đogata tvoga,
„Osedlaj ih što god ljepše moreš,
„A opaši što god tvrđe moreš,
„Podkuj konje i zauzdaj divno.
„Jutros ćemo putovati, slugo,
„Putovati na boj na Kosovo.“
Eto sluga na bijelu kulu,
Za njim prista Stevanova ljuba,
Pa ovako mlada progovara
„Vlaisave, Stevanova slugo!
„Ja te Bogom od nevolje kumim,
„Ajde ukuj Stevanova dora,
„Da ne ide u boj na Kosovo!
„Zadajem ti Božju vjeru tvrdu,
„Tanku ću ti načiniti kulu
„U Sjenici bijelome gradu,
„Pored naše ne manju od naše,
„A daću ti za ašluka blaga.
„Dok je tebe i od tebe traga,
„Boga mi ti neće manjkat’ blaga!
„Još čuli me, Vlaislave slugo!
„Daću tebi šćercu za ljubovcu,
„Ima curi petnaest godina,
„Ljepše cure u Sjenici nema,
„Valjala bi za cara carica,
„A kamo li za te gospođica,
„Samo ukuj Stevanova dora.“
A veli joj Vlaislave sluga:
„Luda li si, Stevanova ljubo!
„Evo ima dvanaest godina,
„Odkad dvorim vojvodu Stevana,
„Nijesam mu ilu pomislio,
„A kamo li da sam učinio;
„Ni noćas je učiniti neću,
„Da bih znao da ću poginuti.“
Na ljubu se ne okreće sluga,
No ga eto u nove ahare,
Pa izvede dva konja viteza,
Podkova ih što bolje mogaše,
A sedlo što ljepše mogaše;
Zauzda ih đemom žestokijem,
Previ ćebe, turi tatariju,
Pa im uzde na jabuke baca;
Pa ga eto na bijelu kulu
I kazuje svome gospodaru,
Da je konje naredio divno.
Kad to začu Vasojević Stevo,
Skoči junak na noge lagane,
Pa otvori popete sepete
I dovati đuzel odijelo,
Čisti skerlet i bijelu svilu
I još drugo što je za tog dana:
On oblači od svile košulju,
Pa po njojzi pancijer košulju,
Pa po njemu džamadane zlatne,
Još oblači zelenu dolamu,
Po dolami toke pozlaćene.
Sve su toke od suvoga zlata.
Po prsima ispletene guje,
Povisoko uzdignule glave,
U zubima dragi kamenovi,
Te se noći vidi putovati,
Kao danaom kada grane sunce;
Opasuje muhadem – pojasa,
A na noge kopče i čakšire,
A na glavu čekrkli čelenku,
Iz čelenke šipke od čelika,
Svaka pala na ramena Stevu,
Da junaka od mačeva čuva.
On pripasa sablju okovanu
Sve joj sapi od suvoga zlata,
Iz nje vise tri balčaka zlatna,
Sablja valja carevoga grada.
Kad se Stevan naredio divno,
Naredio junak za megdana,
Eto Stevo na bijelu kulu.
Za njim prista verenica ljuba
I u ruke nosi čedo ludo,
Čedo ludo bješe muška glava,
Pa Stevanu ljuba progovara:
„Gospodare, vojvoda Stevane!
„Nemoj odit’ na boj na Kosovo,
„Noćas sam ti san usnila ružan:
„Polećeše dva sokola siva
„Od Sjenice od sela Doljice,
„Prelećeše brda i planine,
„Dolećeše na polje Kosovo;
„Tu u gustu ulećeše tamu,
„U tami im ostadoše krila,
„Oba ćete tamo poginuti,
„A ja ostat’ udovica mlada.
„Ja se ’oću mlada preudati,
„Ja ću tvoga sina ostaviti.
„Ko će tvoga sina podizati?
„Tvoja će se kuća iskopati.“
A veli joj vojvoda Stevane:
„Ljubo moja, Bog te ne ubio“
„Ti nijesi na zakletvu bila
„U Kruševcu gradu bijelome,
„U Kruševcu kod cara Lazara,
„Đe na skupu bjehu velikaši
„Od cijele srpske carevine,
„Kako smo se zakleli Lazaru:
„Ko ne doša’ na boj na Kosovo,
„Ne imao od srca poroda,
„Ni muškoga, ni đevojačkoga;
„Crnjela mu s’ u planini ovca,
„A crnjela u polje šenica;
„U kuću mu čedo neplakalo,
„U torinu stado ne blejalo,
„I od njega ne ostalo traga,
„Bez cigana što kuje sjedeći!
„Ja se ne bih junak ustavio,
„Da mi reku vojvode ostale:
„Izdajice, Vasojević Stevo!“
„Da bih tamo izgubio glavu.
„Ljubo moja, šinula te guja,
„Ti se nemoj preudati mlada,
„No podiži moga Milovana,
„Jopet će se sokolovi leći.“
Kad to začu Stevanova ljuba,
Proli suze niz bijelo lice,
Ka’ ’no biser niz bijelu svilu,
Pa se vrati na bijelu kulu.
Dok eto ti Stevanove seke,
Po imenu kitne Anđelije,
Grozne suze lije niz obraze,
Pa govori vojvodi Stevanu:
„Kad ćeš, brate, sa Kosova doći,
„Da se ova kukavica nada?“
A govori vojvoda Stevane:
„Sestro moja, kitna Anđelija!
„Ja ću tebi iz Kosova doći,
„Kad izađe od zapada sunce;
„Progovori drvlje i kamenje,
„Crnu vranu pobijele krila,
„Onda ću ti iz Kosova doći.
„Kad me vidiš, onda mi se nadaj.“
Na sestru se više ne okreće,
No ga eto niz bijelu kulu.
Dokle dođe do konja dorina,
Prekrsti se pojaha dorina,
A za njime sluga na đogina..
Sjenicu su zečki preigrali,
A Rogoznu visoku planinu
Cijelu su vučki prekasali.
Kosova se polja dovatili,
Grad su Zvečan zdravo prolazili.
Dok dođoše na vodu Sitnicu,
Kad rijeka mutna i krvava.
Tu nađoše Kosovku đevojku,
Ona sjedi vodi na obalu,
U Kosovo oči upravila,

Roni suze niz bijelo lice,
Ka’ i biser niz bijelu svilu.
Stevan curi Božju pomoć zvaše,
Đevojka mu zdravlje prihvatila:
„Da si zdravo, delijo neznana!
„Zdravo bio! Đe si zagazio
„Na tvojega sokola dorina?
„Da nijesi na boj na Kosovo,
„Pošto nam je carstvo poginulo!“
No joj veli Vasojević Stevo:
„Draga sestro, Kosovka đevojko!
„Jesi l’ jutros zorom doranila
„Na Sitnicu na vodu prokletu?
„Je l’ ovako voda mutna bila?
„Je li bila mutna i krvava?“
No mu veli Kosovka đevojka:
„Dragi brate, delijo neznana’!
„Ja sam jutros zorom doranila,
„Doranila da bijelim platno
„I da gledam po Kosovu vojske.
„Do sunca je voda bistra bila,
„Poslije se voda zamutila,
„Proviraše mutna i krvava,
„Nanosaše kape i kalpake,
„Nanosaše konje i junake,
„Nanosaše svilene barjake,
„Sva se u krv pretvorila pusta,
„Sve bijele pronosaše čalme.“
Stevan curi jopet progovara:
„Draga sestro, Kosovka đevojko!
„Jesi l’ kakav šićar ugrabila?“
„Jesam dobar šićar ugrabila,
„Iz krvave vode izvadila:
„Ugrabila kalpak i čelenku
„Svu od srme i čistoga zlata
„I na kapu knjaževu biljegu;
„Još sam zlatnu šljaku ugrabila,
„Sva od srme i žežena zlata
„I desnicu do ramena ruku
„I na ruci zećil prsten zlatan,
„Poznala sam zećil prsten zlatan,
„Da je ruka od dobra junaka.“
Jopet Stevan curi progovara:
„Daj mi kapu, lijepa đevojko,
„Da ja poznam knjaževu biljegu,
„Kojega je kapa od vojvoda.“
No mu veli Kosovka đevojka:
„Dragi brate, neznani junače!
„Imam brata od sedam godina,
„Nosiću mu kalpak i čelenku“.
Vojvoda se grotom nasmijava:
„Luda li si, lijepa đevojko!
„Meni tvoja kapa ne trebuje,
„Kad ć’ i moja ostanuti pusta“.
Onda cura kapu dovatila,
Pa je dava vojvodi Stevanu.
Kad vojvoda kapu dovatio
I pogleda knjaževu biljegu,
Čim je viđe, poznade je divno.
A pita ga Vladislave sluga.
„Gospodare, vojvoda Stevane!
„Kojega je kapa od vojvoda?“
A veli mu vojvoda Stevane:
„Ne pitaj me, Vladislave slugo!
„Ova kapa Boška Jugovića“.
Dade kapu lijepoj đevojci,
Pa ovako curi progovara:
„Daj mi šljaku, lijepa đevojko!“
Dade mu je, riječ ne činjaše.
Čim pogleda šljaku pozlaćenu,
Čim pogleda, poznade je divno.
Pita sluga vojvodu Stevana:
„Kojega je šljaka od vojvoda?“
Jopet Stevan slugi progovara:
„Ova šljaka Jugović – Bogdana“.
Jopet Stevo curi progovara:
„Daj mi ruku, lijepa đevojko“.
Dade mu je riječ ne činjaše.
Kad vojvoda privatio ruku
I pogleda zećil prsten zlatan,
Proli suze niz bijelo lice.
A pita ga Vladislave sluga:
„Gospodare, vojvoda Stevane!
„Kojega je ruka od vojvoda?“
„Ne pitaj me, niti imaš rašta.
„Ovo ruka vojvode Miloša.
„Kad je nama Miloš poginuo,
„Svako nam je dobro poginulo.
„Lazara su uhvatili Turcu,
„’Oće na me ostanuti kletva“.
Dade ruku lijepoj đevojci,
Pa pojaha debela dorina,
A za njime sluga na đogina.
U Sitnicu konje ućeraše
I Sitnicu vodu pregaziše,
Niz Kosovo ravno naćeraše.
Kad su bili nasred polja ravna,
Tu sretoše ranjena junaka
Na zelenku ka’ na gorskoj vili,
Vas je zekan u krv ogreznuo;
Na junaku sedamnaest rana.
A Stevan mu Božju pomoć dava:
„Božja pomoć, ranjeni junače!“
A junak mu pomoć prihvatio:
„Zdravo bio, Vasojević Stevo!
„Zdravo bio, Bogom pobratime!
„A zar mene ne poznaješ, pobro?
„Ja sam glavom Orloviću Pavle,
„Pa sam evo dopanuo rana“.
Stevan Pavlu jopet progovara:
„Pobratime, Orloviću Pavle!
„Ti mi štogod sa bojišta pričaj.
„Je li srpska vojska izginula?
„Je li nama u životu Lazo?“
A veli mu Orloviću Pavle:
„Pobratime, vojvoda Stevane!
„Odjaši me od konja zelenka,
„Pa ću tebi za bojište pričat’.“
Onda Stevan odjaha dorina,
Pa on Pavla sa zekana skida,
Pa ga umi studenom vodicom
I zali ga crvenijem vinom,
Pa raspasa svilena pojasa,
Te mu grdne rane zavijaše.
Kad se malo junak odmorio,
Pa Stevanu Pavle govorio:
„O Stevane, jadan pobratime!
„Šta ću tebi sa Kosova kazat’?
„Sva je naša izginula vojska,
„Lazara su Turci uhvatili,
„Zarobili naše velikaše,
„Ma je Murat prvi poginuo,
„Razbuči ga Miloš – Obiliću
„Od učkura do grla bijela,
„Još mu stade nogom pod vilice.
„I Miloš je poginuo, Stevo,
„Kod šatora car – turskog Murata,
„Sa njegova oba pobratima;
„Sva je svita i gospoda carska,
„Oko cara zarobljena, pobro.
„Tu ja bijah dopanuo rana,
„Pa utekoh na moga zelenka,
„Pa naćerah na most, na ćupriju
„I tu viđeh Arapina crna.
„Nasred mosta kod vode Sitnice
„Na njegovu vitku bedeviju,
„U Arapa barjak Jugovića;
„Obrnuh se i dva i tri puta,
„Ža’ mi barjak Boška Jugovića,
„Da ga nose u Jedrenu Turci.
„’Ćah Arapu odit’ na megdana
„I tu ’oćah, pobro, poginuti,
„Ili otet’ barjak Jugovića,
„Dok naljeze jedan junak zoran,
„Po imenu Strahiniću bane
„Na njegova lastavicu vranca,
„Pa ovako bane progovara:
„Dura, vranac, pojeli te vuci,
„Ili ćemo danas poginuti,
„Jali otet’ barjak Jugovića.“
„Pa naćera na ćupriju vranca,
„Te posječe Arapina crna
„I ote mu barjak Jugovića,
„Pa naćera vranca od megdana,
„Niz Kosovo Gračanici crkvi
„I ponese barjak Jugovića.
„Više ne znam što je s banom bilo.
„Ja utekoh ranjen na zelenka,
„Da ja dvoru idem bijelome.“
A veli mu vojvoda Stevane:
„Pobratime, Orloviću Pavle!
„Kud ćeš doma, doma ne vidio!
„No ajdemo da sad poginemo.“
Pa skočiše na noge lagane,
Pa bijesne konje posjedoše,
Niz Kosovo konje naćeraše.
Dok na turske straže nagaziše,
Pa u Turke konje naćeraše,
Od pojasa sablje povadiše,
Pa sijeku i razgone Turke
Po Kosovu polju širokome.
Kuda goni Vladislave sluga,
Kuda goni pretila đogina,
Tudijen bi kola prolazila.
Kuda goni Orloviću Pavle,
Na njegova pomamna zelenka,
Valjaju se na buljuke Turci,
Tu bi troja kola prolazila.
Kuda ide Vasojević Stevo
I progoni sokola dorina,
Bi četvera kola prolazila.
Sve sijeku i razgone Turke.
Kad je dnevi iza podne bilo,
Obrnu se iza sebe Stevo,
Kad mu sluge Vladislava nema,
No mu slugu posjekoše Turci.
Na slugu se ne okreće Stevo,
No nagoni njegova dorina,
Pa siječe i razgoni Turke.
Pored njega Orloviću Pavle,
Na njegova pretila zelenka,
Obaljuje konje i junake.
Kad se Stevan obrnuo za se,
Kad mu nema Orlovića Pavla,
No mu Pavla posjekoše Turci;
Kad to viđe vojvoda Stevane,
Proli suze niz gospodsko lice,
Ka’ ’no biser niz bijelu svilu,
Pa i dalje nagoni dorina.
Dokle Stevan doćera dorina
Do Mazgita mjesta nesretnoga,
Do čadora car – turskog Murata,
Đe bijahu srpski velikaši,
Među njima srpski car Lazare,
Svezanijeh naopako ruka,
Pa ovako Stevan progovara:
„O Lazare, mio gospodare!
„opraštaj mi, mio gospodare,
„Dockan mi je knjiga dopanula,
„Te zadocnih na boj na Kosovo!“
A car Lazar Stevu odgovara:
„Proklet bio, Vasojević Stevo!
„Prokleto je i tvoje junaštvo.“
Onda Stevan povrnu dorina,
Te siječe i razgoni Turke
Po Kosovu polju širokome.
Dok Stevana rane osvojiše.
A desnica zamori se ruka,
Jopet Stevan naćera dorina
Do čadora car – turskog Murata
I još bješe u životu Lazo
Car – Lazaru Stevan progovara:
„Daj oproštaj, mio gospodare,
„Dockan mi je knjiga dopanula,
„Rane su me osvojile grdne,
„Desna mi se zamorila ruka,
„’Oću, care, brzo poginuti.“
A kad Lazar pogleda Stevana,
Đe je junak u krv ogreznuo,
On ovako Stevu progovara:
„Ti prost da si, Vasojević Stevo,
„Sve se tvoje posvetilo telo;
„No povrni tvojega dorina,
„Ne bi li ti Bog i sreća dala,
„Da išćeraš konja iz Turaka
„Do bijele Gračanice crkve,
„Tu ćeš naći caricu Milicu,
„Dočekuje mlade ranjenike,
„Zalaže ih ljebom bijelijem,
„Zalijeva vinom crvenijem,
„Ona ćete tamo dočekati.“
Onda Stevo okrenu dorina,
Tako mu je Bog i sreća dala,
Te išćera dora iz Turaka,
Dok doćera Gračanici crkvi;
On tu nađe caricu Milicu.
Ona srete ranjena Stevana,
Odjaša ga od konja dorina,
Pa mu vodom rane umivaše,
Još mu svilom rane zavijaše,
Pa ga zali crvenijem vinom.
Dokle srce zaigra Stevanu,
Pita njega carica Milica:
„O vojvoda, Vasojević Stevo!
„Daj mi štogod sa bojišta pričaj.
„Đe pogibe srpski car Lazare?
„Đe pogibe stari Jug Bogdane?
„Đe pogibe, vojvoda Milošu?“
A veli joj Vasojević Stevo:
„O Milice, nesretna carice
„Ostali su u životu, gospo,
„Svezanijeh naopako ruka,
„Kod čadora car – turskog Murata,
„Samo nije Obilić – Milošu,
„Vidio sam njega u komade
„Pred čadorom turskog car - Murata;
„Junački je Miloš učinio,
„Nakon sebe spomen ostavio,
„On razbuči turskog car – Murata
„Od učkura do grla bijela
„I stade mu nogom pod vilice,
„Dok mu skoči jezik na vilice.
„Vazda mu se ime spominjalo,
„Dok na istok sunce izlazilo!“
To izusti vojvoda Stevane,
To izusti, a dušu ispusti.
A da vidiš carice Milice,
Đe ukopa vojvodu Stevana,
Pred bijelu Gračanicu crkvu,
Na grob mu je natpis postavila,
Po kom će se Stevan pominjati,
Da je bio na Kosovo Stevo
I za ime srpsko poginuo.
To je bilo, istina je bilo,
Sad velimo da se veselimo,
Da junake stare pominjemo.

Смрт војводе Кајице

Ал' беседи господине краљу:
"Брате Јанко, будаласта главо!
"За нас није вика, ни скакање,
,Већ је за нас вино и ракија,
"И господство, да господујемо,
"Мудра памет, да паметујемо,
"У мен' има и млађи војвода,
"који би се ради поиграти,
"Своме краљу образ осветлати."
Распе краљу свилена шатора,
Зелен шатор од зелене свиле,
На њем' златни дванаест крстова,
Тринаеста јабука од злата,
У њој сјаји бесцен камен драги;
Под шатором седе ш ти вино.
Посађује до десна колена
Елчибашу Дојчетића Вука,
Па до Вука Бошка Рајчевића,
Па Стојана Степојева сина,
Па до њега Јовицу Ресавца,
Кучајинска бојна копљеника
Од Ресаве лепе воде ладне;
Па до њега Големовић-Ђуру,
Па до Ђуре Орловића Павла,
Па до Павла Радо-бег-Мијајла,
До Мијајла Грчића Манојла,
До Манојла Шајновић-Дамњана,
До Дамњана Облачића Рада,
А до Рада Кајицу Радоњу;
Каицом је совру зачелио
Спроћ' честитог лица краљевога.

Razrušenje Moštanice
( 1482 ).

Car čestiti opravi vezira
Radovana Ercegova sina,
Koji primi vjeru muslimansku.
Car mu dade veliko vezirstvo,
A dade mu Dilbu za ljubovcu,
Šćer jedinu Avdula sultana,
A on njemu vjeru na divanu,
Da mu dade vojske umnoženo,
Da izvede vojsku Onogoštu,
Da on primi Moštanicu grada,
Da pobjedi Orlović Rada.
Car mu vojske dade sto hiljada.
On povede vojsku iz Stambola,
Izvede je na kraje bosanske,
Na granicu zemlje Travunije,
A pošljednje već Ercegovine.
Glas dopade na Ercegovinu,
Popu Stevu Diomanoviću
I Mijajlu banu Zotoviću
I mladome srpskom kapetanu
S Nevesinja Ružiću Ljubanu.
Te se dvije vojske susretoše
Na Zagorje na Vode Bijele.
Tu se klaše za neđelju dana.
Sudba Božja ne dade pobjedu,
No je srpska vojska poginula,
Od Turske je dosta jada bilo.
Glavari se srpski predadoše
Radovanu Ercegovu sinu
Pošljednjemu Mamutu vezoru.
On otolen podigao vojsku,
Svede vojsku Onogoštu ravnu
Kod duboka Gornjepoljskog Vira.
Tu je Turčin tabor učinio,
Niša pašu sebi dozivao
I ovako njemu govorio:
„Ajde zovi Orlovića Rada,
„Da mi preda Moštanicu grada“.
A veli mu Ružiću Ljubane:
„Mamut – pašo, dragi gospodare!
„Rade ti se nikad predat’ neće,
„No napiši tvoju buruntiju,
„Da mu lažnu mrežu napravimo,
„A na Božju vjeru prevarimo;
„Jer ti ne znaš šta je Moštanica
„Velika je tvrđavina onđe,
„Dva endeka oko b’ jela grada,
„Ne more se za grad privatiti.“
A kad paša riječ razumio,
Pa uzeo sitnu buruntiju,
Pa je sitnu knjigu napravio,
Pa je spremi Orloviću Radu
I ovako njemu govorio:
„Znaš li Rade, nije bilo davno,
„Mi smo oba u Srbe porasli
„I srpsku smo školu naučili?
„Bog jedini opravi Aziju,
„Te dva srpska carstva pogaziše,
„Već do mora dopriješe Turci.
„Sve to kad sam očima vidio,
„Ja sam svoju vjeru ostavio,
„A za tursku vjeru privatio.
„Kod mene su četiri glavara,
„Svaki mi se poturčio, Rade,
„I u novi zavjet uletio
„I za paći vjeru prihvatio
„I izmećar dinu postanuo.
„A znaš, Rade, održat se nećeš,
„Krenuo sam stotinu ’iljada,
„Pola mi je vojske poginulo,
„Su pedeset evo me na tebe.
„Meni vojske neće nestnuti,
„Kolik’ vode u duboku moru.
„Predaj mi se biće bolje za te.“
Knjiga Radu Orloviću dođe,
Knjigu gleda pa se na nj smije,
Pa doziva gospođu Savetu,
( Milu šćercu Grbljanina bana,
Što bijaše krajem mora slana ).
I ’vako joj govorio Rade:
„Donesi mi kartu nepisanu,
„Da načinim knjigu šarovitu.“
Donese mu kartu nepisanu,
Knjigu piše banu Grbljaninu:
„Mihailo, bane Grbljanine!
„Spremi meni mazge i komore
„U bijelu Moštanicu grada,
„Da ispratim i milo i drago,
„Da odlučim i staro i mlado,
„Evo mene Mamut – paša dođe
„I dovede silovitu vojsku.
„Vet je ovo megdan srpskog carstva
„Najpotonji do Božijega dara.
„Zadajem ti Božju vjeru, bane,
„Zakletvu sam dao manastiru,
„S dobre volje predati se neću,
„No ću muški u grad umrijeti,
„Moštanicu krvlju obojiti,
„Nek’ se priča potlje u potomstvo,
„Ako iđe ostane Srbina
„I srpskoga slova i imena.“
A drugu je knjigu napravio,
Pa je spremi Gornjepoljskom Viru
Mamut – paši carevu veziru
I u knjizi njemu govorio:
„O Mamute, sad novi Turčine!
„Znaš lijepo kad sm’ u školi bili,
„U koliko vjera uljeć’ ’ćaše?
„Pa te zato sudba zanijela,
„Te si svoju vjeru ostavio
„I u tuđu vjeru uletio,
„A na svoju braću zaratio.
„Pričekaj me za petnaest dana.
„Znam lijepo održat’ se neću,
„No ću radit’ da je puštim glasom,
„Da ne bude velika pohvala,
„Ni za mene ni za tebe, Mujo.“
Knjiga dođe Mamutu veziru,
No joj kraja ne znade nikako,
No ga čeka za petnaest dana.
A kad Grblju karta dolazila,
On opravi mazge i komore,
Pa ih sprema Onogoštu ravnu.
Rade skoči te narod poluči,
Te opravi i staro i mlado,
A razdvoji i milo i drago.
A gospođa Saveta ustade,
Uze čedo Orlovića Rada,
Pa ovako Radu govoraše:
„Odi, Rade, da se razdvojimo!“
U b’ jela se lica poljubiše,
Svi se toplim suzam’ pokvasiše
I reče mu gospođa Saveta:
„Ne puštaj se živ u turske ruke,
„Svetoga ti današnjega Luke!
„Svak je rođen smrtnom času dužan.
„Daj mi, Rade vrana zagrlana,
„Daj ga meni, ne trebuje tebi.
„Blagoslov ti Božja na mač pala,
„Da š njim smaknem novog Avgarana,
„Da osvetiš muški svoga grada!“
Uđa Savka vrana zagrlana,
Ćaše Savka sa narodom poći,
No zavika Orloviću Rade:
„Okreni se, gospođa Saveta,
„Da ti predam na amanet sina“.
Okrenu se gospođa Saveta
I u ruke držaše Nikolu
I Rade je krasno pozdravio.
Odma’ paši knjigu otpravio
I ovako njemu govorio:
„Odi sada, krstu štetočinjo!
„Evo grada a evo megdana.“
Knjiga dođe Gornjepoljskom Viru.
A kad Mamut kartu sagledao,
Pa na dobra ata doletio,
Sablju kide, s Vira vojsku diže,
Janjičara, baše iskorio.
Na endeke proći ne mogoše,
No ih mutna voda došekala,
A koji je endek preskočio
Na dobrome atu al’ paripu,
Svakog Srbi onda dočekaše
I na oštre mače razniješe.
No je, brate, premnogo Turaka.
Naredio paša Mamut paša,
Naredio na tursku ordiju,
Te drvene bale navukoše,
U endeke bale uturiše,
Pro endeka Turci ulećeše,
Te u gradu nastade poklanje.
Taj je megdan trajao do podne.
Pošto viđe Orloviću Rade,
Đe je srpska iznemogla snaga,
On otvori od kapije vrata.
Mamut paša kad ugleda vrata,
Viknu Turčin što ga grlo služi:
„Vet je srpska iznemogla snaga.“
A viđe ga Orloviću Rade,
Pa izvede ata zelenoga,
A poteže mača plamenoga.
Pa on srete Mamuta vezira,
Na ljevo ga rame udario,
Na desno mu bedro sablja punu.
Pa na Niša pašu udario
I desnu mu ruku osjekao.
Dok naleće Ružiću Ljubane,
Novi Turčin da ga Bog ubije,
Te posječe Orlovića Rada.
Turci tada privatiše grada,
Turskom caru pismo opraviše,
Da su grada primili u Srba
I pola im vojske poginulo
I pred njima novi Mamut vezir.
A kad knjiga Carigradu dođe
I kad viđe turski sultan kartu,
Kod njega se Dilba pridesila,
Pa kad viđe što im knjiga kaže,
Crče Dilba u sedam minuta.
Razljuti se sultan na divanu,
Pa opravi Onogoštu kartu
Na vezira Nišu ranjenoga
I ovako njemu naređuje:
„Razvalite Moštanicu grada,
„Da se nezna kuće ni ulice
„Ni nikakva od Srba spomena!“
Tako Turci ferman poslušaše,
Moštanicu grada razvališe,
Donji kamen gornji učinješe.
To je tada u vrijeme bilo.

Iz Banjana

Od tada poislamljenog popa Steva Diomanovića je, po narodnom predanju, čuvena hercegovačka muslimanska porodica Resulbegovići. Njihov su rod bokeški Burovići. Oba ova ogranka igrala su vidnu ulogu u istoriji Hercegovine i Boke. A od nevesinjskog kapetana Ljubana Ružića su, po narodnom predanju, nevesinjski Ljubovići. Oni su bili najjunačkija muslimanska porodica u Hercegovini, Bosni, Zeti, Dalmaciji, Liki i Srbiji. Od poislamljenog Mihaila Zotovića izgleda da su bili spuški Zotovići. Oni su došli u Spuž oko
1700 god. iz Bosne. Bili su veliki junaci i prava gospoda. Pravoslavni Zotovići od kojih je bio opevani Mihailo, stalno su stanovali u Ljubomiru ( u Hercegovini ).
Imali su nasljedno kneštvo, a dali su i znatan broj sveštenika.

Crnogorsko Badnje Veče ( 1710 godine).

Delije su dva Selimovića
Na Rijeku Ivanbegovića,
Selim aga sa bratom Selmanom.
Ne mogu se braća podeliti
Oko pusta Selimova blaga
Oko kula i oko čardaka,
No se braća ’oće pokrviti,
Jedan drugog ’oće pogubiti,
Pa na dvije bande okrenuše
I poglavne kmetove skupiše
Od Srbije i od Skenderije,
Od Podgorja i druge krajine:
Sa tvrdoga Skadra na Bojani
Otle zovu dvije Bušatlije,
Od lijepe varoš Podgorice,
Otle zovu dva Parmakovića,
A od Spuža dva Mećikukića,
Sa Zavala Ćetka Piletića
I Pavića Vujadinovića
Od Slatine iz Bjelopavlića
Otle zovu Petra Boškovića
I vojvodu Rada od Vinića,
Od Povije dva Mijuškovića,
Od Nikšića dva brata Jakšića
I dva brata Balabanovića,
Od Grahova serdara Markića,
A od Risna Ćelović – serdara,
Od Perasta dva Peulovića
Od Kotora Vlastelinovića,
Od Njeguša vojvodu Bogdana,
Od Ćeklića popa Vukosava,
Od Nedoša dva Tomaševića,
Od Cetinja pet Martinovića,
Od Ceklina tri Đuraškovića,
A od Čeva braću Dragoviće,
Od Zaljuća sela ponosita,
Otle zovu Perović – Radula
S bratučedom Nikolin – Manojlom.
Sva gospoda kad se okupila,
Na Rijeku Ivanbegovića
Da dijele dva Selimovića,
Dijeliše za četiri dana,
Komensija kako napravila,
Na ta dio ne pristaju Turci,
No srditi i gadno roktahu.
Kad to viđe Perović Radule,
Ovako je junak govorio:
„Bre kurvići, dva Selimovića!
„Dijel’ te se, nesretno vam bilo,
„Ka’ ’no sretno što vam biti neće.
„Ili ćete danas pristajati
„Ili ćete oba poginuti,
„A blago vi pusto ostanuti.“
Pa se junak za nož dovatio
I andžara malo povadio.
To viđeše dva Selimovića,
Selman aga ne imao duše,
Kao sreće što imati neća,
On izvadi dvije puške male
U Radula obje okrenuo
I objema živu vatru dava;
Pukle puške već mu ne pucale,
Te Radula obje pogodile.
Pade junak među kmetovima,
Pa zavika bratučeda svoga
Bratučeda Nikolin – Manojla:
„Udri, brate, te me zamijeni,
„Ja pogiboh danas od Turaka.“
Kad to viđe Nikolin Manojle;
Iza pasa vadi puške male,
Selmana obje okrenuo,
Još puškama živu vatru dava.
Puške pukle vazda mu pucale,
Te Turčina š njima pogodio,
Živo mu je srce sagorio,
A pod grlo bradu opalio,
Mrtav Turčin pade na serdžadu.
Kad kmetovi čudo sagledaše,
Poskočiše na noge lagane,
Svi na svoje utekoše strane.
A Radula uniješe mrtva,
Doniješe Čevu kamenome
U Zaljuće selo ponosito.
Kad Radula mrtva doniješe,
Stari Pero kuka i narica,
A najprije pominje Batrića:
„O Batriću, moj žalosni sine“
„Što okonča život u Banjane
„u tavnicu Ćorović – Osmana;
„Žalostan ti i otac i majka.
„O Radule moj nesretni sine,
„Rašta, đeco, izgiboste ludo?
„Sad što će vi stari Pero tužan?“
A tješi ga Nikolin Manojle:
„Striko Pero, od krajine krilo,
„Umiri se nemoj tugovati,
„Nemoj đeci rane vrijeđati.
„Radula sam osvetio tvoga,
„Za Radula ubio Selmana.
„No nas čekaj do Badnjega dana,
„Ja se uzdam u Boga miloga
„I bolje ću đecu osvetiti,
„Za jednoga po deset ubiti.
„Mi smo sinoć na Cetinje bili,
„Svi smo Božju vjeru uvatili,
„Vladici se Danilu zakleli,
„Kad nazdravlje Badnje Veča dođe,
„Svi da ćemo udrit’ na Turčina.
„Ili ćemo svaki izginuti,
„Il’ se više Turčin turčit’ neće,
„U granicu naše Gore Crne.“
Što god ide sve dolazi brzo,
Dokle Badnja Veče dolazila,
Spremaju se za boj Crnogorci
Ka’ no vuci za bijele ovce.
Crnogorci badnjak naložiše,
A Hristu se Bogu pomoliše:
„Blagi Bože i sveti Božiću,
„Pomozi nam noćas na megdanu.“
A kad noći na ponoći bilo,
Ustadoše mladi Crnogorci,
Po kajiša puške dovatiše,
Ostaviše kuće i kolibe,
Ostaviše vjerenice ljube
I na Turke složno udariše,
Svak na svoje selo i krajinu,
A najprije pet Martinovića
Iz Bajica mesta pitomoga,
Za Inogor braća dolaziše,
Posjekoše sve pet Mustafića
Svim Turcima posjekoše glave.
Bože mio krvava Božića,
Puca puška na svakoju bandu,
Puca puška, krv se prolijeva,
Tu brat bratu o’ sijeca glavu
Za hrišćansku i Božić i slavu.
Od ponoći dok Božić došao,
Niđe nebi Turčina našao
U granicu srpske Gore Crne,
Samo oni te se pokrstiše,
Prađedovsku vjeru privatiše.
Pošto svanu i ogranu sunce,
Bože mio na svemu ti fala,
Kako šemluk čine Crnogorci
Po Cetinju i po Gori Crnoj.
U gori su tice propjevale
Od radosti i veselja slavnog.
Na manastir zvona ječijahu,
A ore se pjesme na sve strane
Za slobodu srpske Gore Crne.
Već ne viče odža sa munara,
No kucaju zvaona sa oltara.
To je bilo, istina je bilo,
A da nije što bi se zborilo.

KULA ĐURIŠIĆA
10.aprila 1847.

Knjigu piše skadarski vezire,
a šalje je u Stambolu gradu
a na ruke caru gospodaru:
"Sultan-care, dragi gospodare,
Goru Crnu muka pritisnula:
pogibe joj žito u dolini
pogibe joj stado u planini;
uzvija se narod u gorama,
ništa ne zna šta hoće da radi.
No otvori blago iz riznice,
a otvori žito iz žitnice;
domamićeš na to Crnogorce,
predaće se tebi Crnogorci,
pokorićeš lomnu Goru Crnu,
učinićeš dinu zadužbinu
i proslavit ime u svijetu."
A kad care knjigu razumio
on nakiti sitnoga fermana,
otpravi ga Skadru bijelome
Osman-paši, skadarskom veziru:
"O Osmane, moja vjerna slugo,
ti otvori blago iz riznice,
a otvori žito iz žitnice,
te domami k sebi Crnogorce.
A dajem ti tursku vjeru tvrdu,
ako Goru ti pokoriš Crnu,
do mene ćeš sjeđet u divanu,
pušićemo iz jednog čibuka,
prisrkovat iz jednog fildžana."
Kada vezir ferman prifatio,
on na gradu obori topove,
a skadarske skupi poglavice,
te im čita careva fermana.
Svako ćuti, ništa ne govori.
Tad Amzaga na noge skočio
Amza Kazaz, od varoši glava,
te za cara ne zna ni vezira,
pa veziru bio besjedio:
"Ta lud li si, skadarski vezire!
Što ćeš blago trošit na jabanu?
Turska zemlja puna sirotinje,
sirotinji svojoj pomažite.
Blago će ti šteta ponijeti
ka da ćeš ga usut u Bojanu;
Crnogorci biti što su bili,
na sprdnju će tebe okrenuti
kako su te znali prevariti."
Za to paša ne obraća glave,
no ušeta u šikli odaju,
pa šarene knjige nakitio
na krajine listom crnogorske.
Jednu posla u tvrde Pipere
a na ruke serdara Todora:
"O Todore, piperski serdare!
Crnogorci - stari odmetnici,
Crnogorci - carevi sinovi,
hajde k meni Skadru na Bojanu
da se predaš caru čestitome,
i dovedi hiljadu Piperah.
Sve ću tvoje darovat Pipere:
na hiljadu tvojijeh Piperah
sve na druga po par od haljinah
od crvene čohe venedika,
izvezene svilom prepredenom,
nakićene zlatom žeženijem;
glavarima u srmu oružje,
a suviše blago iz riznice,
a suviše žito iz žitnice,
baš, serdare, koliko ti drago.
Ko će more presušiti sinje,
ko l' carevu haznu isprazniti?
Dok je od vas traga i koljena,
da nosite koliko vi drago."
Junak dobar, ma obraza nema,
prevari se, kukala mu majka!
Otpremi mu hiljadu Piperah,
te primiše velike darove,
te primiše blago iz riznice,
te primiše žito iz žitnice,
te primiše od srme oružje,
te primiše tursku džebehanu,
nesrećnu se caru predadoše!
Drugu knjigu paša nakitio,
šalje knjigu u Bjelopavliće
a na ime sva tri kapetana:
"Crnogorci - stari odmetnici
Crnogorci - carevi sinovi."
U knjizi im obećaje blago
ka Todoru piperskom serdaru.
No mu oni knjigu otpisaše:
"Što budališ, luda Bošnjačino!
Ko će obraz za laže prodati
i za turske smradljive darove!"
Paša treću knjigu nakitio,
pa je šalje u Donju Crmnicu
kapetanu Plamencu Markiši:
"O Markišo, mladi kapetane!
Crnogorci - stari odmetnici,
Crnogorci - carevi sinovi.
Evo tebi sablja o pojasu,
sultan ti je sablju poklonio;
hajde k meni Skadru bijelome
da se predaš caru čestitome.
Vodi drugah što god više možeš,
ako možeš četiri hiljade, -
sve ću ti ih u svitu obući,
sve u svitu i žeženo zlato,
na glavare od srme oružje.
Evo tebi blago iz riznice,
evo tebi žito iz žitnice -
da nosite koliko vi drago;
Bojana će pređe presušiti
no u cara blaga nestanuti.
Nemoj mi se prepast, kapetane!
Evo tebi hazna i džebana,
evo tebi vojska i topovi,
evo tebi lađe i brodovi,
kapetane, koliko ti drago."
Prevari se, crn mu obraz bio,
osramoti i žive i mrtve,
te pokupi drugah šest stotinah,
te objesi sablju o pojasu,
te on primi velike darove,
te on primi blago iz riznice,
te on primi žito iz žitnice,
primi vojsku a primi topove.
Grohotom se paša nasmijao,
te u lice poljubi Markišu
i uze ga za svoga posinka,
pa govori svojoj tevabiji:
"Otkako sam na noge ustao
i počeo gledati junake,
zornijega ne viđeh junaka
od Markiše, mojega posinka;
do cara mu ne bi naša para.
Ako bog da, posinče Markiša,
tek Crmnicu hašar učinimo,
vodiću te caru u Stambolu,
iskaće te sultan za rikala,
iskaće te, a puštit te neću,
ne puštam te pređe svoje glave."
To Markiši vrlo milo bilo,
obećaje što biti ne može.
Na ćilim su noge prekrstili,
lule piju, prisrkuju kafu,
a na uši šapte neprestano,
dobro im se laže sudaraju.
Viđi muke na Crmnicu Gornju:
predade se sva Crmnica Donja,
u Crmnicu uvedoše Turke.
unesoše tain i džebanu,
dovezoše od boja topove, -
predade se, niko ne ostade
do sokola Nika Popovića
i krvave kule Đurišića.
Kule im je vojska opkolila,
te ih zovu na aman Turcima.
Šetaju se dva dobra junaka
po livadi kraj zelena Vira;
u obraz su sjetno neveselo,
grdne su ih misli spopanule,
grdna ih je muka priklopila.
Jedno bješe kapetan Andrija,
drugo Butor, od Podgora glava.
Reče Butor svome pobratimu:
"Kapetane, dobar pobratime,
ja ne žalim muku prenositi
jer su muke za junake date,
a ne žalim što ginut hoćemo -
za poštenje umiru junaci,
to je naša od starine hvala,
nego žalim bruku i grdilo
koje pade na našu Crmnicu;
otkad pamte i pričaju ljudi
Crmnica je turačka krvnica
Crmnica je srpska perjanica."
"Ne boj mi se, dobar pobratime,
počinuće bruka na grdilo,
Crmnica će ona prva biti.
Što možemo vojske iskupimo,
pa što bog da i sreća junačka!"
U riječi u kojoj bijahu,
dok evo ti tri dobra junaka,
na rame im bistri džeferdari,
a u pojas srebrno oružje,
tri junaka sa polja Cetinja.
Jedno bješe serdar Martinović,
drugo bješe Radonjić vojvoda,
treće junak Martinović Đuro.
Ruke šire, u lica se ljube,
pitaše se za junačka zdravlja.
Žale im se do dva pobratima
kako im se prosula nahija,
kako im je sila pojahala.
Reče serdar Martinović Milo:
"Ne bojte se, dva dobra junaka,
doklen su vi braća Crnogorci,
imaćete dosta pokajnicah.
No na noge, ako boga znate!
Đurišića kulu ugrabimo,
napunimo kulu džebehane,
napunimo dobrijeh junakah,
jer ako je ugrabiše Turci,
biće na njoj velja pogibija,
iz kule ih izagnat nećemo."
Svikolici na to pristadoše.
Biraju se krvavi junaci
koji će se zatvorit u kulu
sve po pušci i krvavoj ruci,
jer se lako nije zatvoriti
ni u vojsku tursku ugreznuti:
od Cetinja serdar Martinović
s barjaktarom Martinović Đurom,
od Njegušah Radonjić vojvoda,
od Podgora Perović Butore
i sa njima desetak momčadi.
Otidoše noću bez mjeseca,
te bijelu kulu ugrabiše,
napuniše kulu džebehane,
a na kulu popeše barjaka.
A kad svanu i sunce ogranu,
turska vojska barjak opazila,
te na kulu vojska udarila.
Al' se kula Đurišića brani,
na daleko razmahuje Turke.
Viče junak iz turskog okola,
baš na ime kapetan Markiša,
on doziva kuli Đurišića
a na ime Martinović Đura:
"Barjaktare, Martinović Đuro,
kakva te je hala donijela
u nesrećnu kulu Đurišića?
Kunem ti se vjerom u koju sam,
u njoj ću te živa uhvatiti,
al' u živu vatru izgorjeti,
na njoj barjak turski poperiti,
nego izlaz' meni na amanu;
nije lako s carem vojevati."
Iz kule mu odgovara Đuro:
"O Markiša, turski kapetane,
što uradi, crn ti obraz bio?
Što pohuli na svoje poštenje?
A dajem ti božju vjeru tvrdu -
bez jada ti kulu ne puštamo,
ni s jadom je puštiti nećemo,
no će mnoge majke prokukati
doklen padne kula Đurišića.
A uzdam se u boga miloga,
ti ćeš tvoju kulu ostaviti,
ja po tvome počepat pepelu."
"Be, ne luduj, Martinović Đuro!
Doklen mi je Skadar na Bojani,
a u Skadar skadarski vezire,
oko njega Arbanija ljuta,
ne bojim se do boga nikoga."
Opet njemu progovara Đuro:
"Kurva bio koji prevario;
ko prevari - on je junak gori."
I još šćahu nešto govoriti,
nego tanke puške zapucaše.
U to prispje sva Gornja Crmnica,
pobiše se bojem sa Turcima.
Više vojske turske nego naše,
jača vojska turska nego naša;
junaci su bolji Crnogorci,
te u polju ne puštaju Turke.
No ostaje kula Đurišića,
sve ostaje među Turke kula,
ma se brane iz kule junaci,
oko kule razmahuju Turke.
Turskoj vojsci dobra pomoć dođe:
dođoše joj šezdeset barjakah,
a za njima šezdeset stotinah
Arbanasa ljuta ubojnika,
a pred njima barski Selim-beže
s buljugbašom od Duge Krajine;
dođoše joj šezdeset šajakah,
a sve šajke koštanove lađe,
svaka puna od boja džebane,
svaka puna od boja zahire,
a u svakoj po dvadest Turakah,
a pred njima vezirski ćehaja;
dođoše joj petnaest brodovah,
a na njima četrdest topovah,
a pred njima Murić Selman-aga.
Turci su se dobro posilili.
Vide muku sa kule junaci,
al' se muci ne podaju živi,
nego brane kulu od Turakah.
Grdne su ih misli priklopile:
sila turska, izdaja domaća!
No govori Radonjić vojvoda:
"O serdare, naša poglavico,
ti si dobar junak za junaštvo,
no pogledaj što se uradilo:
izdadoše Kuči svikolici
do jadnoga Božović Dragoja
i delije Marka Jokovića
i sokola Lukića Miloša
sa nesrećnom kućom Ivanovom.
Vojska im je kule opasala,
opasali Turci i Brđani;
predaše se na aman Turcima,
ne mogoše boja učiniti,
šćaše im se utrijet koljeno.
Izdadoše Piperi junaci
do krvave kule Vučinića
i četiri brata Mitrovića,
do Ravnoga Laza na krajinu
k sa St'jene Sinanović Joka,
do sokola Vula kapetana
sa četiri brata Markovića,
do junačke kuće Piletića
sa petnaest braće Đurkovića,
do crnačkog starog kapetana,
iz Seoca Lakina Đukana.
Izdadoše đeca Martinići,
Martinići, brdska ključanica,
gubalo ih junačko mlijeko
što lijepi obraz nagrdiše,
izdadoše listom Martinići
do valjane kuće Radovića
i Donjega Sela krvavoga!
Što su drugi izdali Brđani
i Pješivci do navrh Ostroga,
to, serdare, u paru ne brojim
dok je zdravo kuća Boškovića,
dok su zdravo svi pokrajvođani,
koji vjerom prevrnuti neće
dokle im se ne utre koljeno,
pa dok nam je Petre kapetane
sa sokolom Điknićem Stefanom,
pa dok nam su dvije sablje britke,
dvije sablje do dva perjanika -
Ružin Stano i Gorašev Marko;
od njih drhti sva turska krajina.
Izdadoše Rovca do Morače,
izdadoše Rovca svakolika
do Purena Tapušković kneza
i serdara s bratom Radovanom,
do jadnoga Nedić Radivoja,
do serdara Vlahović Pavića
i momčeta Petra Lučinoga.
Pa izdade sva Crmnica Donja!
Turci jaci, izdajnici jaci,
moj serdare, na dobro ne slute!
No kupimo vojsku iz dubine,
da se ovđe muški pokoljemo!
Kad se ovđe muški pokoljemo,
sve će biti trice i kučine;
ako l' ovđe muški ne pregnemo,
evo muke velike, serdare.
Mi se našoj kuli ne bojimo
što se neće zadovijek pričat:
ka bijela kula Đurišića;
nejaki su ovđe Crnogorci,
a sila je turska najahala,
nagrdiće nejač crnogorsku.
Da l' nijesi jučera vidio
što hoćaše oko Vira biti
da ne dođe pedeset Građanah?
Nego piši knjige šarovite,
da dignemo iz dubine vojsku,
da se s turskom vojskom pokoljemo
kako smo se klali dovijeka."
Tada serdar na noge skočio,
šarene je knjige nakitio.
Jednu posla na ravno Cetinje
a na ruke Peru i Đorđiji:
"Petrovići, do dva bratučeda,
tek primite list knjige bijele,
otpremajte vojsku u Crmnicu!
Evo nama Turci u pohode,
bijela je kula opkoljena;
mi se iz nje maći ne smijemo,
a turska je vojska ojačala,
Crnogorci ljuto inokosni.
Već spremajte vojsku u Crmnicu
i pozdravte do dva barjaktara,
barjaktare od Cetinja ravna,
neka skupe momčad Cetinjane
od bijele kule Vojvodića,
uprav, braćo, do vrela Cetinja.
A ti, brate Petrović Đorđije,
ti pojaši jagrzli gavrana,
a pripaši sablju o pojasu,
hajd pred vojskom u Crmnicu župnu."
Pa je drugu knjigu nakitio,
a šalje je Riječkoj nahiji
na rukama Filipa serdara:
"O Filipe, riječki serdare,
tako kažu i pričaju ljudi:
otka posta lovna Gora Crna
da junaka boljega serdara
još u Crnoj Gori ne nastade.
Ded pojaši đoga debeloga,
a pokupi Riječku nahiju,
sve vojnike hitre ubojnike,
hajde s vojskom k nama u Crmnicu.
Će si dosad s njima udarao
nije lako dušmaninu bilo,
neće ni sad, u boga se nadam."
Takve serdar knjige otpravio.
Dođe knjiga na ravnom Cetinju
na rukama Peru i Đorđiji.
Sprema Pero u Crmnicu vojsku,
a za vojskom od boja džebanu;
a Đorđije na noge ustade,
pripašuje svijetlo oružje,
pripašuje sablju o pojasu,
gavrana mu mlađi izvedoše;
istom sjede vrancu na ramena,
dok evo ti do dva barjaktara,
a za njima đeca Cetinjani
od bijele kule vojvodine,
pobratime, do vrela Cetinja.
Otolen se vojska okrenula,
a kad došli na Uble studene,
na čistome polju širokome,
dok evo ti Filipa serdara
na njegova pulata đogata:
sav u srmi i čistome zlatu,
nakosio dvije ledenice,
a spored njih dugačka andžara,
o ramenu bistra dževerdara,
a za njime dvije vojevode
s ljubotinskim Đurom kapetanom,
a za njima petnaest stotinah,
sve momčeta jednakoga lika,
jednakoga lika i oružja.
Pitaše se za mir i za zdravlje.
Reče serdar s pulata đogata:
"Dobro došli, braćo Cetinjani!
Kada god smo miješali vojsku
vazda nam je dobra ruka bila,
po tuđem smo čepali pepelu,
i sad ćemo, braćo, ako bog da!
Imam dobar biljeg za junaštvo:
poda mnom je đogat osilio,
ne da mi se skinut ni počinut,
nego hita put ravne Crmnice;
biće naša, ako bogda, ruka."
Sađe vojska u ravnu Crmnicu
i počinu Viru širokome
kraj studene rijeke Crmnice.
Glede vojsku Srbi iz zatvora,
iz bijele kule Đurišića,
veselje joj grade iz pušakah,
dobro su se vojsci posilili:
grme turski na vojsku topovi,
daju Turci volju za nevolju,
ali su se dobro prepanuli.
Dvije vojske noćcu prenoćiše,
prenoćiše jedna sprema drugoj.
No je naša veselija vojska:
kola vodi, a igre zameće,
skoka skače, kamena se bača,
pjesne hore, puške prolamaju, -
vesele se momčad crnogorska,
jer su momčad boja zaželjelja,
pa ne mogu jutra iščekati
ogledat se starijem krvnikom
sa oružjem na poljani bojnoj.
U to svanu i sunce ogranu,
džebehanu vojsci razdadoše,
te na dvoje razrediše vojsku:
odrediše Riječku nahiju
s dva plemena od Gornje Crmnice
da s' ubiju bojem sa Turcima
na Mijela do sela Godinja;
odrediše đecu Cetinjane
s dva plemena od Gornje Crmnice
da udare uz polje široko
put krvave kule Đurišića
na bijele kule Boljevića,
da izbave kulu Đurišića
i sokola Nika Popovića.
Tad se serdar na đogata primi,
te pregazi rijeku Crmnicu,
a za njime sva njegova vojska.
Tad skočiše do dva barjaktara,
pregaziše rijeku Crmnicu,
a za njima đeca Cetinjani
s dva plemena od Gornje Crmnice.
Al' da vidiš muke i nevolje
od junaka Petrović Đorđije:
grdna ga je rana dopanula,
kumbara mu nogu oštetila,
ne može se s postelje šenuti
to l' pojahat jagrzli gavrana,
to li sablju pripasati britku,
no mu puca srce u prsima,
a skaču mu suze na očima.
Vidi serdar iz zatvora vojsku,
iz krvave kule Đurišića,
sa petnaest svojih sokolovah,
veselje joj čine iz pušakah.
A šta ću ti duljit lakrdiju?
Već udriše mladi Crnogorci
kako suha munja iz oblaka,
a ni munja tako udrit neće;
svak bi reka i bi se poreka
da nijesu trideset stotinah,
nego da su i deset hiljadah,
Stoji jeka, zemlja se prolama,
ima od šta, dragi pobratime!
Puške grmi dvanaest hiljadah,
fišti vojske dvanaest hiljadah,
a gruvaju četrdest topovah!
Nije čudo nit' se čudit treba:
stari su se poklali krvnici.
Viče serdar s pulata đogata:
"Đe ste, lakci, na vas progrmjelo?
Đe su turske glave i oružja?
No svakoga mrtva uniješe;
nijeste se tako naučili!"
Iskočiše dva momka sokola:
Martinović od Cetinja Savo
s dvojicom se bori na megdanu,
obojicu dobi na megdanu -
jednome je glavu okinuo,
s obojice skinuo oružje,
a poleće s Dobroga Svjetloća,
te je tursku glavu ugrabio,
ugrabi je iz ognja živoga.
Grmi vatra, da oči ispadnu,
pala živa muka na junake:
množ Turčina, malo Crnogorca,
Arbanasi krvavi junaci,
ne daju se lako potisnuti.
U to vojska crnogorska viknu:
"Uriš, đeco, što se ovo radi!
Od vatre ni oči iskočiše,
od vatre ni poprska oružje!
Ne sagnasmo s mejdana Turčina."
Učini se strašna mješavina,
ubiše se svijetlim oružjem,
ubiše se drvljem i kamenjem,
kleti Turci pleća okrenuše.
Al' zafajdu, dragi pobratime!
Blizu im se kule namjeriše,
a na kule ubojni topovi:
blizu im se lađe namjeriše,
utekoše, mrtve unesoše;
odbrani ih Blato i brodovi,
odbraniše kule i topove
a piličnik uteći ne šćaše.
Viđi muke i nevolje ljute
što na đecu pade Cetinjane
i njihovu družinu ostalu:
uza selo oni udariše
na nesrećne kule Boljevića;
otvori se kula Đurišića,
te iskoči serdar Martinović
sa petnaest svojih sokolovah,
Tu je muka što je bilo nije:
puste kule za boj naređene,
puste kule pune džebehane,
puste kule punane junakah,
puške grme, padaju junaci,
na juriš se otimaju kule.
No birani ginu Crnogorci:
nije lako kule uzimati.
Dvadest kulah na juriš uzeše,
svaku kulu krvlju omastiše,
svaku kulu vatrom opališe.
Al' da vidiš sokola junaka
barjaktara Martinović Đura!
Na drugu se ne obraća kulu,
već na ruke nosi džeferdara,
trči junak kuli Markišinoj,
kako mu se pređe zahvalio;
s Đurom lete do dva pobratima,
od Njegušah Radonjić vojvoda
s ljubotinskim Đurom kapetanom,
a za njima dvadeset momakah.
Opazi ih Plamenac Markiša,
te s družinom kulu ostavio.
Barjaktar ga zove Martinović:
"Stan', Markišo, turski kapetane!
Da l' nijesmo vjeru uhvatili
da ne bježi jedan pred drugijem
jedan drugom da ne pušti kule?"
Bježi kurva Plamenac Markiša,
bježi kurva, okrenut se neće.
Tad mu pustu kulu izgorješe.
Serdar s vojskom na kulu juriša,
kule pale, a roblje hvataju.
No je serdar srca milostiva,
ne da roba pređe svoje glave,
no puštaje roblje na slobodu.
Izgorješe listom Boljeviće.
U to prispje riječki serdare
i njegova vojska svakolika;
niz selo je napuštio vojsku.
Što uteče cetinjskom serdaru,
ne uteče riječkom serdaru.
Poharaše, hašar učiniše,
četrdeset kulah idžgoriješe
i stotinu robah uhvatiše.
Bježi grdan Plamenac Markiša
su njegovo stotina momakah,
bježi grdan Skadru na Bojani
k poočimu skadarskom veziru
da mu priča što se dogodilo.

Похара Жабљака

(1835. год. 10. марта)
...
У то сила турска наринула,
три хиљаде љута убојника
Малесије из Зете простране;
а одовуд сила црногорска:
Цеклињани, храбри витезови,
Љуботињци на гласу јунаци,
а пред њима попе и Шутане,
Добрљани и с њима Грађани,
којино су одвазда јунаци,
и остала Ријечка Нахија;
Цетињани, соколови сиви,
а пред њима сердар Мартиновић.
Ту се двије силе ударише,
по вароши огњем жестокијем.
Него турска сила узмакнула,
у тврде се куле затворила,
ал' зафајду, драги побратиме!
Црногорци варош опколише
и у куле Турке затворише;
с једне стране сташе бити Турке
огњенијем топом и лубардом;
с друге стране јуришају често
на крваве куле по Жабљаку.

...

У том боју погибоше, друже,
Црне Горе многи соколови; -
ма што бјеху два добра јунака:
Мартиновић из Цетиња Иво,
Црне Горе хитра перјаница,
и делија Митар барјактаре
од крвава Села Добрскога! -
нека гину, весела им мајка,
њихове ће душе царовати,
јер су живот за поштење дали
и освету браће и племена
од Турчина, стара безвјерника!
...

Свети Петар Цетињски

СРПСКО БАДЊИ ВЕЧЕ

Сабор чини хаџи-попе Јово,
на сабор је Зету окупио,
па пошто је Зету окупио,
овакоје попе бесједио:
"О Зећани, јадна браћо драга,
што хоћемо од живота свога:
не имамо цркве ни закона!
но погибе Лазар у Косово,
а клетизи прискочише Турци,
развалише цркве и олтаре,
оградише све турске мунаре!
Но ја велим, моја браћо драга,
окупимо ми мало пешкеша,
да идемо Скадру крвавоме,
да молимо пашу злочеснога
да ни даде турску бујрунтију,
да би мало цркве оградили
да би своју вјеру придржали!"
Све Зећани кабул учинише
и за пашу пешкеш приправише;
право пошли Скадру бијеломе,
те пред пашом жалбу учинише.
А пошто је паша разумио,
пешкеш прима, бујрунтију пише
да би мало цркве оградили
да законе своје придржају.
Па отле се натраг повратише,
дозиваше камене мајсторе, -
он мало цркве оградише
и камене платише мајсторе,
на своје их доме отпратише.
Ма говори хаџи-попе Јово:
"О Зећани, моја браћо драга,
ево б'јелу оградисмо цркву;
што је фајде ђе је ограђена -
она није боља но пећина
теке није освештена црква!
Нег' да опет пешкеше купимо,
да идемо Скадру на Бојану
у нашега паше опакога,
да би смо га како умолили,
еја би ни хајтар учинио,
еја би ни како допуштио
да идемо малој Гори Црној,
на Цетињу владици Данилу,
а да бисмо њега умолили
да би доша да ни свешта цркву!"
Сви Зећани на то пристадоше,
те за пашу пешкеш окупише;
пак се диже хаџи-попе Јово,
с собом узе три четири друга,
пође опет Скадру проклетоме;
ту пред пашу они излазаху,
пред њим плачу и моле се љуто.
Пешкеш прима, бујрунтију пише,
бујрунтију тако направљаше,
у њу добро поздравља владику:
"Чуј, владико, црни калуђере,
ја ти паша тврду вјеру дајем,
дођ', владико, Зети Земљи равној
да у Зету свешташ цркву малу:
ево ти ја дајем на поклону,
Зету равну и Брда остала,
док им чиниш црковне начине
да ти дају што се погодите!"
Отолен се натраг повратише
и дођоше здраво на дворове,
Зећанима право кажеваху;
па узеше тенахну ђемију,
те иђаху Блатом широкијем,
док дођоше на Ријеку малу,
а с ријеке на Цетиње равно,
те му десну пољубили руку,
на руке му бујрунтију дају.
Кадје виђе владика Данило,
овако им бесједи владика:
"Попе Јово, јадовна ти мајка,
није вјера тврда у Омера!
Ма ћу поћи, да нећу ни доћи,
ради вјере и закона свога
док ујутро зорица осване!"
Онје своје слуге дозивао,
овако је њима бесједио:
"Хацарте ми добра коња мога,
е ћу одит пут Ријеке мале,
а с Ријеке Зети земљи равној, -
бог да знаде хоћу л' игда доћи!"
Слуге су му коња опремиле;
отоле је пут Ријеке поша,
а с Ријеке Зети земљи равној;
у попа је конак учинио.
Сјутрадан се Зета окупила,
Зета равна и брда остала,
и гиздава варош Подгорица,
свак да гледа владику својега.
Владика им освештава цркву...
Ал' ев', побре, жалостиви гласи:
клети Турци ухватише њега,
свезаше му руке наопако,
па га воде варош Подгорици;
те му руке мало попуштају,
у руке му стражев колац дају
на који га мисле ударити.
То кад виђе Зета Земља равна,
Зета равна и Брда остала,
и гиздава варош Подгорица,
заплака се мало и велико,
пашу моле и куме га љуто;
"Немој, пашо, за бога једнога,
немој, пашо, изгубит владику,
немој Зету Земљу отровати,
е ти нигда ништа родит неће,
а сувише изгубићеш вјеру;
но ходи га брзи на откупе,
узми блага колико ти драго!"
Пошто се је псету досадило,
ево гаје врга на откупе,
три хиљаде жутога дуката;
двије даје владика Данило,
ону трећу Зета Земља равна.
А кад виђе владика Данило
е га стави пашче на откупе,
он направи лист књиге бијеле,
па је шаље малој Гори Црној,
Црногорцам', својој браћи драгој;
"Откуп'те ме, не држите овђе,
продајте крсте и кандила,
и путире од сухога злата,
све црковно дајте за ме благо,
а да би ме само избавили
из невоље, из турског синџира!"
То кад чуше браћа Црногорци,
одмаха су благо саставили,
с њиме иду на Ријеку малу;
ту нађоше владику Данила,
састаше се туна с турцима,
благо даше, владику примише,
вратише се здраво на Цетиње.
Ту владика дивно дочекује
у манастир браћу Црногорце,
пак овако зборе Црногорци:
"Благо нама, наше сунце јарко,
када ни те срећа изнијела,
како шћасмо живјети без тебе!"
Те владика њима одговара:
"Ками ви је благо, Црногорци,
један вама, а девет су мене,
тек се клети умножише Турци, -
владајте се, не уздајте с' у ме;
ако мене послушат нећете,
ја ви данас вјеру тврду дајем
већ ме овде видјети нећете."
Сви му они тврду вјеру дају
да ће они послушат владику.
"Но ни кажи, мили господару,
како бисмо саде учињели?"
"Ја ћу вама казат, браћо драга:
ево су се умножили Турци
а у нашој малој Гори Црној;
неколико неће бити доба,
а луду ће вашу турчит ђецу
ђе гледате вашијем очима,
да им ништа помоћи нећете!
Него, јадна браћо Црногорци,
међу собом вјеру ухватите
за слободу крвцу пролијеват,
за слободу и за вјеру нашу,
да с' бранимо од невјере турске:
покољимо Црном Гором Турке,
који су се међ' нас уселили
на срамоту и на пријевару!
бранимо се, не издајимо се,
и бог ће ни помоћ, ако бог да!
Ја не жалим да ћу погинути
Црногорци њему вјеру дају,
вјеру дају и дају бјелегу,
бјелега је мратинске погладе,
таде с турцим, да заметну кавгу.
Мало прође, а покладе дошле,
не би кавге ни свађе никакве.
То кад виђе владика Данило,
побоја се да га преварише,
тере своју слугу дозиваше,
одасла га к војводи Батрићу:
"Дођ, Батрићу, с браћом твојом драгом,
е имамо нешто разговора!"
Батрић зове Марка и Милоша,
и Томаша и брата Ивана,
сви пет поше к владици Данилу.
Лијепо их бане дочекива,
пак им бане поучења даје
што су наши стари учињели
и слободу како су чували
док погибе Лазар у Косову.
"...Но каж'те ми, о Мартиновићи,
камо ваше вјере и аманти,
а које сте са мном оградили,
до покладах клетву учинили,
до покладах заматнути кавгу?
Ев' покладе, не би другог гласа,
јао леле, до жалосна гласа!"
Тада скочи војвода Батрићу
те му десну пољубио руку,
а овако њему бесједио:
"Чу ли мене, мио господаре:
ја се бојим и страх ме је љуто
ере те ме издат Црногорци;
ја бих давно заметнуо кавгу,
но пет братах што смо од Мартина,
сви имамо нашу дјецу малу,
а и наше старе родитеље -
мили су ни ко цару цареви, -
хоте ни их потурчит, занаго;
па те молим, драги господару,
нађ, им мјесто, па не жали наске!"
Владика им за то одговара:
"Слушај мене, војевода Батро:
Црногорци ако те издаду,
биће они ђе и моја глава!"
На то су се они раздвојили,
међу собом савјет учињели.
Мало прође, Бадњи вече дође,
стадоше се браћа на вечеру,
наложише блажене палице,
бадњакове пак и бадњачице,
и уждише воштану свијећу,
пак се милу богу помолише,
великоме Христову Рожденству,
да им вазда буде у помоћи;
још донесе једну чашу вина,
напијају сви у славу божу
и у славу Христа спаситеља;
тад сједоше и повечераше,
Пошто браћа слатко вечерала,
овако им војвода зборио;
"Сад на ноге, моја браћо драга,
прихватите свијетло оружје,
да идемо ђе смо углавили!"
Прихватише свијетло оружје,
ни Иногор мало поље доше,
на бијелу кулу Мустафића:
ту бијаху пет Тураках братах,
пет Алићах, седам Мустафићах,
њих поклаше и тридесет с њима.
Па отоле браћа Мартинићи
здраво пошли на Јабуку село,
нешто Турак' и ту изгубили;
ал' им вичу двоје ђеце турске,
они вичу да ће с' покрстити;
не шћеше их браћа изгубити,
но их воде владици Данилу, -
владика их оба покрстио.
Још отоле с' браћа подигнула,
на Дубовик село одлазила,
и ту неке погубили Турке;
и ту вика једно д'јете лудо
да се хоће покрстит занаго;
тако су му живот опростили,
но и њега владици повели, -
он га крсти како и остале.
То све било док огрија сунце,
тер освану Рождество Христово,
пак се браћа натраг повратила,
а низ поље, низ Цетиње равно,
шенлук чинећ и весеље драго.
Глас допаде владику Данила,
донесе га једно момче младо;
"Муштулук ти, драги господаре,
погибоше црногорски Турци,
а осталим на стрва се не зна!"
Кад је бане гласе разумио,
сам собом је бане бесједио:
"Мили боже, на свему ти хвала,
баш весеља што жуђех одавна!"
У ријечи у коју се нађе
он је своје слуге сазивао,
жежејаху кратишне машкуле,
тер чињаху радост и весеље.
А ев' иду пет Мартиновићах
и с њима је Бориловић Вуче,
крвавијех до раменах руках!
Од весеља пак их срета бане;
ушетао у бијеле цркве
те одстоји божу летурђију,
па изиде из бијеле цркве,
даје њима пива ијестива;
лијепо их бане дочекива,
јошт их љепше даром дариваше:
Батру даје коња испод себе,
а Ивану двије пушке мале,
даје Марку сабљу на појасу,
и Томашу златну перјаницу,
а Милошу танку талијанку,
брешку пушку ситнога џефера;
пак дарива Бориловић Вука,
и њем даје двије пушке мале,
самокресе по од четир' рла,
а међу њих мерџајли ханџара,
нек душмане све коље и пара,
нек их бије да их нигђе није,
ка му браћа, дружина уздана.
То све било кад се и чинило;
покојнијем душевно спасење,
а живијем здравље и поштење!

Najčuveniji četnik roda Orlovića je hercegovački vojvoda Petar Samardzić-Orlović.

Link
Погибија грбаљских и маинских четника и јуначка смрт Стева Орловића новембра 1944. године

Гусле моје мој олтаре свети

Када ћемо опет запјевати
Иако нам до пјевања није
Ал' морамо ради историје
Мртве кости наше браће траже
Да се правда и истина каже
Закукала црна кукавица
Као мајка кад жали јединца
У новембру на почетку зиме
Кад јој не би вакат ни вријеме
Више Старог Бара у планине
Четрдесет четврте године
Ал' то није кукавица била
Но бијела са Ловћена вила
Са гроба се Његошева дигла
Да би браћи на сахрану стигла
Кука јадна и невоља јој је
Без браће је останула своје
Расплела је плетенице густе
А проклиње рушевине пусте
Крвавога и жалосног Бара
Са мртвом се браћом разговара
Тихим гласом као да се плаши
Ништа људи да не чују наши
Ил' да мртву браћу не пробуди
Што их изрод комуниста уби
По наредби Тита и партије
Највећега српског крвопије
Што нареди својим џелатима
Подивљалим српским изродима
Што су Титу вјерне слуге били
И домове српске погасили
Кад се бијела искукала вила
На своја се подигнула крила
Па полеће све до Братешића
На погледу Ластве и Шишића
Ђе је некад штаб четнички био
Кад је Грбаљ као један био
Под командом Ђура капетана
И поштених хиљаду Грбљана
Па поново поче нарицати
Изгубљену браћу помињати
Своју браћу по реду помиње
А изроде са Титом проклиње
Вила таквог не памти злочина
У последње петстотин' година
Откада је на Косово била
Кад се српска војска причестила
Ни крвави Турци Азијати
Не би могли с њима се равнати
Колико су четника побили
Од усташа нису бољи били
А сад браћо и господо моја
Кол'ко има Титових хероја
Крвавијех рука до рамена
Што људскога достојанства нема
Нит се стиде од своје прошлости
Што излази данас у јавности
Сваке лажи било је превише
Сад истину и Дедијер пише
Што је Титу десна рука био
Док се са њим није посвадио
Па сад поче износит истину
О Титовом раду и злочину
Кад је Тито у сагласност с њиме
Четрдесет и друге године
Изродима српским наредио
Кад се бијеше у Босни сакрио
Најстрашније наређење даде
Које тајно посла у бригаде
Да хватају везе са Њемцима
И са својом браћом усташама
Сваку борбу да прекину с њима
Само да се боре с четницима
То су наши противници главни
Јер су Срби у четнике сами
Тако Тито наређује њима
Хоће да се освети Србима
Издајници српски и изроди
Које каплар аустријски води
Направише у Бару покоље
Да Јосипа Броза задовоље
Пасја милет кад доби прилике
Да везане побију четнике
И прогласе себе херојима
Због крваве борбе с четницима
Који пушке опалио није
Нит се срио с четницима прије
Већ се крили под котулом жене
За цијело у рату вријеме
Свак ће од њих јунак да постане
Кад везане побију Грбљане
И са њима браћу из Маина
Што нијесу хтјели ић са њима
Да изроди ко они постану
И без људске части да остану
Нису хтјели да трпе олоше
С Митровићем Мишом отидоше
И са својом браћом Грбљанима
Да се на пут стане изродима
Што су на смрт почели да суде
Све поштене и чувене људе
Рођену су одводили браћу
Да се више никад не повраћу
Родитеља свога да убију
За маршала Тита и партију
Брозови су мислили џелати
Да се тајна никад неће знати
За њихова прљава злочинства
И за страшни покољ и убиства
У крвавом Бару што нестаде
Када им се на вјеру предаде
Три стотине четника и више
Те се кући никад не вратише
На Божју их преварише вјеру
Понудише одмор и вечеру

То крваво и несретно вече
Комесар им политички рече
Не треба вам путоват по ноћи
Сјутра ћете на вријеме доћи
А Подострог од Грбља ближи је
Па вам журит потребито није
Останите вечерас са нама
Да будете гости партизана
Сад када се заборави свађа
Да поново постанемо браћа
Сви што желе добровољно с нама
У бригаду ступит партизана
Бит ће примљен раширених рука
То је ваша жеља и одлука
Ко не жели да иде са нама
Нека иде својијем кућама
Грбљани су и Маини с њима
За зло своје вјеровали њима
Пар Грбљана ту видјеше своје
Па немаху разлог да се боје
Нити у њих да сумњају више
Па се зато грдно преварише
Ријешише да у Бар преноће
Па да сјутра крену у свануће
Зло им јутро а још црње свануће
Од њих доста неће гледат куће
Према једној школи окренуше
Да се склоне од студене кише
Партизани и комесар с њима
Рече мјеста ту за сваког има
Ватра гори биће вам топлина
Храна ће се донијети свима
Што их чека још нијесу знали
Многи од њих бијеху посумњали
Ратну спрему коју су имали
Пред школска су врата послагали
Чим су своје оружје предали
Одмах су се грдно покајали
Доћ' до њега не могаху више
Сви се црном јаду досјетише
Још кад пуста затворише врата
Поче сумња свакога да хвата
На прозоре школске просторије
Стакла било ниједнога није
Свијетла нема не види се ништа
А камоли ватре и огњишта
Злу судбину сви своју видјеше
Ништа људи да их преварише
Око школе под прозор свакоји
По петиња с митраљезом стоји
Јер се олош партизанска боји
Да им не би побјегао који
Око школе чује се галама
И позната пјесма партизана
За једнога Титова војника
Побићемо стотину четника
И Њемци су то исто радили
Па су од њих тако научили
Још пјесама других прљавијех
Што пристојно овдје пјеват није
Није прошло можда пола сата
На школи се отворише врата
И двадесет упаде крвника
Највећијех српских разбојника
А комесар уљеже касније
У рукама држи листе двије
Које су му били написали
Они што су сваког познавали
Једну листу много и не гледа
Само ону које побит треба
За њих спаса никаквога нема
Смртна им је казна изречена
Па их онда прозивати сташе
Као што су по Босни усташе
Бодљикаву донесоше жицу
Да их са њом вежу по двојицу
Брата с братом ништа људи вежу
И челичним клијештима стежу
Командант је наредио тако
Да се нико не дријеша лако
Од жице им крв низ прсте лије
Комесар их гледа па се смије
Четницима говорити стаде
Краљ вам Петар нек помогне саде
За кога сте досад ратовали
И својим командантом звали
Ни Ђуро вам Иветић не може
Доћи сада да вам поможе
У Зету је с Митровићем сада
И остатком њихових бригада
Свије ћу вас до зоре побити
Дар сванућа нећете видјети
Партизани док везаше свијех
Требаше им само уре двије
Па везане воде на стрељање
Да побију прије него сване
Киша пада муње сијевају
Смрт четници у очи гледају
Од смрти се јунаци не плаше
Само жале што им се предаше
Што се нису са њима борили
Док су с њима оружје носили
Сад је касно да мисле о томе
Кад изроду предаше се своме
Страшне бјеху болови и муке
Пуста жица рајече им руке
Сваки залуд бјеше покушао
Да би како руке извукао
Из стегнуте бодљикаве жице
Док кроз барске изађу улице
Ту је срећа сусрела двојицу
Што зубима прекидоше жицу
И у црној побјегоше ноћи
Јер су знали код кога ће поћи
Сву су барску околину знали
Број поштених људи познавали Код њих су се неко време скрили

Још су неки од тих људи живи
Од њих се сазнало најприје
За страхоту барске трагедије
Послије су истину причали
Јер су сваког лично познавали
То несретно и крваво вече
Стево Лазов Орловић утече
Тешко рањен бјеше у прсима
Са кланице побјего је њима
Да га живог у јаму не баче
Као што су многе на Радовче
Тешко рањен па немаше моћи
Са стрелишта предалеко поћи
Побјеже им испред зоре ране
Ал' га тешке освојише ране
Од болова не мога да дише
Па кад даље не могаше више
За један се камен заклонио
Да би ране сам себи завио
Пут куда је рањен пролазио
Траг крвави бјеше оставио
Зна да ће га по крви пронаћи
Али даље не могаше ићи
Свјестан бјеше да ће умријети
Па сам себе оће да освети
Бјеше пиштољ у гамаше скрио
Без којега никад није био
Десном га је руком извадио
Жив се више предат није хтио
Покрај себе метну га на траву
А на камен наслонио главу
Дохвати се руком до камена
И на своја исправи кољена
Да би мого посматрати боље
И погледат испред себе боље
Од куд треба изрод да наиђе
Па када их недалеко виђе
Партизанске патроле и страже
По крвавом путу да га траже
Када му се примакоше ближе
Сто метара није било више
Узе пиштољ у јуначку руку
Па их чека да им се привуку
Ко му први на нишан искочи
Том ће Стево затворити очи
Комесар је пред њима одио
Људске крви још је жедан био
Кад се све то примакнуло ближе
Божја клетва на путу га стиже
Што су некад говорили стари
Орловића око не превари
Направи му прозор међу очи
А крв пасја низ чело му точи
Од страха је изрод залелека
Ал' га земља живог не дочека
Још једнога запери на главу
Покрај себе на зелену траву
Да л' умрије ил је рањен био
Добио је оно што је хтио
Кад остали видјеше џелати
Да комесар својом главом плати
И још један да лежи крај њега
Један другог у очи погледа
Том се дару нијесу надали
Нит' су добро Орловића знали
Ал' им сада бјеше јасно свима
Да Орловић част јуначку има
Требали су ништа људи знати
Једном су га могли преварити
И онако по тешким ранама
На својим се подиже ногама
Са пиштољем у десници руци
Па их зваше да приђу крвници
Бар једнога да им још убије
Или кугла да га срет'не прије
Страх их бјеше да му приђу ближе
Па на њега ватру отворише
Ту орловић ка' јунак умрије
К'о његови што су стари прије
То је браћо све истина била
Свједока су још неколка жива
Који могу да кажу истину
И побију сваку лажавину
Позната је сваком чињеница
Да је у Бар била касапница
И у њему јадне браће кости
Биће свједок крваве прошлости
Све док људи вјерују у Бога
И у понос достојанства свога
Да се каже потомству истина
Преживјели то дугују њима
Зна се ко су ти изроди били
Братске крви што су се напили
Нећу да им помињем имена
Од њих данас много живих нема
Ако негдје и још живог има
Нек се стиди од свога имена
Њима мјесто међу људе није
Нит је сада нит је било прије
Крв просута Грбља и Маина
На памет ће доћи на смрт њима
И на оном призиват свијету
Што ће тражит пред Богом освету
Пред суд Божји свак ће да изађе
И свој рачун троструко да плаће
Од тог суда нико не побјеже
То ће њихов посвједочит Јоже
Што умрије пар година прије
Божјој казни умакао није
Па ни они умакнути неће
Са мукама тешким умријеће
Да Бог да их сам ђаво сусрио
Да их жали и ко није хтио.

Истинити доживљај аутора текста Боже Орловића (Ванкувер) – Канада

Pavle Orlović

2007-04-06T04:51:00.000-07:00

Famous picture of Uroš Predić showing the Kosovo maiden with the dying Pavle Orlović

Pavle Orlović (Serbian Cyrillic: Павле Орловић, duke (војвода) of Novo Brdo) was one of the most famous Serbian knights in Serbian history.Son of Vuk (Вук), duke (војвода) of Soko grad on Drina. After death of Uroš V, his feud was mining town of Novo Brdo, on Kosovo and Metohija. He died in the Battle of Kosovo in 1389. His direct descendants are the noble families of Martinović (Мартиновић) from Bajice near Cetinje, Montenegro, and Samardžić (Самарџић) from Krivošije in Boka Kotorska, Montenegro, until 17th century also known as Martinović-Orlović and Samardžić-Orlović. Martinović family are descendants of Bajo Orlović, and Samardžić family are descendants of Bajo's brother Savo. There are many other descedants of Pavle Orlović, but without recognized status of nobility. Orlović familly is now oldest living Serbian noble house dating from Vuk Orle (XIII century)

Orlović Coat of Arms

Grbovi Srpske Vlastele

"U toku ovih borbi rudnički starešina vojske kneza Lazara, Pavle Orlović se pod pritiskom znatnih snaga Nikole Altomanovića, koji je u svojoj vojsci angažovao i znatan broj plaćenika, morao povući sa svoje teritorije prema Zapadnoj Moravi, gde ga prihvati pojačanje kneza Lazara, pa se prema Nikoli Altomanoviću uspostaviše novi položaji, koji su se oslanjali na Zapadnu Moravu i planinu Jelicu. Za komandanta svoje vojske na ovom sektoru, knez Lazar postavi Pavla Orlovića, koji će kasnije postati rudnički vojvoda i njegov barjaktar.

Borbe između kneza Lazara i Nikole Altomanovića se nastaviše nesmanjenom žestinom, pri čemu je Nikola nastojao da ovlada Jelicom iznad Čačka, a odatle prodre u dolinu Zapadne Morave. U toku ovih borbi vojska Pavla Orlovića, potuče Nikolinu vojsku na Jelici."

Link

Luburić o Pavlu Orloviću:

Prema narodnom predanju koje se čuva u Srbiji, Hercegovini i Crnoj Gori, kosovski junak Pavle Orlović bio je sin vojvode Vuka, zapovednika Orlova Grada u Srbiji. Po tome gradu, je kaže predanje i dobio prezime Orlović, inače mu se otac pezivao Crnogorac, pa čak i unuk njegova brata Milije, prezivao se Crnogorac: „vojvoda Bijele Crnogorac“.

Narodne pesme i predanje ne kazuju nam ništa o životu i radu, a ni o smrti vojvode Vuka oca Pavlova. Da li je umro prirodnom smrću ili je poginuo, mi nismo mogli saznati. Izgleda da nije dočekao Kosovsku Bitku, nego da je ranije poginuo ili umro prirodnom smrću. Da nije umro ili poginuo na mnogo vremena pred Kosovski Boj ili da je poginuo u samom tom boju, da se zaključiti po tome, što je njegova udova odmah iza Kosovskog Boja, kako se pripoveda, otišla u Dubrovnik i tu rodila Vuku posmrče, Martina.

Savo Matov Martinović u svojim memoarima kaže, da su se njegovi stari doselili u Gacko „iz grada Sokola u užičkoj nahiji“, a otale docnije prešli u Crnu Goru). A ogranak Orlovića, crnogorski Čakići, pripovedali su Andriji Jovićeviću, ispitivaču naselja u Crnoj Gori, da su se njihovi stari doselili u Crnu Goru iz grada Sokola u Bosni). Grad Soko u gornjem Podrinju u tursko doba spadao je u Bosnu). U blizini ovog grada Sokola nalazi se zaseok i brdo Crna Gora4).

A taj naziv i prezime oca Pavlovog vojvode Vuka Crnogorca, da se dovesti u vezu i vrlo je verovatno da su pominjati Orlov Grad i ovaj grad Soko Identični.

Pavle, je kako se priča oko Kopaonika u Srbiji, bio sestrić Damjana Tomkovića, vojvode dukađinskog. Imao je braću Miliju i Martina.

O Pavlu Orloviću ima uspomena po Srbiji. Neke su zabeležili razni ispitivači. Tako je Milan Đ. Milićević zabeležio predanje, da je Pavle Orlović bio starešina rudokopa u selu Krasojevcima u rudničkom okrugu i da je gradio jednu tamošnju kulu, čije su se razvaline bile očuvale do tada.1) A u ćuprijskom okrugu pričali su mu, da je Pavle Orlović gradio grad na vrhu brda Babe u tamošnjm selu Lešju2). Đeneral Jovan Mišković opisujući rudnički okrug zabeležio je narodno predanje, da je Pavle Orlović rođen u tamošnjem selu Teočinu i da je „sa 77 sabalja” ( valjda druga ), otišao u boj na Kosovo!3)

Pogrešno je Miškovićevo tumačenje, da ovde broj sabalja označava broj vojnika. Sablje su ranije nosile samo starešine ili, kako se kaže, glavari. I danas se to ovako tumači u Crnoj Gori i Hercegovini. U prilog ove moje tvrdnje da navedem ovaj slučaj iz narodne pesme i predanja.

Kad je sv. Vasilije Ostroški oko 1660 god. blagosiljao kneza Vuka Nikolića iz sela Ozrinića kod Nikšića rekao mu je: „A neka te, Nikoliću Vuče, sa kuće ti sablja ne slazila!“

To jest glavarstvo. Prema ovome Pavle Orlović je, kako je prema predanju zabeležio đeneral Mišković, pošao na Kosovo iz Dragačeva sa 77 glavara, to jest raznih starešina.

Kad se iskupila srpska vojska i bila na razdvajanju za polazak na Kosovo, Pavla Orlovića je, kako se pričalo i pevalo, opomenuo ujak, vojvoda Damjan Tomković, na datu zakletvu i upozorio ga, da se ne bi poveo za Vukom Brankovićem, u koga se sumnjalo, da će izdati u boju. Pavle se tada zakleo svome ujaku „Bogom i svojijem svetijem Jovanom“, da će sačuvati svoju i njegovu čast4). Bio je po predanju u Vukovom odredu i komandovao je jednim delom lake konjice.

Kako se pričalo i pevalo, Pavle Orlović se, kad se uverio da će Vuk Branković namerno zadocniti u boj, odvojio sa područnim odredom od Vukove vojske, prispeo u boj i junački se borio.

U selima oko Kopaonika pripoveda se, da je majka odnela Pavla kod crkve Pavlice na Gornjem Ibru i tu sahranila. Ne priča se da li je Pavle preminuo na samom bojištu ili negde u putu do Pavlice. A u Gacku u Hercegovini slušao sam predanje, da je Pavle ranjen donešen u Sjenicu i tu sahranjen. U Rudničkom okrugu u selu Teočinu pripovedali su generalu J. Miškoviću, da je neki kaluđer nekada čitao natpis na nekoj grobnici kod tamošnje crkve, kako je, biva tu sahranjen vojvoda Pavle Orlović.

Ako je predanje o sahrani Pavla Orlovića u Teočinu postalo samo na osnovu priče tog kaluđera i njegova čitanja kakva natpisa ili običnih šara s kakve grobnice, mi mu ne možemo dati veću važnost, jer smo se lično uverili ispitujući razne krajeve po Crnoj Gori i Hercegovini, da su pojedini ljudi čitajući stare natpise pričali nepismenom svetu, kako tu piše to i to. A međutim tamo ili nije ništa pisalo, ili je pisalo nešto, što nema ničega sličnog sa onim što su oni pričali.

Pavle Orlović se, pričaju, nije ženio, te od njega nije niko ni ostao. To ne smeta potomcima njegove braće Milije i Martina, da se hvale, kako vode poreklo od Pavla Orlovića, kosovskog junaka.

Pripoveda se da je udova vojvode Vuka Crnogorca čim je ukopala sina Pavla i svog brata vojvodu Damjana Tomkovića uzela sobom sina Miliju i pošla u Dubrovnik, da tamo „skloni“ svoje blago. Put je naneo preko Gacka. Tu svrati na prenoćište kod kneza Vratka. Svidi joj se kneževa ćerka i njome oženi sina Miliju. On ostane kod tasta, a majka mu ode u Dubrovnik. Tu ona rodi sina. Krsti ga u katoličkoj crkvi, jer, vele, nije bilo tada u Dubrovniku pravoslavnog sveštenika. Nadene mu ime Martin. Pošto skloni svoje blago, vrati se s detetom u Gacko i naseli se kod sina Milije.

Martin je umro u Gacku i sahranjen kod garevske crkve.

Grobnica Martinova nedavno je uzidana u temelje groba vojvode Bogdana Zimonjića. Sreća što je natpis s Martinove snimljen i objavljen. Po Martinu se naziva jedan izvor kod Sarića Greda u Gacku – „Martin“.

Milijin unuk Bijele Crnogorac bio je vojvoda u Gacku. Imao je grad na Bjelaticama kod gatačkog Krsca. Taj grad branio je ulaz u klanac Dugu i prolazak za Nikšić. Tu se, vele, držao punih dvadeset godina i često se tukao s turskom posadom iz grada Ključa u Gacku, koji su Turci bili osvojili još 1463 god. Tek 1482 g. Turci osvoje grad na Bjelaticama i nagnaju vojvodu Bijela, da se sa svojima povuče u Banjane.

Priča se da je Turcima Pomogao uzeti grad neki Šare iz Gacka, koji je dobrovoljno kalauzio turskoj vojsci. Vele da je zbog toga isključen iz crkve i da mu se ranije u gatačkim crkvama prilikom svake službe ime proklinjalo i izdajnički rad osuđivao.

U isto vreme Martinov unuk vojvoda Rade Orlović držao je tvrđavu Moštanicu u Nikšiću. Tu je on 1482 g. dao slavnu odbranu i junački poginuo. Narodna pesma kaže, da je Rade Orlović pred odlučnu bitku na Moštanici rekao: „Vet je ovo megdan najpotonji srpskog carstva do Božijega dara“.

Peva se da je sultan, ljut na junačku odbranu, naredio, da se grad Moštanica obori i zaore po njoj: „Da od grada ne ima poznanja, ni od Srba nikakva spomena. U narodnoj uspomeni Rade živi pod imenom Orliban. Pod tim imenom bio je zapisan u Opštem Listu manastira sv. Luke u Župi Nikšićkoj, a takođe i u fermanima , koje je sultan Bajazit II dao drobnjačkom knezu Tomi Balotiću i Milutici Nikšiću.

Sacred Order of the Dragon of Saint George

2007-04-06T04:50:00.002-07:00

Serbian Medieval culture was very advanced. Many traditions of Western world are based on the Serbian and Slavic in general cultural achievements. One of those achievements, based on Slavic heritage is Sacred Order of the Dragon of Saint George- mighty protector of Christianity, Slavs and whole White race. This Earth didn’t seen Sacred Order which was glorious as this one. There wasn’t Sacred Order with members famous and controversial as members of this Order. All were willing to die for honor and given word. Many of them die. Our Lord Jesus Christ and St. Vitus were witnesses. Order effectively existed about 300 years, and was revived later. Born as Serbian, Order evolved into Slavic Order after call for brotherly support, which was sent from Serbian nobility, because of Ottomans. Soon after, Order become European. Order was always open for Orthodox, Catholics and Protestants. It seams that divisions inside of Christian world didn`t affect this Order.

FROM THE CHAOS

THERE IS ORDER.

FROM THE ORDER

THERE IS THE DRAGON.

WITH THE DRAGON

THERE IS VICTORY.

HAIL DRAGON! HAIL VICTORY!

Serbian Nobleman- Milos Obilic – the original founder of the Dragon Order. He have Dragon on his helmet, as old chronicles and epic poetry remembered.

From the bottom of the hell, via Anatolia, Evil Serpent of Ottoman hordes come to swallow Serbian Empire.

As, respond – Dragon from the oldest Serbian traditions was called once again. Summoned by Serbian Nobleman, Voivoda of Knights Milos Obilich - dragon came. Price was life.

Founder of Order: Cavalier Captain, Voivoda Milos Obilic (1 - Grand Master)

Respective members of Order (proofed):

Despot Stefan Lazarevic of Serbia; 12 Serbian Knights who together with Milos Obilic take part in Kosovo battle, one of them survived; King Alfonso of Spain and Aragon and Naples; Sigismund of Luxembourg, King of Hungary (2 - Grand Master); King Ladislaus II of Poland; Grand Prince Vitovt of Lithuania; Duke Ernst of Austria; Christopher III, Duke of Bavaria and King of Denmark; Pipo of Ozora; Crusader Hunjadi Janos (Sibinjanin Janko- on Serbian), Voivoda of Transylvania and regent of Hungary (4 - Grand Master); Vlad II Dracul, Prince of Walachia; Vlad III the Impaler (Vlad Tepes or Vlad Dracula or Vlad Drãculea); Thomas Duke of Norfolk; Albert von Habsburg (3 - Grand Master); Cardinal Andrew Bathory (Grand Master); Gabor Bethlen (Grand Master); Ivan III Velichy "The Great", Gran Duke of Russia (High Protector of the Order); Polish King, Jan Sobieski (Grand Master); Prince Dmitri Cantemir the Despot of Moldavia (Grand Master); Peter the Great, Tzar of Russia (Grand Master);

NOTE: Candidates for membership in Order (who were among that 12 knights, who fought together with Milos Obilic in Kosovo battle), are next nobleman’s: Voivode Music Stefan and his brother- also Voivode, Knight Damjan Sainovic, Knight Vukosav the Brave; Knight Rad; Knight Radonja; Knight Hrelja Omucevic; Voivoda Ugljesa; Knight Stanisa; Knight Radivoj; Knight Orlin, Knight Marin, Knight Djurica; Knight Petar Kostiljevic; Knight Old (Starac) Niklen; Knight Marcinko; Knights- nine Jugovici brothers and their father Jug Bogdan; Knight Stojan; Knight Zivan, Knight Djurica; Knight Petar Osinjanin; Knight Matijas; Knight bearer of Battle Standard/Lazar`s Flag Pavle Orlovic; Knight Ivan Kosancic; Knight Milan Toplicanin;

NOTE: List of members of the Dragon Order is based on presented links in the thread.

When Christianity clashed with Islam - Kosovo Battle, Jun 28, 1389, St. Vitus day (Sv. Vid/Vidovdan- on Serbian).

IMPERIAL SOVEREIGN TIBERIAN DOBRYNIAN HOUSE OF ROME BYZANTIUM AND RUSSIA

Fragments:

The Order of the Dragon (Also called the Ordo Draconis, Drachenordern and Societas Draconistarum) was consecrated and organized as a crusading order of select nobility under the protection of the Holy Roman Emperor, Sigismund of Luxembourg, in 1408. Its precepts and organization were based on those of the French order of knighthood, the Order of Saint George of Burgundy, but the inspiration for the body came from the tribulations of the Balkan peoples and a secret society that had been founded in Serbia in the late fourteenth century.

The original Order, called the Sacred Order of the Dragon of Saint George, was created by Milos Obilic, the first Serbian to be dubbed a knight in the feudal tradition. Obilic created his order with twelve other knights and the society had a single purpose at its center: The assassination of the Ottoman Sultan, Murad I. Milos Obilic achieved the aim of his organization during the disastrous battle of Kosovo Polje (June 15th, 1389), when he was able to force himself into Murad’s tent and stab the Sultan to death. All the original member of the Dragon Order fell on the field of Kosovo except for one, who survived to become the military tutor of the Serbian Prince, Stefan Lazarevic.

Prince Stefan Lazarevic became a Hungarian vassal and knight of the realm and brought the traditions of the Dragon Order to the attention of Sigismund von Luxembourg, then King of Hungary. Sigismund immediately latched onto the idea of reviving Obilic’s society and, on December 13, 1408, he publicly announced the charter for the Order of the Dragon, a crusading society pledged to the defense of the Christian faith, charity and the protection of Central and Eastern Europe from the Ottoman Turks.

The Order received Papal recognition in 1411 and its ritual and symbols were formalized. The motto of the order would be “O Quam Misericors est Deus,” and the protector of the Order would be Saint George. The symbol of the order was to be the insignia of the dragon, with its tail curved around its neck and the cross of Saint George emblazoned on its flank. Mantles of the order were black with red lining. Knights of the order were required to wear their dragon insignia at all times and some were even buried with their regalia.

Read complete article…
http://www.imperialclub.net/orderofthedragon.htm

Vlad Dracolya, Prince of Wallachia- most contraversal member of Order from romanized Slavic Wallachia (of old Slavic Dachia)

http://cheryl1962.spaces.live.com/Blog/cns!5EDB23049B7EF78!2895.entry

Vlad Dracolya, the fifteenth century voevod prince, also known as Vlad the Impaler, is best remembered as the inspiration for Bram Stoker's famous novel, Dracula. His true history, in fact, is far more facinating than any vampire story.

Vlad was born in the town of Sighisoara in the early forteen hundreds. He was the second son of the Prince of Wallachia, Vlad Dracul. The country of Wallachia was a principality, meaning that it was ruled by a prince, rather than a king. Dracul was a member of The Order of the Dragon (a position from which he derived his surname). The Order of the Dragon was a group of Slavic rulers and warlords who were sworn to uphold the Christian faith by fighting off the advancing Turks of the Ottoman Empire. Warfare was almost continuous in Wallachia and the surrounding areas at that period of history.

At a young age, perhaps the first battle he participated in, Vlad was taken captive by the Turks, along with his younger brother Radu the Handsome. Vlad and Radu were valuable hostages, being sons of the local prince, so they were taken back to Istanbul, and imprisoned by the Sultan, Mehemet.

When his sons were taken, Dracul had unsuccessfully attempted to bargain with the Turks for their release. This bargaining was viewed as treason by John Hunyadi, (the King of Hungary in fact if not in name, and the most powerful member of the Order of the Dragon.) Hunyadi hired assassins who killed Dracul and his oldest son (Vlad's older brother) Mihnea.

Meanwhile in Istanbul, Sultan Mehemet was trying to indoctrinate Vlad and Radu into Islam, making allies of them. He hoped to use their claim to the Wallachian throne to his advantage. Radu converted quickly, and was released from prison. Vlad, however, was far more stubborn. It has been suggested that Vlad's sadistic tendencies started as a result of his imprisonment by the Sultan.

When Vlad finally seemed subdued, The sultan turned back to the conquest of Wallachia. After taking its capital, he set up Vlad as the new prince. Vlad, however, did not want to be a puppet ruler, so after a few months, he fled the country, going north into Moldavia. Vlad stayed for some time with his cousin, and close friend Steven.

Vlad decided that the only way to oust the Turks, and become the true prince of Wallachia, was to enlist the help of John Hunyadi- the very man who had murdered his father and brother. Vlad was willing to put this aside to defeat their common enemy, the Sultan.

Hunyadi agreed to back Vlad militarily. Vlad and Hunyadi were successfull in driving out Radu, who had been made prince by the Sultan when Vlad escaped. Vlad retook the Wallachian throne, beginning his second, and most infamous reign.

Vlad Dracolya was not a good or kind prince. He had a terrifying habit of repeatedly raiding certain towns in his territory, and murdering great numbers of people. For reasons unknown, the towns selected for these meaningless attacks where often those towns who's populations had largely German ancestory. As a result, most of the remaining written records of Vlad come from pamphlets printed by the Germans on the newly invented printing press. The most famous picture of Vlad is a woodblock print from one of these pamphlets depicting Vlad eating his dinner on a grassy hill surrounded by a forest of impaled bodies.

Most of Vlad's victims were killed by impalement. When killing large numbers of peasants, he would drive them in herds over cliffsides onto beds of spikes below. He also employed methods such as boiling, quartering, decapitation, etc. There are many stories of varying levels of authentication about the dire deeds of Vlad during his second reign. A few of them go as follows:

Once, two ambassadors from the Sultan came with a message for Vlad. When they entered his throne room, he asked them to remove their turbans. It was considered rude to address the prince without taking off one's hat. The Turks, however, took exception to this request. For one thing, Vlad and the Sultan where not on good terms, so insulting him really didn't seem to matter, and just as importantly, the turbans were not just headgear, they were a symbol of the Muslim religion. The Turks refused, not knowing just how serious a mistake it was to insult Vlad. Vlad immediately ordered his guards to sieze them, and then stated that if they were so unwilling to part with the turbans, that they should be nailed to their heads. Vlad then watched in satisfaction as the Turks writhed and screamed as large nails were driven into their skulls.

Just as Vlad reacted violently to insult, he responded very well to flattery. Once a messenger was sent to Vlad from king Mathias of Hungary. It was unknown what news the messenger brought, but it angered Vlad. Vlad invited the messenger to eat dinner with him personally. Before the meal, Vlad asked the messenger:

"Do you know why I have asked you here?"

The man knew Vlad's reputation, knew he was angry, and saw two soldiers standing behind Vlad, holding a gold tipped spear. Thinking fast, he replied :

"I do not know, but I know you are a wise and great ruler, and no matter what you command, even if you were to command my death, it should be done."

Vlad motioned the soldiers away, and said "Had you not answered so well, I would have impaled you on the spot."

He then showered the messenger with gifts, and sent him back to Mathias.

Wallachia had been, for the most part, free from invasion during Vlad's second reign, but a new Sultan, Suiliman II had come to power, and the Ottoman Empire once again turned its eyes toward Wallachia.

Vlad was informed by his spies of the great power of the approaching Turkish army. He knew that his forces could not win in open battle, and that he lacked the resources to survive a long siege, so he undertook a very desperate venture. In the middle of the night, Vlad personally led a small elite force into the Turkish camp in the hopes of taking the Sultan off guard and killing him. If the Sultan died, the Turkish troops would be so demoralised that they might retreat. Thanks to the element of suprise, and excellent knowledge of the local terrain, Vlad's midnight offensive was almost successful. The Sultan was wounded, although not fatally, and Vlad's entire force escaped without casualties. (this battle was recorded in great detail by a Turkish soldier)

But the attack did not stop the Turkish army. Vlad retreated to his castle at Targoviste, and prepared to flee. His wife, believing that escape was impossible, committed suicide by leaping off of a cliff into a river. The river was afterwards known as the Princess River. Vlad was hit by a second tragedy as he and his servants escaped through the forest on horseback-- the servant who was carrying Vlad's infant son dropped him. The pursuing Turks were too close to risk turning back to look for the child, so they were forced to leave him behind. In one day Vlad had lost both his home and his family.

Seeking help, Vlad went to King Mathias of Hungary-- but Vlad's evil deeds finally caught up with him. People from some of the villages most persecuted by Vlad had gotten to Mathias first. They told the king that Vlad was an ally of the Turks, and coming as a spy. When Vlad arrived, he was immediately thrown into prison.

The Turks did not stay long in Targoviste. They were greeted by the impaled heads of several of their spies. Before fleeing, Vlad had set fire to the city, rendering it into ruins. The Turks took the city anyway, but after only a few days, Black Plague broke out among the soldiers, and they were forced to retreat out of Wallachia.

Vlad was imprisoned for several months, but he caught the eye of Ilona, King Mathias's sister. She used her influence with her brother to have Vlad freed, and they were married. Vlad was partially pardoned, but he was required to stay within the city. He was given a large home, and lived there for several years with his new wife, who bore him another son.

Once Mathias considered him an ally again, Vlad was free to go, so he returned to Wallachia and reclaimed the throne for the third and final time. He built a new capital, Bucharesti (now Bucharest, the capital of modern-day Romania)

Shortly after retaking his throne, A peasant came to Vlad with a young boy, saying that he had found him in the forest years ago on the night of the Turkish attack. The boy was Vlad's lost son. The boy was returned to Vlad, and the peasant was greatly rewarded.

Vlad died in battle, over the age of fifty. He will always be remembered. Many remember him as a cruel fiend. Some remember him as a proud and fierce defender of his homeland. He was, perhaps, both.

From Wikipedia, the free encyclopedia

http://en.wikipedia.org/wiki/Order_of_the_Dragon

Order of the Dragon

The Order of the Dragon (German: Drachenorden; Latin: Societas Draconistrarum) is an order of selected nobles modeled on the Order of Saint George of Burgundy. The order was created by Serbs[citation needed], but originally commissioned in 1408 by Sigismund, the Holy Roman Emperor (while still king of Hungary) and his second wife (Barbara Cilli) in order to protect the royal family. Members of the Order were known as draconists.

Origins of the Order

Milos Obilic, a Serbian knight, had created the secret order of the Dragon of Saint George. His shield represented the sun with twelve rays and there were twelve knights, himself included, belonging to this order. As a distinctive sign, they wore a dragon on their helmet. The aim of the order was the death of the Ottoman Sultan Murad I.

Thomas A. Emmert. Serbian Golgotha, Kosovo, 1389, New York, 1990. [selections, translated texts relating to the "Kosovo Legend."]

Fragments:

Read complete article at...
http://coursesa.matrix.msu.edu/~fisher/bosnia/readings/Emmert1.html

Comment pp. 85-87, by Benedict Kuripesic, who wrote in 1530, three decades after Mihailovic's Chronicle, a travel description of the Balkan peninsula in which he also included a description of the Battle of Kosovo. He was a Latin translator in an austrian embassy to Istanbul and the court of Suleyman the Magnificant.

``Oh, Obilic, did not everyone think that you would get revenge on your displeased lord and your jealous ones with their misfortune and that you would surrender them into the arms of the enemy? But you got revenge in a Christian way and turned evil to good. You gave your life for your slanderers and saved your homeland from the enemy's hand. In this you remind us of two Romans: Gaius Mucius Scaevola, who burned his own hand so that he could not carry out his plan in a similar situation, and Marcus Curtius, who jumped into a ravine and died in order to save his homeland.

From that time on not a single Turkish emperor allows anyone to kiss his foot, only his hand. Whomever the emperor receives and to whomever he offers his hand to kiss, that one is held by both arms by two pashas so that no one can do what Obilic did. That is everything, Oh Obilic, in memory of your heroism!``

Serbian St. Knez - Kralj (King) Lazar Hrebeljanovic, who led Serbian Army Vs. Ottoman Turcic hordes of Sultan Murad I, in Kosovo Battle. Both leaders died.

Comment - pp. 93-95: From the second half of the fifteenth century, Ducas, in his History of the Byzantines, shows a warm emphathy for the Serbs:

``In that same year Orkhan, the ruler of the Turks, died bequeathing his dominion to his son Murad who, having become the master of the Thracian cities, besieged Adrianople and took possession of all of Thessaly with the exception of Thessaloniki. Since he now held practically all the lands of the Romans, he advanced to the Triballi [Serbs]. He destroyed many of their fortresses and towns and took their inhabitants captive; he then transported them to the Asiatic shore over the straits of the Chersonese. When Lazar, the son of Sstefan, kral of Serbia, and himself kral of Serbia at that time, beheld these things, he assembled all his forces and joined battle with the tyrant; many fell on both sides. There took place afterwards an incredibly novel stratagem. A young Serb nobleman, who was more daring than any other man of his time, separated himself from the Christian phalanx, as though he were deserting, and fell into the midst of the Turkish ranks. When the Turks immediately laid hands on him, he called out the ruler's name, saying, 'I wish to see him and tell him something secretly so that he can win this battle; this is the reason I have deserted.' They presented him to the ruler. As Murad motioned with his hand for the youth to approach, he rushed forward and, when near enough, mortally wounded Murad by plunging a sword into his heart; he then was hacked to pieces by Murad's axe-bearers and bodyguards.

When the Turks behld this unexpected and novel deed, they could not allow such an evil suddenly to befall them before their eyes without retaliating. They conceived a clever and very deceptive plan. Pitching a tent in the center of the battle formations, they placed the half dead Murad within and, undaunted by the many dangers, fought their way like rabid dogs to the front ranks. The Serbs, on the other hand, were ignorant of the great deed accomplished on their behalf by the brave youth which had resulted in the loss to the Turks of their ruler. Because their worthy commander was losing the anticipated victory, they despaired and faintheartedly resisted the Turks and the battle came to an end. Lazar was captured with most of the nobles. The Turks led Lazar and all his subordinates into the tent where Murad lay breathing his last and slew them. Thus both they and Murad suffered death together.``

NOTE: Old chronicle often use word Tribali for Serbs.

No matter on the efforts of the Dragon Order, Europe (except Russia and sometimes Poland) in general didn’t do much to support Balkans against Ottoman Turks. In fact, European West profits a lot of from our disaster. And, profits even now from its schemes with Turks and Semitics in general. Shame!

In his book My Inventions*, published in 1919, but written years earlier, famous Serbian scientist and inventor, who was born in Serb Krajina- Nikola Tesla, wrote:

http://www.serbnatlfed.org/Archives/Tesla/tesla-theeuropeanyears.htm

``Hardly is there a nation which has met with a sadder fate than the Serbians. From the height of its splendour, when the empire embraced almost the entire northern part of the Balkan peninsula, and a large portion of what is now Austria, the Serbian nation was plunged into abject slavery, after the fateful battle of 1389 at the Kosovo Polje, against the overwhelming Asian hordes. Europe can never repay the great debt it owes to the Serbians for checking, by the sacrifice of their liberty, that barbarous influx.``

From Serbian folklore...

Serbian Life and Culture

http://www.liberalartsandcrafts.net/contentcatalog/religion/peoples/serbs2.shtml

``Serbian folk believed that the Balkans were inhabited by different half-gods or demons: dragons, fairies, vampires, witches. The greatest heroes of the Serbian folk tradition were born out of the union of dragons with mortal women, or fairies with mortal men. The dragons protect people, defend the faith, care about fertility, and keep off demons that carry on disease. Their offspring begotten with mortals are branded with a special "dragon sign" and are exceptionally brave and capable. Many heroes of the epic oral poetry belong to this sort of people - Milos Obilic, Banovic Strahinja, Kraljevic Marko. There are also water dragons, carriers of negative influences. Fairies of Serbian beliefs remind us of Greek nymphs. They live near running waters - springs, rivers, and when angry they stop their flow. They also live in the clouds and they can give exceptional strength to warriors whom they had fed with their milk.

There are three main myths in the Serbian folk and popular tradition. The most important among them is the Kosovo legend, which grew around the terrible defeat suffered by the Serbian army, annihilated by Turks at the battle of Kosovo in 1389. Events connected with that historical tragedy acquired mythical proportions in the folk tradition and folk poetry, and took on many details and meanings derived from the Christian tradition. Thus Prince Lazar and his knights became identified with Christ and the martyrs, the Prince's son-in-law Vuk Brankovic with Judas, and Milos Obilic, who slew Turkish sultan Murat, with saintly warriors.``

Lazarevic`s family Coat of Arms (of Knez Lazar Hrebeljanovic and his son Despot Stefan Lazarevic). NOTE: On the shield is Nemanjic`s Imperial, dynastic, two headed Eagle (white, on red shield) and Dragon protects the shield. That is Dragon of the Sacred Order of the Dragon of Saint George (with cross on him). Despot Stefan was first Nobleman who together with new Grand Master- Sigismund of Luxembourg consolidates the Dragon Order. On the Dragon and shield is Knez Lazar`s helmet with bull horns- ancient and traditional mark for Serbian warlords.

Little of Serbian epic poetry (Kosovo cycle)...

The Death of the Mother of the nine Yugovich brothers

Dear God! How great the wonder of it all-
When the army fell on level Kosovo
With all the Yugovich in its ranks-
Nine brave brothers and the tenth, their father!
The mother of the Yugovich prays
That God will give her quick eyes of a falcon
And a swan's white wings that she might fly
Out over Kosovo, that level plain,
And see the Yugovich- all nine brothers
And their father, noble old Yug Bogdan.
And God Almighty grants her what she asks-
Eyes of a falcon, white wings of a swan-
And out she flies over level Kosovo
And finds the Yugovich lying slain-
All nine brothers, and the tenth, Yug Bogdan.
Driven in the ground nine lances stand
With nine gray falcons perching on their ends;
Beside the lances nine brave horses wait,
And near the horses nine grim rampant lions.
She hears the horses neigh, the lions roar,
The nine gray falcons scream and croak and caw,
And still her heart is cold as any stone
And no tears rise at all, and no tears fall.
Then she takes with her the nine brave horses,
And she takes with her the rampant lions,
And she takes with her the nine gray falcons-
Slowly leads them off to her white castle.
From far away her sons' nine wives could see her-
And out they walk before the castle tower:
And as the mother hears the widows weeping
She hears the horses neigh, the lions roar,
The nine gray falcons scream and croak and caw.
And still her heart is cold as any stone
And no tears rise at all, and no tears fall.
When it is very late, when it is midnight,
Damian's gray horse begins to scream;
The mother goes to Damian's wife and asks:
"O dearest daughter, my son's beloved wife,
Why does Damian's stallion scream like this?
Is he hungry for the choicest wheat?
Does he thirst for cool Zvechan waters?"
And the wife of Damian answers her:
"O my mother, mother of my Damian,
The stallion does not scream for choicest wheat,
Neither does he thirst for Zvechan waters;
Damian used to feed him oats till midnight,
And at midnight he would ride the roads;
The horse is grieving for his noble master-
That he did not bring him here upon his back."
And still the mother's heart is cold as any stone,
And no tears rise at all, and no tears fall.
When dawn has broken early in the morning,
Two black ravens fly up to the castle,
Their wings all red and bloody to the shoulders
And their beaks all foaming with white foam.
They carry there a warrior's severed hand
With a wedding ring upon its finger
And they drop it in the mother's lap.
The mother of the Yugovich takes the hand
And stares at it, turns it in her lap,
And then she calls to Damian's faithful wife:
"O my daughter, beloved wife of Damian,
Do you know whose severed hand this is?"
And the wife of Damian answers her-
"O dearest Lady, mother of my husband,
This is the hand of Damian, your son;
I know because I recognize this ring
Which is the ring I gave him at our wedding."
Again the mother takes the severed hand
And stares at it, turns it in her lap:
Softly then she speaks to that white hand.
"O dear dead hand, O dear unripe green apple,
Where did you grow, where were you torn away?
Dear God! you grew upon this mother's lap
And you were torn away upon the plain of Kosovo!"
And now the mother can endure no more
And so her heart swells and breaks with sorrow
For the Yugovich- all nine brothers
And the tenth of them, Yug Bogdan.

Mića Orlović

2007-04-06T04:50:00.001-07:00

Miloje - Mića Orlović: Uživao sam u Titovom društvu

Svojim markantnim izgledom te specifičnim načinom vođenja različitih emisija i kvizova svojevremeno je izgradio status rado viđenog voditelja na tada novom mediju, televiziji. Bilo ga je svugdje - u novinarstvu, filmskoj i strip umjetnosti, te sportu nekadašnje Jugoslavije.
Pisao je za različite studentske novine, vodio TV i radio dnevnike, jutarnje programe. Profesionalno se bavio košarkom i stonim tenisom, a okušao se i kao glumac, i to u 13 domaćih i inostranih filmova. Svoje penzionerske dane danas provodi uz dobru pustolovnu ili istorijsku knjigu i kompjuter.
Njegovo ime je Miloje - Mića Orlović.
DJETINJSTVO
Njegov život počinje u Valjevu gdje je rođen 28. maja 1934. godine. Sjeća se Mića da je kao dijete bio znatiželjan, nesnosan i nemiran.
"Sve me interesovalo. Umeo sam da budem dosadan da isteram te svoje želje. Imao bih različita interesovanja. Čeprkao sam po svemu i uživao u tome. Bio sam tutor mlađem bratu i nas dvojica smo zajedno počeli da se bavimo muzikom i sportom. Išli smo u nižu muzičku školu, dok je za to bilo mogućnosti. Tata se mnogo selio tada - imao je takav posao, jer je bio stručnjak za šumarstvo. Ipak, uvek smo se vraćali u Valjevo. Moja majka je Valjevka, a otac je s granice Kosova. Brat i ja imali smo prelijepo detinjstvo. Bavili smo se malo muzikom, malo sportom - kao i svi klinci", sjeća se Mića.
Kaže da su se on i brat već u gimnazijskim danima opredijelili za fakultet.
"U to vreme bili smo dobri stonoteniseri. Čak smo dogurali do kluba Radnički iz Valjeva. A ubrzo potom je košarka došla na red kojom sam se profesionalno bavio. Igrao sam u tadašnjoj studentskoj reprezentaciji Jugoslavije. Generalno gledano to je bila lepa mladost", priča Mića.
Onda je došao period studija i zajedno s bratom Mića je upisao književnost. "Brat je otišao na jugoslovensku, a ja na jugoslovensko-svetsku. On je bio briljantan student s desetkama, a ja kampanjac. Toliko sam ganjao tu košarku, da sam kasnio na sve ostalo", priča Mića. U to vrijeme već je počeo raditi kao novinar u studentskim listovima "Student" i "Mladost".
OD RADIJA DO TELEVIZIJE
"Bio sam i stalni dopisnik jugoslovenskog sportskog lista. Tada ste morali tri godine da provedete kao pripravnik, pa tek onda dobijete licence za neku rubriku. To je bio ozbiljan pristup poslu. U to vreme živeo sam u studentskom gradu. Tu sam stanovao četiri godine, a petu se, zbog zakašnjenja na studiju, šlepao kod brata i još jednog druga Krune. Tu sam bio ilegalac. Posle toga bilo je sve u redu. E, već tada sam vodio razglasnu stanicu u studentskom gradu. Razglasna stanica je obaveštavala 6.000 ljudi, studenta. To sam radio tri puta dnevno", priča Mića.
Tada je dobio ponudu da se prijavi na konkurs za radio-spikere.
"Neko je čuo da ja dobro govorim, da imam čist jezik, dobre akcente, dikciju. Ponuđeno mi je da idem na konkurse za radio-spikere. Ali, u isto vreme, bio je otvoren konkurs za sportske reportere. Rekli su mi da mogu jedno i drugo. Tehničar koji je radio u studiju razglasa studentskog grada, neki Zijad iz Zavidovića, stavi mene na jedan motor, hrkavi, i odemo u Radio Beograd na konkurs. Ja prođem i za sportskog reportera i za spikera. Radio sam uporedo i jedno i drugo, ali to se nije moglo dugo izdržati. Znate, ni šefovi neće da vi lutate. Ne ide to baš", sjeća se Mića.
Stalno zaposlenje na radiju dobio je 1957. godine, a u to vrijeme publiku počinje osvajati novi medij - televizija.
"Kada se pojavila televizija Direkcija je naredila da idem na TV. Pripreme su trajale nekoliko meseci. Gostovao sam u Zagrebu, gdje su oni malo ranije krenuli s upoznavanjem s tehničom, itd. Tamo smo radio jednu emisiju 'Kultura u Beogradu'. Tako su se stvarala neka prijateljstva u Zagrebu i Beogradu. Interesantno je da smo Oliver Mlakar i ja istog dana i meseca dobili stalno zaposlenje. On u Zagrebu, a ja u Beogradu. Sećam se, to je bio 15. oktobar 1957. godine", priča Mića.
ŠARMANTNI JOSIP BROZ
Prvi put se pojavio na malim ekranima 1958. godine. Vodio je Dnevnik.
"To je bio 23. avgusta 1958. godine. Beše to Dnevnik. Bio sam predan tom poslu. I ne može se reći ni za mene i moje generacije da smo uludo trošili vreme. Bili smo profesionalci. Mnogo se čitalo. To je bila moda. Sva sreća da je tako bilo. Tako da je to bila kreativna, ozbiljna, profesionalna mladost", kaže Mića dodajući da je u prvom kontaktu s kamerama imao malu tremu zbog vijesti o Titovom obilasku velesajma.
"Imao sam malu tremu tog prvog dana, ali više zbog vesti, jer je Tito tog 23. avgusta 1958. godine obišao otvaranje velesajma. Zbog toga sam bio uzbuđen. Ali, upoznao sam Tita jer je to bilo u opisu mog posla. Sećam se da sam ranih sedamdesetih godina bio pozivan na specijalne programe koje je Titov kabinet priređivao u Karađorđevu, čuvenom lovištu. To se organizovalo za diplomate svake jeseni. Nikad nije bio fiksan datum, ali se kretao oko praznika Republike. Tamo je bilo opuštanja i prilika za razgovor. Tito je znao za mene. U to vreme smo Oliver i ja već radili kvizove i stekli smo ogromnu popularnost", priča Mića.
Kaže da je uživao u Titovom društvu.
"On je bio izuzetno šarmantan čovek, bez obzira šta se pričalo o njemu. Bio je dvostruka ličnost. U političkom smislu i nekim svojim odlukama, bio je nedokučiv za nas. Ali, privatno, bio je jedan šarmer i uvek je zabavljao celo društvo. To je bio neverovatno. Po tome mi je ostao u sećanju. Bio je vrlo jednostavan i srdačan. Znam da je politički imao i nekih grešaka, ali je imao i sjajnih poteza. Nama je omogućio da dobro živimo".
GLUMAC I STRIP JUNAK
U tom "zlatnom" periodu Mića je glumio i u nekim filmovima, a snimio ih je ukupno 14.
"Suviše sam voleo televiziju da bih se posvetio filmu. U ono vreme kao popularnu ličnost malih ekrana zvali su me ne snimanja jer im je mnogo za prodaju tog filma. Bilo je dobrih filmova, ali i onih koji su se snimali samo za uzimanje para. Poslednji film koji sam snimio zvao se 'Nije nego' gdje sam igrao samog sebe", objašnjava Mića dodajući da se okušao i kao strip junak.
"Bio sam treći strip junak. Jedan reditelj, čijeg se imena i ne sećam, režirao je jedan sumanut, blesav film. Taj isti redatelj, kada je propao na tom filmu, pravio je te stripove. To su bili neki krimići. Jedan broj tog stripa sam pročitao. Moram priznati da je malo amaterski slikano, te da je naivan u svojoj prezentaciji. Ali, oprobao sam se i u toj umetnosti".
NA PRINUDNOM ODMORU
Nakon Titove smrti, zavladala su burna vremena u Jugoslaviji, a takvo stanje u državi uticalo je i na profesionalni život Miće Orlović.
"Tadašnji direktor Goran Miljković me odredio za odgovornog urednika programa za inostranstvo. Imali smo sjajnu ekipu na jugoslovenskom nivou. To je bio najljepši period mog televizijskog obitovanja. Tih 12 godina smo putovali po svetu, radili emisije o našoj dijaspori. Imao sam veliku odgovornost, puno se radilo, ali je bilo i lepo. Držao sam 17 televizijskih privatnih stanica u Americi i Kanadi koje su bili dobre sve do 1990. godine kada je jedan od direktora doneo mudru odluku da prerano pređe na satelit. Pošto sam se bunio i stavio veto, oni su me 'skinuli'. I kad su me tu 'skinuli', teško je išlo dalje. Dve, tri godine bio sam vraćen u marketing. Ja s marketingom pojma nemam! Ali, dobro - bio sam programski urednik. Napravio sam dva kviza, 'Ginis' i 'Istorija srpskog naroda'. Posle sam izbačen - kao nepodoban. Imao sam prinudni odmor. Dobivao sam 33 odsto od plate i morao sam da ćutim do penzije. Od 1996. godine na ovamo je izgubljeno vreme. To su bile moje najzrelije godine, a sedio sam kod kuće, čuvao ženu i ona mene", kaže na kraju Mića.
Uvijek vozio dobre automobile, ali nikad nije kupio imanje
Danas se Mića kaje što nikad nije kupio imanje za "stare dane".
"Često sam putovao i vozao dobra auta. Recimo, 'ajkule', auto iz snova. Imao sam dva reklamna komada. Mogao sam da imam imanje, ali sam se kasno setio toga. Obožavao sam prirodu. Dobio sam ponudu, blizu Beograda, kod Šumica, da kupim kućicu od 150 kvadrata s dvorištem. Bila je ideja da dam svoj stan od 84 kvadrata i da uzmem kredit na tri godine. Ali bio sam kukavica. Bojao sam se kredita", povjerava Mića.
Kako je zaprosio svoju sadašnju suprugu Biljanu
"Baš sam tada došao na funkciju šefa programa za inostranstvo. Moj kum Drago Ilić mi je tada rekao da će mi sekretarica biti Biljana Vukičević. Bio sam razveden već tri godine. Moj kum mi kaže da je Biljana zaljubljena u mene, te da trebam da obratim pažnju na nju. To sam učinio i tada sam shvatio da ona potiče iz divne crnogorske porodice. Pozvala me je na ručak kod roditelja. To je trebalo da bude prosidba na starinski način. Njenom ocu sam objasnio da sam bio oženjen i da imam kćerku. I nakon mesec dana sam Biljanu pitao: 'Je li, mala, da li ja nešto za vas značim'. A ona meni: 'Čućeš, za koji dan, sada idem prvo do Podgorice i roditelja'. Čim se vratila iz Podgorice, otišli smo pravo kod matičara. Ona je osoba iz mog sveta. Uvek me razumela i lako smo komunicirali. Jako voli moju kćerku. Družimo se i s bivšom ženom. Baš treba da budem zadovoljan sudbinom koja mi je pružila neki mir", priča Mića.
Kućne radinosti
Danas Mića najviše vremena provodi u kući. Voli da popravlja uređaje u stanu, da mnogo čita, te da "skida" muziku s Interneta.
"Inače, moja zanimacija jesu radovi po kući. Volim da popravljam uređaje. Naravno sada više nisam bio čitač beletristike. To me prošlo. Ali, sam poludeo za putopisima, istorijom. To je zaraza. Ako ne čitam, onda sam uz kompjuter. Volim da 'skidam' muziku s Interneta. To traje već četiri godine. Na Interentu mogu da nađem evergrine koje niko nema i koje me vraćaju u dane mladosti, studija, profesionalnog život", kaže Mića.

...
"Mića Orlović bio je ne samo eminentni TV voditelj, već i neka vrsta jugoslovenskog pandana Johna Wayna. Kršan i markantan, sa humorom alpari onom teksaškom, vodio je kvizove i kontakt emisije ležerno i urođenom lakoćom. Zabavan ali i odrješit, predstavljao je prototip balkanskom muškarca/kauboja naspram feminiziranih tipova koji su kasnije naselili ekrane noseći svilene kravate i naušnice. "
...
"Finally, the announcer, Miloje Orlovic, is irreplaceable and our viewers have come to equate him with television itself in Serbia. "
...

Nikola Tesla

2007-04-06T04:45:00.000-07:00

Istoričar Božidar Kljajević otkrio nove činjenice o porodičnom poreklu velikog naučnika

Poreklo genija po očevoj liniji vodi od Pavla Orlovića, barjaktara kneza Lazara, poginulog u Kosovskom boju. Nikola Tesla rođen je u selu Smiljanu, kod Gospića u Lici. To nije sporno, ali se oko porekla porodice genija lome koplja. Iako Srbi odavno znaju da je Tesla poreklom naš, izgleda da drugima to još niko nije otvoreno rekao, pa ga svojataju i Hrvati, a u poslednje vreme čak i Crnogorci pokušavaju da pronađu plemenske veze sa lozom Teslinih.

Božidar Kljajević, istoričar i geograf iz Zemuna, odvažio se da po porodičnoj lozi poznatog naučnika zagrebe malo dublje. U istraživanjima je stigao čak do Boja na Kosovu i otkrio da je Tesla Srbin iz Hercegovine, čije poreklo po očevoj liniji vodi od Pavla Orlovića, barjaktara kneza Lazara. Naime, objašnjava Kljajević, Tesle vode poreklo od Hercegovačkog bratstva Komnenovića, koji su se iz sela Čarađa u Goliji vremenom raselili po Hercegovini. Jedan deo porodice je otišao u Zetu, a potom ka Gruži, a drugi u Liku i odatle u Bosansku krajinu.
- Tom drugom kraku loze pripadaju Tesle. Bratstvo Komnenovića je u Banjanima jedno od najstarijih, a potiču od Komnena Bajice. A, sam Komnen je predak starih Orlovića iz Ibarskog Kolašina, tako da su Tesle u stvari potomci braće Pavla Orlovića, kneževog barjaktara koji je poginuo na Kosovu - priča Kljajević i objašnjava kao su Orlovići stigli do tih krajeva.
Braća Pavla Orlovića, Milija i Martin, posle kosovske bitke krenuli su sa majkom i nešto pokretne imovine put Dubrovnika. Na putu su se zaustavili u selu Vratkovići u Hercegovini i tu se Milija zagledao u kćerku kneza Vratka. Ubrzo je postao knežev zet, a Martin i majka su nastavili za Dubrovnik. Tamo su živeli nekoliko godina, ali su se, na Milijin poziv, vratili da žive kod njega u Čarađi.

- Navodi u pojedinim novinama da je Tesla Crnogorac su me zato iznervirali, jer je tekst pisan napamet, sa puno nagađanja. Tačno je jedino da je Teslina majka od Mandića - ali iz Hercegovine. Ona mala glumica, Vjera Mujović je, na primer, u srodstvu sa Mandićima, a preko njih i sa Teslom - objašnjava Kljajević, koji je na podatke o Teslinom poreklu naišao slučajno, proučavajući porodice iz oblasti Zete. A, onda je pronašao tekst doktora Pera Šoća, koji ga je naveo da piše o Teslinom poreklu.
- Šoć u svom tekstu navodi da bratstvo Tesla u Krajini i Lici potiče od zetskih Komnenovića, od kojih su i Nikolajevići u Gruži i Gaćinovići u Hercegovini. Ovo je još 16. februara 1935. godine izdato u "Srbobranu", listu koji izlazi u Pitsburgu, pa zato mislim da je Šoć lično poznavao Teslu, te da mu je ovaj to u nekom razgovoru lično rekao. Zatim sam sve to pogledao i u knjizi Svetozara Tomića, u kojoj sam potvrdio ovu priču. To i jeste draž ovog posla, što nikad ne znate kad ćete naići na neki podatak koji će vas zadiviti. LJudi koji se bave rodoslovima znamenitih ljudi, nažalost, često odu pogrešnim putem, kao da žele da sami odaberu poreklo porodice. A u životu nekolike stvari ne zavise od ljudi, jer je od Boga dato da ne možete da birate samo roditelje, poreklo i prirodnu smrt. Sve ostalo zavisi od ljudi - priča Kljajević, koji se utvrđivanjem porekla srpskih porodica bavi otkad je završio studije u Nikšiću i to tako što je prvo napravio rodoslov svoje porodice. Mislio je, kaže, da će poreklo određivati samo prijateljima.
- Ali, to je kao kad prvi put uzmete drogu - malo pomalo sam postajao opčinjen. Jer, ako čovek želi da poznaje poreklo jedne porodice, mora da zna poreklo svih - seobe su to na ovim prostorima sve isprepletale. Prvo sam radio tajno, jer je to ipak bilo vreme komunizma, kada su ljude poput mene proglašavali nacionalistima. Ali, ja to radim iz ljubavi prema istini, jer, ima tu na hiljade zanimljivih priča. Kako, recimo, objasniti zašto dečak, kom su oba roditelja Mađari, gusla, ako ne znate porodičnu istoriju i gene, jer su mnogi Srbi mađarizovani. Ne možete da verujete koliko u Srbiji danas živi potomaka starih plemićkih porodica, koji toga nisu ni svesni - priča Kljajević.A da bi nepogrešivo odredio poreklo nečije, kaže, morao je da pročita more knjiga, ali i da na terenu osluškuje porodične priče starih ljudi. Imao je sreće što je knjige dobijao od prijatelja, pronalazio po zabitim policama Akademije nauka i u Narodnoj biblioteci, ali i skupljao na terenu.
- Jovan Cvijić, kog jako cenim, u vreme kad se komuniciralo "s brda na brdo", bez štampe i televizije, slao je sledbenike na teren, da pišu o poreklu porodica. I tako oni dođu u selo, okupe tri-četiri osamdedesetogodišnjaka i saznaju svaki podatak unazad 250 godina, sve do sredine 17. veka. Tako sam i ja iz dedinih i majčinih sećanja uspeo da dešifrujem poreklo svoje porodice od pre 150 godina. Nepogrešivo. Jer, nekada je lagati bilo strogo zabranjeno, nemoralne su ljude svi izbegavali, a tradicija je bila bitna - zaključuje istoričar i dodaje da podatke do kojih je došao ne planira da objavi, nego da ih zavešta crkvi, da ostanu za buduće generacije.

Rodoslov koji je sastavio gospodin Kljajević mozete naći ovde.

Hercegovacka bratstva - Samardzići i Golijani

2007-04-06T04:43:00.000-07:00

Istorija - porijeklo Samardžića

Bratstvo Samardžića vodi porijeklo od Vojvode Orlovića Pavla.Poslije bitke na Kosovu (1389.god) pred Turskom najezdom porodica Orlovića seli se u Čaradju kod Gacka, a odatle u razne krajeve Crne Gore i Hercegovine.Prezime Samardžići pominje se prvi put oko 1570.god.(Savo). Savov praunuk Nikola sa sinovima i rodjacima doselio se iz Bajica u Risan. Iz Risna Samardžići 1692. godine sele se u Krivošije i na tom prostoru ostaju do danas, preko 300 godina. Iz Krivošija Samardžići su se naseljavali u sve krajeve Jugoslavije i u mnoge zemlje sveta.

Kneževina Krivošije

Samardžići zajedno sa ostalim bratstvima, oko 1710.godine isterali su Turke iz Krivošija i tako je nastala slobodna teritorija "KNEŽEVINA KRIVOŠIJE". Na tromedji izmedju Otomanske imperije, Mletačke republike i Crne Gore na dodiru civilizacija i u vrijeme sudara vjera nastala je Kneževina Krivošije, koja je postojala preko 170 godina (sve do 1882.god).

Krivošijski ustanak

Na prostoru Boke Kotorske ratovale su najmoćnije sile Evrope i Mletačka republika, Turska, Francuska, Austrougarska i protiv njih su dizane bune i ustanci i nijedna od njih za ovih 170 godina nije uspostavila vlast nad Krivošijama.Austrija je 1869.godine pokušala, primenjujući zakon o mobilizaciji, da pritom zabrane nošenje oružja i kroz naplatu poreza zagospodari Krivošijama. Krivošijani to nisu prihvatili i digli su se na ustanak. Nakon tromesečnih krvavih borbi pobijedili su Austriju i 1870.god. potpisali su mirovni ugovor. Krivošijanima su vraćene sve ranije povlastice i plaćena ratna ošteta.

http://www.samardzici.org.yu/istorija.html

Ostala Hercegovačka bratstva poreklom od Orlovića su Tepavčevići, Damjanci, Kankaraši i Goranovići.

TEPAVČEVIĆI su potomci Pavla Orlovića ispod Orline koja je dobila ime po Orlovićima. Žive u Vratkovićima, Kazancima i Čarađu. Porodično predanje o njima zabilježio je Jovan Erdeljanović: ... „Pavle Orlović je stajao u Čarađu pod Orlinom u Gacku. Posle njega su ostala četiri mu sina s unucima. Pošto su Turci osvojili Hercegovinu, dođu jednom u njih na prenoćište turske aračlije, koje su im činile razna nasilja. Oni im uklone oružje, pa ih sve pobiju i bace u jednu jamu. Ali se to ipak dozna, te oni ’zajedno s rodbinom i imanjem’ pobegnu i dođu u Banjane, u selo Velimlje, na mesto Prigrebine. Tu su prezimili jednu zimu, ali zbog Turaka nisu mogli ni tu ostati, jer su Turci zauzeli i Banjane, te trojica braće krenu dalje, a četvrti brat, koga su zvali Tepo zbog toga što je tepao, vrati se u Gacko, u Čarađe i od njega su tamošnji Tepavčevići...“
( J. Erdeljanović, n. dj. 310. )

( Novak Mandić Studo, „ Srpske porodice vojvodstva Svetog Save“,
Gacko 2000.)

Damjanci imaju svoj jako dobar sajt. O Kankarašima i Goranovićima mozete citati na izvodu iz knjige Obrada Visnjica, "Golija i Golijani".

Obrenovići i veza sa Orlovićima - Martinovićima

2007-04-06T04:39:00.000-07:00

FATALNA SUDBINA OBRENOVIĆA (3)
Obren kao otac
30. jul 2006
Pišu: Milorad Bošnjak i Slobodan Jakovljević

TRAGANjE za „plavokrvnim” poreklom Obrenovića dovodi do dva oprečna nalaza. Prema istoričarima našeg doba, rodonačelnik ove dinastije je Miloš Obrenović, knjaz Srbije, kojem je ime poočima gospodara Obrena Martinovića bilo samo osnova za vojvodsko, kneževsko, a zatim kraljevsko ime porodice. Grupa jednako uvaženih istraživača s kraja 19. i prve polovine 20. stoleća, nalazi da je njen rodonačelnik bio - gospodar Obren a ne Miloš (!) po naslednim pravima dodeljenim ovoj porodici mnogo ranije. Nalazi te starije grupe autora su našoj javnosti uglavnom nepoznati. Prema Andriji Luburiću i drugim autorima, Martinovići iz Brusnice, kolevke Obrenovića kod današnjeg Gornjeg Milanovca, potiču od kneza Martina iz Bajica kod Cetinja, koji je direktni potomak vojvode Pavla Orlovića i njegovog oca vojvode Vuka Crnogorca, zvanog Orle ili Oro (Orao). Vojvoda Vuk Crnogorac bio je starešina Orlovog ili Soko-Grada u Užičkoj nahiji. Veruje se da su "Užička Crna Gora", a možda i "Rudnička Crna Gora" dobila naziv upravo po njemu.Po A. Luburiću, Orlov-Grad i Soko-Grad je naziv za isto utvrđenje, u različitim vremenima. Srpski toponimi tokom razdoblja seoba prenošeni su iz jednog područja u drugo. Koliko je vojvoda Vuk Crnogorac živeo? Ima jasnih tragova da je uoči Kosovske bitke još bio živ. Vukova supruga, mati vojvode Pavla Orlovića, bila je sestra Damjana Tomkovića, vojvode dukađinskog. Potomci vojvode Vuka prezivaju se Orlovići. Spomen-priče o Orlovićima, naročito o Pavlu, sačuvali su mnogi krajevi Srbije, Crne Gore i Hercegovine.GENERAL Jovan Mišković, opisujući Rudničku nahiju, beleži predanje da je “Pavle Orlović rođen u selu Teočinu-Dragačevo i odatle sa 77 sabalja otišao u boj na Kosovo, a prema priči koju čuvaju kaluđeri tu je i sahranjen”. M. Đ. Milićević u knjizi "Kneževina Srbija" beleži da je "Pavle Orlović bio starešina rudokopa u selu Krasojevići u Rudničkom okrugu, gde je gradio tvrđavu". Njene ruševine Milićević je tokom svog istraživanja video. Pavlova udovica sa sinovima Ivanom, Milijom i Martinom (rođen kao posmrče) pred Turcima beži u Hercegovinu.Martinov unuk vojvoda Rade Orlović gospodario je trvđavom Moštanicom u Župi nikšićkoj, a braneći je od Turaka, 1482, junački gine. U narodnom predanju Rade "živi" kao Orli Ban. Pod tim imenom je zapisan u Opštem listu manastira svetog Luke u Župi nikšićkoj i u fermanima, koje je sultan Bajazit Drugi dao drobnjačkom knezu Tomi Balotiću i Milutici Nikšiću.IZ Gacka su Orlovići počeli rano da se raseljavaju u: Cuce, Cetinje, Komane, Zagarač, po Bosni, Boki Kotorskoj i Srbiji.
- Pleme Orlovića po zaslugama za srpsku slobodu zauzima prvo mesto u Staroj Crnoj Gori. Njihova prošlost da se pratiti od Kosova i ona je jedna svetla nit kroz dosta tamnu istoriju Crne Gore za doba posle 1482. Kada se budu ispitala porekla i prošlost svih srpskih porodica u našoj zemlji i objavili svi dokumenti iz mletačkih, austrijskih, srpskih i turskih arhiva, koji se odnose na Crnu Goru od 1482. do današnjih dana, moći će da se da iscrpan rad o ovom velikom i zaslužnom plemenu - pisao je Andrija Luburić.Turci su 1710. na prevaru pozvali preostale glavare Crne Gore na skup, sa namerom da ih mučki poubijaju. Među glavarima, bilo je pet Martinovića, ali su bili oprezni pa su se svi spasli, osim cuckog kneza Radula (Perova) Orlovića. Ubio ga je lično Seljman-aga Selimović, kojeg potom ubija Radulov sinovac Manojlo (Nikolin) Orlović.Radulovo telo Srbi su doneli na Cetinje i pred vladikom Danilom zakleli se da će udariti na Turke. Bi utanačeno da to bude u ponoć između Badnje večeri i Božića 1710. U ustanku, odabrana vojska braće Martinovića, potpomognuta ustanicima pod vođstvom Vuka Borilovića i svojim rođacima sa Cetinja, Bjelica, Cuca, Komana i Zagarača, napala je Turke. Po svim poznatim izvorima, taj ustanak je uspeo, jer je Crna Gora za neočekivano kratko vreme bila oslobođena od Turaka. Sam ustanak udario je temelje crnogorskoj državi i nezavisnosti, a Njegošu poslužio kao motiv za "Gorski vijenac". U svim ratovima sa Turcima, Francuzima i Austrijancima, odlikovali su se Orlovići-Martinovići. Iz Martinovića su osam vojvoda i tri serdara na Cetinju. Pre njih, cetinjski vojvoda bio je Vuksan Nikolić-Orlović. Drugi ogranak Orlovića-Milića dao je Bjelicama devet vojvoda.

Grb vojvodskih Orlovića, predaka Martinovića-Obrenovića je jednoglavi orao u uzletu - akciji, stvaranju - ostvarenju, beo i rujnocrven. Kao boje barjaka vitezova krstaša, Pavla Orlovića i onog pod kojim je knez Miloš Obrenović određen da povede Drugi srpski ustanak u Takovu, na svetkovinu biblijskog ulaska Isusa Hrista u Jerusalim, Cveti 1815. Sva tri bela sa crvenim krstom. Bela boja je u staro vreme značila najčistiju svetlost, svetinju, slobodu i ljudsko prosvećenje. Crvenorujna, prema M. Milojeviću, je „kod Serba odvajkada bila boja naših careva i kraljeva i znak nezavisnosti, glavna boja Serboslovena. Ova boja krvi znači uzdanje u sebe i u junaštvo svoje“.Grb vojvode Milana Obrenovića u osnovi podseća na grb kneza Obrena Martinovića i sina mu, gospodara Jakova. Grb Martinović je ovakav: dole lav, zemaljski kralj zlatne boje, na crvenom štitu, boji starosrpskoj. Gore divlji vepar sa sabljom u ruci. Po M. Milojeviću, lav je Raški grb. U grbovniku srednjeg veka, grb raškog plemstva je i beli ili srebrni jednoglavi orao u poletu, sa repom u obliku ljiljana. Cveta vrlo simboličnog, kojem ćemo se još vratiti kasnije.

POUZDANI IZVORI: ANDRIJA Luburić: "Orlovići i njihova uloga u crnogorskoj Badnjoj večeri 1710.", Beograd, 1934, i "Drobnjaci", Beograd, 1930. A. Luburić i kapetan Špiro M. Petrović: "Porijeklo i prošlost dinastije Petrovića", Beograd 1940. Zbirka A. Luburića-dokumenta (ZAL) u Arhivu Srbije, Beograd. "Memoari Sava Matovog Martinovića". Milan Đ. Milićević: "Kneževina Srbija", Beograd 1876, i "Knez Miloš priča o sebi". Jovan N. Tomić: "Cetinjski vladika Visarion", Zemun 1901, i "Crna Gora za Morejskog rata", Beograd 1907, Obrad Mićov Samardžić: "Porijeklo Samardžića i ostalih bratstava roda Orlovića". Risto Kovijanić: "Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima" (15. i 16. vijek). Nikola Prvi Petrović Njegoš: "Memoari". Miloš S. Milojević: "Istorija Srba", Beograd 1872, Ministarstvo finansija, "Zbirka teftera", Arhiv Srbije. Milivoje V. Knežević, "Šumadija i Šumadinci", Subotica 1927.

http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2006-05-17&feljton=5402

Milan Obrenovic

Господар Обрен Мартиновић (?-1777) (по њему чланови Краљевске Династије Обреновић носе презиме) у браку са Вишњом Урошевић, родом из Горње Трепче добија два сина: господара Јакова Обреновића (1767-1817) и господара а потом потврђеног војводу Милана Обреновића (1770-1810), као и кћер Стану (1773-?) удату Николић. Пошто се вероватно питате зашто потврђеног војводу, о томе ћу нешто касније.
Од господара Јакова Обреновића, првог носиоца тог презимена потичу данашњи Обреновићи презименом Јаковљевић, потомци балагородних српских породица Мартиновића-Орловића.
Још као мали дечак, Јаков са својим братом и сестром остаје без оца, а мајка му се између 1779. и 1781. године преудаје за Теодора Михајловића из Горње Добриње, са којим у браку добија родоначелника Краљевске Династије Обреновић кнеза Милоша (1783-1860), Јована (1786-1850) и Јеврема (1790-1856) прадеду последњег потомка Краљевске лозе – блаженопочившег Краља Александра Обреновића. За то време на своме заједничком имању у Брусници остају Јаков и Милан и старање о њима преузима њихов стриц Иван Мартиновић. Ни други Вишњин брак није био дугог века па тако она остаје без мужа, јер Теодор умире 1802. године. Годину дана по његовој смрти Јаков одлази у Горњу Добрињу и са собом доводи у Брусницу мајку са своја три полубрата. Види се то и из казивања кнеза Милоша које је записао Милан Ђ. Милићевић: “На годину дана дође брат наш Јаков из Бруснице, узме матер и нас све троје деце и одведе к себи у Брусницу”. Имања господара Обрена наследили су његови синови – господар Јаков и војвода Милан. Доста дуго, живели су као заједничка породична задруга. То се види и по спомињању у писмима Христифора, сина војводе Милана, свом стрицу Јакову, кога ословљава са “господин” што указује да је Јаков у породици Обреновића имао посебно угледан положај, статус старешине. Захваљујући трговини стоке, а нарочито Милановој способности да са лакоћом увећа своје поседе, Руднички Обреновићи су за врло кратко време постигли статус једне од најугледнијих породица рудничко-таковског краја. Захваљујући своме угледу, а и његовом благородном пореклу војвода Милан добија позив од Вожда Карађорђа да се укључи у устанак. Ипак после мањег двоумљења Милан пристаје да се прикључи устаницима, и ту одлуку поткрепљује својим учешћем у борбама за ослобађање Рудника. Убрзо затим постаје командант рудничке нахије.Осим што је био одличан борац, војвода Милан Обреновић је био и један од умнијих људи тога времена. Био је један од четворо писмених чланова Совјета на почетку првог српског устанка. По указу Вожда Карађорђа бива упућен у Букурешт као депутат, где је за потребе устаничке Србије обављао дипломатске и војничке дужности. Нажалост, смрт га затиче ван своје земље. Умире под сумљивим околностима и бива сахрањен у Херештију (Румунија) 16. децембра 1810. године. Посмртни остаци војводе Милана Обреновића су 1995. године пренете из Херештија у порту цркве Св. Николе у Брусници, иначе задужбине господара Јована Обреновића, где почивају заједно са земним остацима његове супруге Стане, брата Јакова и снахе Ђурђије.

Barjak Orlovića Pavla

2007-04-06T04:38:00.000-07:00

БАРЈАК ПАВЛА ОРЛОВИЋА
Аутор: Драго Дамјанац

Павла Орловића предање и нека документа највише помињу као војводу кнеза Лазара на Косову. Помињу га и као заповиједника неког одреда коњице и сл. У народу се помиње и као барјактар славног Лазара. Но било је што је било, вјероватно је његов одред имао барјак, по коме се распознавао, па макар га и не носио сам Павле.
О барјаку Павла Орловића, деценијама па и вијековима, кружиле су приче по Херцеговини и шире. Писани су чланци у новинама и у наше вријеме, али никад тачно и до краја речено. До сада највјеродостојнија прича о барјаку гласи:Послије косовске битке, али много касније, појавио се барјак Павла Орловића на подручју Гацка ито код неке муслиманске породице. Како је овамо доспио, нико тачно не може објаснити. Постоје предпоставке да га је донио неко од Орловића кад су после битке дошли у Чарађу код Гацка гдје су га дуже времена чували као породичну реликвију, али су га касније отели Турци и дали некој муслиманској породици.
Друга предпоставка каже да су, можда, Турци барјак заробили на Косову и касније га је неко донио на ово подручје. Само, ова је предпоставка неприхватљива, јер су Турци у Гацко дошли седам-осам деценија касније и тај барјак неби тако добро очували.
Барјак је са Косова могао донијети и неки косовски јунак, који је после саме битке, или можда касније, кренуо у Херцеговину или Црну Гору па се зауставио у Гацко. Он је могао предати барјак Орловићима или га сам чувати док му га Турци нису отели.
Барјак је био врло китњаст и репрезентативан без хришћанских обиљежја уколико их Турци нису скинули. Многи су га носили у сватове а нарочито они из угледних муслиманских породица које су прихватиле ислам као нову вјеру. Једни су тај барјак жељели у својим сватовима због тога што је био најљепши, а други због подсјећања на прошлост и претке. Срби га нису могли добити ни за сватове. Било је и оних који су барјак носили због пркоса.
Пошто су у то доба биле свјеже успомене на прошлост, многи су знали да Дамјановићи – Дамјанци у Луковицама воде поријекло од Орловића, па су их сусједи кад би видјели барјак у неким муслиманским сватовима, прекоријевали и задиркивали како им Турци сада носе њихов барјак с Косова, а да га они понекад могу погледати из даљине. Сусједи су знали да добацују и друге шале и подвале које су вријеђале понос и достојанство Орловићевих потомака.
Једном приликом сазнаде Спасоје Дамјанац из Луковице да ће се женити неки муслиман из села Раштелице код Гацка и да ће носити барјак Павла Орловића. Спасоје узјаше добра коња, те припаше оружје и крену да отме барјак. Једни кажу да је саћекао момка који је носио барјак од власника до младожењине куће, те га убио, узео му га и побјегао у планину. Други опет кажу да је најурио на барјактара у самим сватовима, те га убио и отео му барјак. Но, било како било, Спасоје је успио да га отме и да жив и здрав побјегне у планину. Прешао је у Невесињски кадилук.
И скривао се у Шипачну, гдје је почео и земљу обрађивати. Једно вријеме ни његови најближи нису знали гдје се налази и шта је било са њим. Спасоје је ову отмицу барјака нмого касније платио главом. Турци су га ухватили, одвели у Мостар и убили, али барјак није хтјео предати Турцима.
Дамјанци у Шипачну су овај барјак крили и чували за сво вријеме турске владавине, као и за вријеме аустроугарске окупације, да би га тек послије 1918. Године изнијели на свјетло дана, али већ доста оштећеног влагом у пећинама и шупљим буквама, гдје је сакривен много времена. Још тада, 1918. Године, могао је да се сачува и конзервира, али је тада било потребно да се покеже сусједима и другима, па су га почели носити у сватове. Већ оштећено, временом и влагом нагрижено, шибано вјетром и кишом, ношено кроз шуму и грање, платно са барјаком брзо је страдало. Поцијепало се толико, да више није могло да се спаси, а нико није ни покушавао да то учини. Више из незнања о његовој културно-историјској вриједности него из материјалних могућности.
Најбољи опис барјака дао је стари Раде Дамјанац из Шипачна, чија га је кућа чувала док је трајао. Он се сјећао многих детаља. Рођен је 19О1.год.док је барјак био још у добром стању. Раде је умро 1994. Истина, опис врха копља, како он рече “шиљка са јабуком”, Раде је дао онако како су му сатрији казали, јер он овај дио никада није лично видио. Раније је загубљен, или га је можда неко од старијих сакрио негдје па заборавио рећи гдје се налази, или је на пречац умро или погинуо. Раде барјак описује овако: “Шиљак са јабуком на врху дрвеног копља направљен је од злата (1,5-2 kg). Направљен је тако да је имао четири равне стране које су се сужавале према врху и правиле четири уска трокута. На самом врху шиљка налазила се кугла или јабука,како ју је народ називао, од истог материјала. На све четири троугласте плохе шиљка била су исписана слова,некаква слична грчким, а стари су говорили да је то стара ћирилица. На плохама је писало да је то барјак Павла Орловића. Писало је још нешто, али се ја више не сјећам шта.
Дрвено копље, платно, гајтане и ките гледао сам много пута и знам добро како је то изгледало. Копље је било доста дугачко, можда и четири метра. За копље је било причвршћено платно као и код наше данашње заставе. Платно је било састављено по дужини од три једнаке ширине. Доња и горња трака биле су од плаве свиле, а средња трака од бијеле свиле. Ширина барјака је била нешто већа од данашње заставе, а исто тако и дужина је била знатно већа. На бијелом дијелу платна – свиле била је навезена рука – шака са подлактицом, али без лакта. Боје заставе су стајале по дужини водоравно, горња плава, средња бијела, па доња опет плава. На врх копља, испод јабуке и шиљка била су везана два исплетена златна гајтана који су били дужи од барјака, а на доњим крајевима гајтана била је по једна велика кита. Ките су биле од златног и свиленог конца са више боја. У те двије ките, које сам лично вагао, било је тачно четири оке. На крајевима платна су биле мале ките истих боја као и велике и од истог материјала. Биле су тако мале да нису сметале барјаку да се лепрша на вјетру”.
Kaко је овај барјак са Косова доспио у Гацко и у руке Турака, немамо никаквих података, изузев предпоставки које сам навео. Истина о постојању барјака није спорна, али његово кретање и његов пут нико не може да објасни. Барјаци су чувани као највеће светиње и знамења, па је због тога повјераван најхрабријим јунацима који ће га знати и моћи да сачувају. “Главу дајем, барјака не дајем”, била је позната крилатица свих барјактара. Код Дамјанаца је сачувана прича да је на плохама испод јабуке писало име неког јунака који је изнио барјак са Косова, али стари Раде не може да се сјети нити да потврди.
Немамо доказа да је Павле преживио косовску битку, али са сигурношћу можемо рећи да је његов барјак доспио у Гацко мада је загонетка на који начин. У Турске руке је могао доспјети касније,кад су они заузели Херцеговину ито отмицом од Орловића или оног јунака који је барјак донио са Косова и код себе га чувао.Да је барјак био у посједу Орловића, предпостављам да би га они приликом повлачења из Гацка понијели са собом у Црну Гору. Истина, ако је барјак био у посједу Чеја,који је прешао на ислам, или Тепа који се из Бањана вратио у Гацко, онда је лако могао доћи у посјед Турака. Нису искључене ни друге варијанте о доласку барјака у турске руке. Зар потомци тог српског јунака који је донио барјак са собом у Гацко нису могли касније прећи на ислам и тако га задржати, да би га касније јавно носили у сватовима. Познато је да је велики број српског живља преао на ислам. Кад бисмо знали име онога што је изнио барјак, онда бисмо знали у којој се муслиманској породици налазио. Постоји мишљење да је барјак био у муслиманској породици Мерзић и да је Спасоје Дамјанац баш њега убио и отео му га кад је побјегао у Шипачно и кад су се остали његови братственици разбјежали из Луковице.Каква је била даља судбина барјака о коме се толико причало и писало објаснио је Раде:

“Златни шиљак са јабуком на коме су била слова и писмо, рекао сам, нестао је раније. Можда га је неко склонио, украо или је нестао раније. Постоји могућност да је онај који га је склонио и сакрио, напрасно умро а прије тога није никоме рекао гдје се налази тај дио барјака. Платно барјака је страдало од влаге. Било је на мјестима нагрижено од мишева у пећинама и шупљем дрвећу, гдје је барјак скриван од Турака. Послије 1918. Године барјак смо често носили у сватовима, па се иту поцијепао и распао,да се више није могао носити, нити се више од њега имало шта чувати. Ките са барјака и златни гајтани на којима су ките висиле налазиле су се у мојој кући до рата 1941.године. Било је и неких комада од барјака. Било је сачувано и дрвено копље али незнам шта је касније са њим било. Можда је за нешта и употријебљено, али мислим да је изгорјело у кући кад су нам непријатељи запалили село. Ко ће водити бригу о комаду дрвета кад ни о главама нисмо могли да бринемо нити да их сачувамо”. Закључује Раде.На Радову причу се надовезује његова жена Јована: “Кад сам дошла за Рада 1936. године затекла сам у кући златне гајтане и ките од златног и разнобојног свиленог конца. Сјећам се добро и поцијепаног платна од барјака. На коме је била извезена мушка рука са подлактицом. Касније , то добро знам, дјевојке су парале ките и гајтане, те тим концем везле овшице(вез испод грла) и рукаве на кошуљама”. Мислим да су ово највјеродостојнији податци о барјаку о коме се толико причало и писало, а ко не вјерује у ову причу онда треба да има своју вјеродостојну и оригиналну верзију без разбуктавања маште и нових заблуда.Моје мишљење је да би најбоља помоћ била у реконструкцији барјака, па макар и без оригиналних дијелова.
Link

Poreklo Orlovića

2007-04-06T04:26:00.000-07:00

ОРЛОВИЋИ - постанак, развој и кретање
Аутор: Драго Дамјанац
Из наше далеке прошлости дубоке корјене вуче око седамдесет сродних братстава. Данашње презиме носе око триста година, мада је њихова генеза много старија, а нека братства су и нешто млађа.Многе су се заједничке особине временом много измијениле под утицајем који су кроз низ година дјеловали и још увијек дјелују у сваком народу. Ту су врло важни и генетски утицаји друге стране, мајчине, који се не могу занемарити. Затим долазе и други узроци и карактеристике који мијењају појединце, племена и народе; климатски услови, животна средина, подручје у које се насељава и живи, народ међу који се досељавља, вјера која је у нашим крајевима често мијењана, психологија околине и њени морални надзори као и многи други чиниоци и околности које су дјеловале у различита времена и на разне генерације.
Због тога су неки народи изгубили велики дио, па и потпуно своја расна обиљежја и нај значајније карактеристике као што је случај са Мађарима и Турцима а камо ли мањи случајеви.Захваљујући народном предању и неким записима, те чувању традиције и успомена на своје претке, имамо сазнање о поријеклу и корјенима.
Мало је оних који нису чули за чувеног косовског јунака, према народним пјесмама и барјактара, Павла Орловића, али је мало оних који знају да је Павле био син војводе Вука који је био заповједник Орловог града у Србији. Он се презивао Црногорац. По предањима није тачно установљено дали је он дошао из Црне Горе или је презиме добио по брду обраслом црногорицом које се налази у близини Орловог града, а носи име Црна Гора, што је прихватљиво.
По данашњем истраживању и народном предању које је сачувано код неких породица и братстава што воде поријекло од Вука може се прихватити писање истраживача који говоре да су наши преци из града Сокола у Ужичкој нахији, што доводи у везу са Орловим градом са различитим називом у различито вријеме. То је углавном горње Подриње.
Колико је живио војвода Вук и када је умро, не зна се. О томе нема писаних докумената нити је спомињан пјесмом и легендом. Зна се само толико да је био жив прије косовске битке и ништа више. Да ли је умро прије битке или је можда погинуо у самом боју на Косову или можда у неком предкосовском сукобу не може се за сада утврдити. Зна се и то да је Вукова супруга била сестра Дамјана Томковића - војводе дуканџијског.
Знамо да је војвода Вук био заповједник Орловог града, касније звани Соко град те су га по неким предањима звали војвода Орле или Оро по чему његове потомке прозваше Орловићи. Његовог сина Павла све народне пјесме и приповијетке настале послије косовске битке називају Орловићем.
Има неколико прича, легенди и предања у разним списима и забиљешкама испитивача међу којима се мијешају личности и времена. У књизи ‘’Kнежевина Србија’’ Милан Милићевић је забиљежио предање да је Павле Орловић градио град на брду Бабе у селу Лешје у Рудничком округу.Генерал Јован Мишковић, описујући Рудничку нахију забиљежио је предање да је Павле Орловић рођен у селу Теочину [Драгачево] и да је са 77 сабаља одатле отишао у бој на Косово, гдје је према некој причи и сахрањен.
Андрија Лубурић каже да је Мишковић погријешио када мисли на 77 сабаља, јер су сабље у то доба носили само главари – старјешине, те је Павлов одред имао много више бораца што је сасвим прихватљиво.Једна легенда која потиче са Копаоника каже да је послије боја мајка нашла свога мртвог сина Павла и сахранила га код цркве Павлице на горњем Ибру.У околини Гацка у Херцеговини сачувана је једна легенда која каже да је Павле рањен донесен у Сјеницу гдје је умро и ту сахрањен.
У Цуцама, у Црној Гори, прича се да је Павле са својим синовима послије косовске битке дошао у селу Чарађу код Гацка у Херцеговини, одакле су се Орловићи касније расељавали.У Невесињу и Гацку као и у другим мјестима у Херцеговини може се чути прича да је Павле са Косова донио и свој барјак који је све до рата 1941. чуван у породици Дамјанац, а која такође води поријекло од Орловића, у селу Шипачно код Невесиња. Барјак је у току рата изгорио са кућом у којој је чуван.Новак Распоапчевић из Крагујевца је око 1960.године објавио чланак са легендом о барјаку и то “ После битке Српске и Турске војске на Косову Пољу, један од јунака и војвода кнеза Лазара , Павле Орловић, рођен из села Бањска код Косовске Митровице, једва је извукао живу главу, и са неколико својих војника одступио преко планина у правцу Херцеговине. Под планином Орлина, како каже легенда, у селу Чарађи он је засновао ново огњиште. Повлачећи се пред Турцима, Орловић је сачувао и свој барјак. Смјењивале су се генерације у овој породици, која се временом ширила, а застава са Косова се чувала као највреднија реликвија. Тако преношен са кољена на кољено, барјак Орловића је најзад дошао у руке Рада Дамјанца у селу Шипачно. Али тога славног барјака више нема! Кад су за вријеме II св. Рата овдје Нијемци пролазили и “огњем и мачем” они су 1943.год. запалили Радову кућу. У њој, после пуних 5ОО година изгорјела је и застава косовског јунака Павла Орловића.”Овај је текст ипак само дјеломично тачан.
На подручју Херцеговине, посебно у билећком и требињском крају прича се како је Павле Орловић сахрањен у селу Цибријану, између Билеће и Требиња. Ова легенда је неколико пута стизала у дневне листове подстичући научне кругове на испитивање. Истраживања нико до сада није подузимао тако да ће ова прича и даље остати легенда.
Досељавање потомака војводе Орла на подручје Херцеговине и нешто касније Црне Горе било је непосредно послије косовске битке о чему имамо више потврда и објашњења о непосредном паничном бјежању многих послије пропасти српске војске на Косову. А морало се тако пред злочинцем повлачити исто као што смо се спашавали и у каснијим ратовима, а нарочито последњем грађанском рату од хрвата и муслимана.Многи научници су испитивали поријекло и забиљежили многа предања која се углавном своде на сличне догађаје који се понекад и не слажу у детаље,што је и сасвим логично,јер су сви преносили предање својих предака,свог огранка,а у том излагању је долазило до замјене имена, заборављања и издвајања. Било је случајева одвајања у нова братства и тиме све тамо заборављено, преласка у другу вјеру и тако заборављено и не пренешено, итд.Како и куда су Орловићи дошли са Косова у ове предјеле Херцеговине и Црне Горе тачно се незна и о томе има неколико предања.
Изучавајући стару Црну Гору, др. Ердељановић Јован је забиљежио неколико предања о потомцима Вука Црногорца, званог војвода Орле. Као и свако предање, углавном се своди на исто поријекло, али се она кобна замјена имена у родослову чешто сусреће.
У једном од бројних братстава, потомака Орловића, братству Мартиновића у Бајицама, прича се, наводи Ердељановић, да су из Чарађа код Гацка у Херцеговини дошла четири брата у Цуце, Ржани До, који су се звали: Бајко, Бјелан. Неноје и Чејо. Касније се Орловићи расељавају из Цуца, па по овом предању Бајко остаје на подручју Цуца и од њега су се развили Бајковићи.
Бјелан је прешао у садашње Бјелице и од њега су се тамо развили Милићи, Абрамовићи и други.
Неноје је прешао у Бајице и од њега су се развили Мартиновићи и Вуксановићи.
Чејо се по овом предању вратио у Гацко и тамо прешао на ислам, па су се од њега развили тамошњи муслимани Ченгићи. У Чарађи су према пвом предању остала још три брата,па су се од једног развили Самарџићи у Кривошијама, од другог Бандићи у Команима и Ђуричићи у Загарачу, а по трећег, који је прешао на ислам, Османагићи који су се настанили у Подгорицу.
Доктору Ердељановићу су тада у уцама причали да је Павле Орловић живио у Чарађи под брдом Орлина код Гацка у Херцеговини. Иза њега су наводно остала четури сина, чија су дјеца још једно вријеме остала да живе у Чарађи гдје су сачекали Турско освајање Херцеговине. Једном приликом предање каже, турске харачлије заноће код Орловића и почну им чинити велики зулум. Орловићи се договоре, те им у погодном моменту склоне оружје, нападну их и побију, а лешеве баце у неку јаму. Бојећи се освете, покупе што су могли од имовине и са породицама побјегну у Бањане у село Велимље , на локалитет Приградина. Овдје су презимили једну зиму, али због турака нису могли остати јер су они заузели и Бањане. Тројица браће крену и дођу у Цуце, село Ржани До,заселак Овсине, а један кога су звали Тепо врати се у Чарађу на старо станиште и од њега су се развили данашњи Тепавчевићи и други у Гацку. Др Ердељановић каже да су му показивали у Ржаном Долу остатке кућишта гдје су становала та три брата Орловића који су овдје касније саградили једну малу цркву посвећену св. Јовану, а катуни су им били на Дубу у Бјелицама.Мјештани су причали како су се њихове фамилије размножавале у овом селу, што је свакако утицало на расељавање у друга мјеста. Бјелан – Бјело оде у Дуб на подручје данашњих Бјелица, и од њега су сви Дубљани и Предишани.Бајо или Бајица, оде на Цетиње; по њему су, неки мисле, Бајице и добиле име, па се тако и данас зову. Бајко, неки кажу Цуле, пређе у Цуцки Заљут, и од њега су настали Цуцки Бајковићи. Није искључиво да се овдје ради о двојици Орловића, тј. о Бајку и о Цулу. Кажу и да су Цуце по овом Цулу добиле име.Једно друго предање по др Нику Симовом Мартиновићу ккаже да је Цуле био Бајков син, што је прихватљиво нарочито када се у другим казивањима тврди да су се Цулови потомци назвали Бајковићи, што би сасвим исправно, по дједу требало да буде.Предање сачувано у братству Бандића у Команима готово је исто као и код других братстава. И они кажу да су њихови преци од рода Павла Орловића који су се после косовске битке доселили у Чарађу код Гацка. Они такође кажу да су од једног Орловића, који је касније прешао на ислам, настали гатачки Ченгићи, а од другог нешто млађег поисламљеног Орловића, настали су муслимани Коларевићи у Спужу, док су од трећег који је такође прешао на ислам, Османагићи у Подгорици. Међутим ту гријеше јер се зна да су Османагићи и Коларевићи од једног претка па су се они касније раздвојили.Бандићи такође тврде да су њихови преци из Чарађа прво дошли у Цуце, одакле су Неноје, Раич и Радоја отишли у Бајице. Они овде не помињу четвртог брата Сава који је очуван у другим предањима и код његових потомака.Ђуричковићи у Загарачу развили су се у доста јако братство. Према предању овог братства које се преносило са кољена на кољено , њихов познати предак или подоначелник звао се Ђуричко Ђурашинов или Ђуричко Ђуров који је водио поријеклоод Павла Орловића, а овамо се доселио са прецима Бајковића и Мартиновића из села Чарађакод Гацка у Херцеговини.Њихов предак се прво населио у близини села Доброњеж Дола у Цуцама,гдје се и данас један до зове Ђурашинов До.Предање које се сачувало код братства Чакић на Црнојевића Ријеци.
“ Чакићи кажу да они воде поријекло од града Сокола у Босни гдје ја живјело петоро браће. По доласку Турака напустили су своје боравиште и преко Босне по оном народном што даље од Турака. Прво су се кажу настанили у Мостарску котлину гдје су и остали око годину дана, а одатле кренули даље према Црној Гори, не казујући којим путем, и настанили се у Катунској нахији, па су се касније расељавали. Један је кажу отишао у Бајице, од кога су данашњи Мартиновићи, један у Цуце од кога су Кривокапићи, један у Бјелице, од кога су Милићи, један у Кривошије, од кога су Самарџићи, а пети оде у Подгорицу, пређе на ислам и од њега су Османагићи. Стара слава свих братстава је зимски Јовандан. Али Мартиновићи и Самарџићи који су неко вријеме живјели у Бајицама, промијене славу и за своје крсно име узму Мали Госпојин Дан који и данас славе Самарџићи, а Мартиновићи су се вратили на старо крсно име. Предак Самарџића се звао Саво. Његово се потомство пресели у Кривошије гдје и данас живи. Чакићи кажу да се један Самарџић преселио у Подгорицу од којих су садашњи Самарџићи а од њих су и Чакићи из Ријеке Црнојевића.
Ово предање код Чакића захтијева такође једно објашњење. Оно се у основи подудара са многим предањима других братстава којима је корјен у Соко Граду или Орловом Граду како се у неким предањима помиње. Прво и једино предање које нам казује о путу Орловића преко Мостара, то је ово сачувано код Чакића. Нема ни сумње да су се преци Чакића презивали Орловић и да су послије косовске битке дошли у Херцеговину и касније у Црну Гору из Соко Града или Орловог Града, какао је у различита времена називан овај град. Преци Чакића су пошли према западу, али куда их је пут водио ни једно предање не говори прецизно.
Није искључено да је пут Орловића од Србије водио преко Мостарске котлине, односно Бишћа, а да су потом неки од њих продужили преко Невесиња да би се зауставили у Чарађи код Гацка. Приликом кретања вјероватно су бирали пут који им нај више одговара или који је био безбједнији. Годину дана боравка на једном мјесту није оставило никакве трагове код потомака. Са друге стране, ово предање, у недостатку познавања географије, могло је и касније настати, јер у доба њиховог путовања, па ни у доба пада Босне под Турке 1463.год. као ни пада овог дијела Херцеговине 1466.год. Мостар са тим именом није ни постојао. Мостар се под овим именом први пут помиње у Дубровачким изворима тек 3.априла 1477.године. Истина некад људи препричавајући своја или туђа сјећања наведу оно мјесто које је у тој области највеће или најпознатије. Но сматрам да уопште није битно дали је пут Орловића ишао преко Мостара или није. Битно је да се зна њихово станиште на коме су се зауставили или боравили једно вријеме. Проучавајући овај род, од кога су се развила бројна братства. Забиљежено је више пута да су Орловићи и у Гацку и у ширем подручју гдје су се касније раселили, постигли велики успјех и популарност, наметнувши се својим способностима поријеклом и војводском лозом становништву међу којим су се насељавали. Они се јављају као заповједници нових градова и утврђења. Живе у неколико мјеста Гацка, Никшића и Цетиња одакле се даље расељавају и размножавају.

Од рода Орловића колико је до сада познато потичу: Дамјанци, Раичевићи, Тепавчевићи, Манојловићи, Лаловићи у Невесињу, Гацку, Никшићу и Калиновику; Самарџићи у Кривошијама, Мартиновићи, Вуксановићи и Бориловићи у Бајицама и Цетињу; Кривокапићи, Банићевићи, Поповићи, Миљеновићи, Бошковићи, Ђуричићи, Марковићи, Бајковићи и Томашевићи у Цуцама; Ђуричковићи и Драговићи у Загарачу; Бандићи у Команима; Османагићи у Подгорици; Милићи, Абрамовићи, Андрићи, Мрваљевићи, Пејовићи, Црвенице _ Црвеничани, Вуковићи, Правиловићи, Јовановићи у Бјелицама; Горановићи и Канкараши у Голији; Чакићи на Ријеци Црнојевића, те још неколико мањих и млађих братстава која су настала од ових као што су:Бандићи, Ђурчићи, Асановићи, Пиронићи, Перовићи, Гузине, Средановићи, Вечковићи, Ајдарцуцићи, Пиштигњати, Банићевићи, Шакићи, Ђапо, Преобрашени, Мијајловић, Бјековићи, Ченгићи, Миљеновићи, Симовићи, Џевердановићи, Сворцани, Липовци, Илићи, Ивановићи, Милићи, Пекићи, Дубљевићи, Хрњези, Прстојевићи, Полексић, Новаковић, Лабало, Канкараши, Бјелице, Шутићи…Нека братства или њихови дијелови своје поријекло вешу за Орловиће али по истраживању се није могло утврдити да су у праву или да нису. Некад су се и сама логична размишљања и питања узимала за велики значај, ако се правилно поставе и изводе. Прихватање нечијих интереса увијек воде опасности да се скрене са правог пута, а лични интереси су врло чести и агресивни. Не треба крити своје поријекло због неких обичних баналности и догађаја у прошлости. Док су некад у давном времену учињени од неког претка. Њему су чак годили и одговарали или је можда тако морало да буде. Има случајева да млад човјек оспорава предање свога оца и његових предака. То може бити из више разлога: вјерских,политичких, социјалних и још неких безначајних побуда, моменталних интереса и средине у којој се у датом моменту нађе. Овакви случајеви нису јединствени. Наша прошлост, наша историјеђа и наш живот на просторима Југославије одвијали су се врло различито, понекад и несхватљиво за генерације. Не можемо осуђивати људе прије нас за њихова духовна убјеђеља и понашања кија су у њихово вријеме цијењена као нормална или чак добра. Било је случајева да је човјек у своме животу три пута мијењао вјеру, мислећи да ће му у оној другој бвити боље.У многим родовима и братствима, нарочито у Црној Гори и Херцеговини, строго се водило рачуна о броју пасова међу братственицима. Старији су знали да наброје и по десетак пасова, често и више, што је утврђивало везе. Уједно би спречавало да дође до брака сродника, макар и било из другог братства ако је из истог рода.Приликом истраживања рода у народном предању код братстава се често губи два или можда три паса што је највећи узрок понављање имена у породици, односно давање дједовог имена унуцима, односно једном унуку, а најчешће у првом ако дјед није жив, приликом рођења првог унука, онда се дједово име давало првом унуку који се роди после дједове смрти. Тако су се имена понављала у сваком другом пасу – кољену, те је лако долазило до испуштања два или три паса, односно имена која су била идентична са предходним. Има и случајева да су дјеци давана имена очева ако су гинули прије рођења свог сина.У науци се узима раздобље између пасова 25 – 3О годинаали не мора увијек бити тачно. Има и случајева да је између пасова било и до 5О година, а и по 2О. Што се тиче генезе и родослова Орловића , треба искрено рећи да је врло тешко утврдити право стање, јер је размножавање и расељавање овог братства почело врло рано а за нас и врло давно. Војвода Вук је поред Павла имао још синова који су се населили са потомством у Херцеговину. Павле је имао три сина, али колико је који имао синова за сада се не зна. Чак ни једно познато предање то не спомиње, а у каснијем развоју породице помињу се многа имена која само збуњују понављањем имена.Павлови синови су: Иван, Милија и Мартин који је највјероватније рођен као “посмрче.’’ Павле је у доба косовске битке могао иматити тридесетак или четрдесет година.Милија се оженио у Гацку али нешто касније. Заљубио се у кћер кнеза Вратка, што је у његовој ситуацији била примамљива прилика, Постоји вјероватноћа да је Павлова удовица могла имати више блага које је требала склонити у Дубровник, јер је Павле био управник рудокопа.Као резултат свих истраживања, мислим да би следећи родослов био најближи и највјеродостојнији за грану Орловића у Бајицама, као и осталих до расељавања из Цуца. Уз имена ћу и навести, бар приближно, године рођења. Тај би родослов изгледао овако: Војвода Вук ,звани Орле 132O – Павле 135О – Иван, Милија, Мартин 1375 – 1389 – Н – 141О –војвода Бијела (или Орлибан Раде)– 144О – Бајо – 147О – Шћепан – 1495 – Бајко – 152О – Неноје – 155О – Никола – 158О – Влатко – 16О5 – Мартин – 1635 –Мартинови синови –1665-1685. У овом родослову нам остаје непознато од кога Паловог сина је Бајо, односно води поријекло.Ивана сигурно можемо искључити, јер знамо да су његови потомци у Цру Гору преселили раније него што су Бајови дошлу у Цуце. Мартинов унук Орлибан Раде је држао град Моштаницу у Никшићкој Жупи, а ни једно предање не каже да су Орловићи отуда дошли у Цуце. У народној пјесми “ Разрушење Моштанице” помиње се Радов син Никола кога не налазимо у другим предањима о Орловићима. Милијин унук војвода Бијела био је тада заповједник града на Бјелетацима у Дуги одакле су како сва предања кажу дошли Орловићи у Цуце, те је највјероватније да је Бајо био син војводе Бијела. Шћепан је, колико је досада познато имао три сина: Бајка, Цула(Цука) и Бјелана (Бјeлa) Од Цула и два Бајкова сина развили су се сви цуцки Орловићи, а од Бјела братства у Бјелицама. Бајко је имао шест синова, од којих су Вучић и Вучета остали у Цуцама те су се од њих развили Бајковићи, а Неноје, Радоња, Раич и Саво су прешли у Бајице и од њих су баички Орловићи. Што се тиче раније помињаних Орловића: Тепа, Чеја и Јована, они би морали бити синови војводе Бијела или Орлибана Рада, што би значило да су они Бајова браћа, или можда неки браћа а неки рођаци. За породицу Дамјанац ово је од значаја јјер воде поријекло од Тепа, Maртиновог унука, а Павловог сина. Значи Тепо је највјероватније син војводе Бијела (Орлибана Рада).Колико је родословље очувано у црногорском и херцеговачком културном наслеђу, проучавали су ранији проучаваоци народног живота у овим областима. Раније се могло чути у многим породицама како са лакоћом набрајају по десетак па и више предака, па чак и њихове добро развијене Огранке, односе и миграције породице, наводећи и сва мјеста у којима живе њихови рођаци. Истина, данас то није могуће, јер је миграција много већа и становништво се много више креће и расељава. Нису то више станишта, нити у једном граду или држави,него нас има и на другим континентима, као што ја пишем из далеке Аустралије гдје ме је тамо отјерало исто зло као и Орловиће са Косова.Многи ито писменији нису у стању да наброје имена предака даље од дједа или прадједа. Данас је исто тако мали број оних који познају сродничку терминологику са којом се ипак понекад сусретну. У народу се родословна терминологија сачувала до наших дана, иако врло ријетко.Она се сеже до десет кољена – пасова, а изгледа од најмлађег до најстаријег овако: СИН,ОТАЦ, ДЈЕД, ПРАДЈЕД, ЧУКУНДЈЕД, НАВРИДЈЕД, АСКУРЂЕЛ, КУНЂЕЛ, КУРЛЕБАЛО и СУКУРДОВ.
Ова и оваква терминологија сродства даје нам могућност да цјелисходније пратимо развој сродничких и братственичких веза. Дио тих односа је нарочито одржала православна црква,која није дозвољавала брачно повезивање и до девет кољена, а у истом братству и много више. Обично су свештеници говорили да је готово немогуће вјенчати младенце ако су уопште у сродству по тзв.”дебелој крви” ,мушкој лози док се на тзв. “танку крв”, женску лозу гледало нешто блаже, што је првенствено зависило од свештеника и његове наклоности према породицама младенаца, али се никад није ишло испод седмог кољена па иако је “танка крв”. Што се тиче родослова морамо још једном напоменути неке појединости и појашњења. Родослове су обично чували директни потомци и они су се морали разликовати од породице до породице. Навешћу један примјер: ако је прадјед имао пет синова, а сваки његов син опет по неколико наследника, дјед ће имати много више унука. Ако опет сваки унук имадне по неколико наследника, дјед ће имати тридесет и више праунука. Кад његови праунуци набрајају пасове – кољена и изводе своје родослове, видјеће се да је сваки родослов праунука различит изузев оних који потичу од истог оца. Ту је у ствари суштина родославља и њихових разлика. Забуну или збрку у родословима најчешће чине заборавност, замјена имена, или имена очева, што је случај када се дијете роди послије очеве смрти.У крајевима Херцеговине и Црне Горе од давнина је био развијен осјећај поноса и части, а уз то и ношење оружја за чување те традиционалне вриједности и светиње. Увреде су се тешко подносиле , посебно насиља и насртаји на част и образ, како се и данас каже. Због кршења оваквих уобичајених моралних и традиционалних кодекса оружје је лако потезано, што се обично завршавало убиством. Нај чешће су убијане харачлије које су тражиле и оно што се није могло дати, аге и силници који су ударали на образ жена и сестара и за које је раја била ка “остала марва”. Али су убијани често и комшије и сродници у свађама око међа или неких других неспоразума и зађевица.Убици је у сваком случају пријетила смртна опасност, било од власти или од крвне освете, па је морао да бјежи са цијелом породицом, јер се освета вршила над породицом ако је убица сам измакао. У оваквом случају убица је морао да бјежи, у најмању руку, у неки други кадилук, или у неко удаљено подручје, често мијењајући и своје презиме, како га нико неби могао наћи. У новој средини нико није знао његово раније презиме, које је морао добро да крије, да га неко ни случајно неби открио. Кријући тако свој идентитет, крије и своју породичну традицију, чак и од своје малољетне дјеце која би случајно могла да га открију и тако себе изложе опасности.Што се тиче легенди и предања која су често помињана, њих свакако не треба некритички одбацити, нити их заобилазити, посебно што се за све њих нађу писмене потврде или је исто предање очувано код сродника у удаљеним подручјима а они једни за друге нису ни знали гдје који живе. У предањима старосједилаца се каже да су један, два или три брата или рођака отишли некуд у Босну, Далмацију, Лију, Србију, Хрватску, или на неку другу страну али да они за њих више никада нису чули. Код ових других одсељених очувано је предање да су дошли прије толико и толико година из тог и тог краја, мјеста и слично, али не знају дали у старој постојбини живи неко од њиховог рода. Овакве појаве су сасвим разумљиве када се зна какве су саобраћајне везе и политичке прилике биле у то доба и дуго година касније . Лако је сада за некога сазнати поред савршених веза и технике, а прије је неко био далеко само нека је у другом граду или кадинлуку.Према попису становништва из 1848.год. у Хрватској су Орловићи живјели у 61-ном мјесту нарочито распрострањени на подручју Далмације, Лике и Славоније, а има их доста и у Боки. Не припадају сада сви Орловићи православној вјери јер знамо кроз шта су све пролазили и да су вјеру морали мијењати. Такође има група Орловића која је дошла у мостарско подручје а која није кртенула према Црној Гори или Дубровнику. Задржала се у Херцеговини гдје се населила на десној обали ријеке Неретве двадесетак километара југозападно од Мостара, у село Блатнице, на подручју данашње општине Читлук или тзв. подрижучју Броћно. Еусебио Фермеџин, у дјелу Ацта Босна, Загреб 1892. Помиње племићке породице у БиХ наводећи Орловиће у селу Блатници (Броћно). Помен Орловића у овим крајевима имамо и у селу Хамзићи, такође у Броћну, 1768.год. којом приликом мјесни парох извјештава папску столицу у Риму о житељимљ овога краја и наводи:” Видак Орловић има десет чланова”. ( Доминикус Мандић, цхроати цатхолици, Цхикаго – Рома 1962.) Да су неки Орловићи на подручју Броћна прешли на католичку вјеру нема сумње. У то доба вјерска диференцијација није била изражена као данас. Важно је било припадати хришћанству па било којој варијанти. Долазак Турака повлачи масовну исламизацију хришћанског становништва што није заобишло ни Орловиће. Тако је један Орловић како каже Сафет- beg Башагић прешао на ислам и прозвао се Хамзић. Добио је врло велик посјед и башту, па се по њему и његовим потомцима прозвало и село Хамзићи на подручју данашње општине Читлук. Село се дијели на Горње и Доње Хамзиће. Ту су се развиле многе породице од којих потичу: Прусина, Арало, Петрина, Петриновић, Праљак, Одобашић, Петковић идр. У Дубровачком архиву очуван је тестамент Гојсава Орловића из Наренте (Габела-Дријево) од 21.О2.1444.год. којом он оставља цркви у Љубушком двије трећине новца од продатог врло скупог појаса. И овај документ несумљиво потврђује раширеност Орловића на подручју западне Херцеговине у 15-oм вијеку, као и њихов друштвени положај који се најчешће мјерио материјалним стањем и јуначким угледом.Трећом групом Орловића можемо назвати Орловиће који су живјели, а још и данас неколико старијих особа живи, у селу Горњи Стрмац на Косову. Међутим,њих је већину са Косова отјерала погрешна политика СФРЈ од 1944. Год. Све до краја двадесетог вијека. Многи Орловићи рођени у овом селу данас живе претежно ван територије Косова. Своје поријекло и детаље нису сасвим заборавили, али су заборавили детаље о кретању своје групе. Сви они знају да су од рода Орловића и чувају успомене, пјесме, приче и легенде о косовском јунаку и свом претку Павлу Орловићу којим се још и данас диче и поносе настојећи да родбински однос и друштвени углед, који је створио овај велики јунак, трајно сачувају. А у томе им можемо помоћи и сви ми остали родонаследници. И за ову групу Орловића имају два – три предања. Једно предање говори о насељавању Орловића у ово село Горња Стрмица тако што су после косовске битке кренули према Босни како би се склонили од Турака. Видјевши да их Турци не прате, они застану да се одморе у овом скровитом мјесру, Ту дјеца почеше правити кућице од каменчића и гранчоца дочаравајући своје село. Кад то видје старјешина домаћинства рече да би ово мјесто могло бити срећно и да би најбоље било ту подићи куће. Тако и учинише. Ако је ова легенда тачна онда би родоначелник ове групе Орловића морао бити један од Павлове браће. Друго мишљење, а на основу породичних предања које заступа професор Радослав Орловић из Аранђеловца иначе рођен у Горњем Стрмцу. Он каже да су се Орловићи испред Турака ипак повукли у Херцеговину. Њихова напуштена огњишта су тада населили Шиптари, али кад су се Срби под Чарнојевићем повукли са Косова, да су се Орловићи вратили из Херцеговине, која је такође била под Турцима и населили поново стари завичај. Међутим, Орловићи нису успјели да се населе у старо станиште, одакле су побјегли послије косовске битке, јер су Шиптари заузели њихова равничарска села и плодне равнице, те се населише у Горње Стрмице. У својој књизи “Косовски Епитаф”, Београд 1989. Драган Орловић наводи причу дједа Радашина Орловића, па између осталог каже:”…Сад пиши ти што хоћеш, ми ти мијешамо ијекавицу и екавицу, а ти како умијеш. Мислим да нам је остало из Херцеговине колико је могло. А незнам ти гдје смо прије били. У Стрмцу смо одавно, мени је причао прадјед да је његовом прадједу причао прадјед". Из предњег текста видјели смо три предања о косовским Орловићима.Два су подударна и слична, али се прво разликује. Још немамо довољно аргумената да изричито кажемо које је од њих исправно и вјеродостојно, али ће можда и то бити једног дана. Орловићи су кроз своја времена наилазили на веома много проблема што од зулумћара Турака, што од притиска разних других политичких и државних проблема до агресивног покатоличавања. Тако су често морали мијењати мјеста боравка, имена, презимена, па чак и вјеру. У почетку им није сметао католички облик хришћанства, чак им је било свеједно био крст у руци код фратра или попа. Долазивши у таква мјеста која су им се свидјела, нормално је да ту није било православних цркава. Временом су се млади морали женити из те средине јер се нису могли међусобно орођавати, а исто тако су и дјецу морали крштавати, па макар у католичкој цркви. Тако су временом појединачно или колективно прелазили на католичку вјеру. Било је и оних као и многих других који су прелазили на ислам. Нешто силом,да би остали живи и на свом имању, а нешто и због бољег имања које би добијали приликом преласка на ислам од бегова и ага. Један од њих је и оај познати зулумћар Смаил – ага Ченгић.Ето, толико би било о Орловићима. За некога је то пуно или мало, зависи са које стране гледа. Али да би упознао своје поријекло и претке своје породице мора прво упознати Орловиће, њихов развој и кретање, јер од њих потичемо и они су наши најстарији предци. Нормално је да о нашој породици можемо мање писати и причати и да је нико неће званично студирати као Орловиће који су много познатији и имају веома важно мјесто и улогу у историји. Зато је важно ово знати, јер да би знао ко си мораш знати поријекло из дубоких корјена.
Толико од мене мојима, а надам се оволико од Вас мени.
Са поштовањем.
Драго Дамјанац
Сиднеј, Аустралија
Link

Паја Јовановић, скица ликова

1. Цар Душан
2. Царица Јелена
3. Урош, Српски Краљ
4. Српски Патријарх Јоанићије
5. Трновски Патријарх Кир Симеон
6. Краљ Вукашин Мрњавчевић
7. Царев Шурак Оливер. Белики Војвода.
8. Дејан Севастократор
9. Кир Герман, Игуман Атонски
10. Гојко Мрњавчевић, Велки Логотет
11. Никола Бућа, Протовестијар
12. Palman (us) Teutonicus Capitanus gentis armigens
13. Угљеша Мрњавчевић, царски коњушар
14. Деспот Синиша, брат Цара Душана (од друге жене)
15. Цар Александар Бугарски, Царичин Брат 16. Јован Кастријота, дед Скендербега
17. Giunius Darse (Дубровчанин, изасланик Републике)
18. Giunius de Calichio
19. Nifficus Nik Condola
20. Аврамбек Кефалија Сереза
21. Манцил Ливерија, Бојвода над Волером, Серезом
22. Ангел Метохита
23. Алексија Цамплакон, велики чауш
24. Прељуб Кесар
25. Орловић Гргур
26. Храбреновић
27. Баошић (Балшић)
28. Кобиловић (Обилић)
29. Облачић Раде
30. Андроник Кефалија Драме
31. Андроник Кантакузен бел Хартуларја

Deo o Orlovićima iz knjige Erdeljanovića "Stara Crna Gora" mozete downloadovati sa:

http://www.stagingrealtor.ca/Erdeljanovic.zip

Fajl je velicine oko 2.8Mb i ima 15 strana. Taj tekst postoji takodje i na strani Damjanaca.
>http://www.damjanci.com/wp/index.php